Бес је захватио духовни живот западног света, бес који се не зауставља ни пред чим. Активистима није до тога да се са упитним позицијама, незгодним мислиоцима, амбивалентним уметничким делима баве критички или полемички. Не, они не разговарају и не убеђују, није њима до дебате. Њихова намера је само да се људима зачепе уста, а спорни објекти униште. Све спорно би да елиминишу, избрише и баце; све да откажу и „канселују“!

Време је да се примети и јасно изговори главна карактеристика двадесет и првог века до сада, а то је црно-бела подела у моралном смислу. Никад, од Антике до данас, са изузетком развијеног средњег века, није свет био на путу да више ужива у ватри једноставних моралних решења, кaрактерисаних у паровима добро-лоше, дозвољено-недозвољено, слављено-презрено, похвално-срамотно.

Под „светом" се овде мисли на тзв. беле цивилизације, то јест на оне полит-економске ситеме које су кроз историју стварали и наметали људи беле коже. При томе се њихова, односно наша „белост" мери више културно него расно.

Тако дефинисани свет је одједном смртно озбиљно схватио глобализацију коју је, испрва као економски пројекат, сам почео да поставља и спроводи негде од седамнаестог века. Што је тај пројекат више напредовао, а да јесте нема сумње, јер се ратови двадесетог века не би звали „светским", „свет" је почео да се - стиди. На један посебан начин. Не на ослобађајући начин, или попустљивији начин, већ тако што је створио нову догму, готово па нову религију око властитог греха.

Исповести су почеле да пљуште, стари грехови су добили форму и тело, постали материја само да би тако могла боље горети на моралним ломачама новог чистунства.

Кад један освајач, а радознало освајање је карактеристика беле расе, почне да се стиди своје освајачке историје, да понизно моли за опроштај не само данас живе генерације, него и одавно мртве, онда то има своје име - сумрак, пропаст, урушавање цивилизације.

Кенцел-културалисти и нова глобална религија

Што се освајачког рефлекса тиче, не треба бити престрог према цивилизацијама белог човека. Није искључено, чак је врло вероватно да је тај рефлекс антрополошки, једино што су се беле културе у последњих две хиљаде година показала далеко најуспешније у његовој примени од свих осталих. Вероватно зато што их није водила само жеља за доминацијом и експлоатацијом, већ и радозналост.

Кенсел-културалисти међутим не евоцирају толико радозналост прошлих векова, колико се надовезују на традицију спаљивања вештица.

Са радозналошћу је за сада готово. Све што се догађа у последње две и нешто деценије, све те наоко дивергентне линије развоја, спајају се у једну - у стид због империјалне прошлости. Тај стид је агресивне природе, и не само то: његове амбиције су глобалне. Ефекат је тај да беле културе, пре свега оне економски и политички успешније, такозване западне, стварају нову империјалну политику властите понизности.

Тај агресивни покрет моралног уједначавања има два правца: унутра према себи, где покушава да темељно разори код друштвеног пола изнад којег су, као матрице, до сада функционисале све историјски документоване епохе; и споља, где не само „свет", већ и читав свет мора прихватити кајање беле историје као језгро нове глобалне религије.

Покрет страсти и моралне ватре

Нека на овом месту буде допуштена једна проширена метафора: као да је један сет идеја схватио да његов домаћин пропада, па сада жустро јер му време измиче, тражи новог. 

Нова религија глобалних амбиција још нема службено име. За сада се води под радним називом Cancel Culture, култура отказивања носећих елемената са матрице белих цивилизација и њихове имплементације у шири, једноставнији морални контекст. Ако некога буни зашто би десет сексуалних полова било једноставније од два, не ради се о броју, већ о доследности којом се забрањује расправа о томе. Ако неко замери да су моралне поставке и до сада биле релативно јасне и у суштини једноставне, може се одговорити: да, у закону. У уметности не, јер је у њој све било дозвољено. Уметност није имала моралних обала. Садашње чишћење неподобног и неподобних се управо подиже из уметности и културе.

О том покрету страсти и моралне ватре пише један од највећих живућих европских философа, Аустријанац Конрад Паул Лисман у магазину „Pragmaticus". До сада је Лисман важио за „црвеног" философа блиског социјалдемократама. Сад би, после оваквог j'accuse текста могао да заради, и већ јесте, оптужбе за црни конзервативизам.

Али, да ли је још уопште допуштено рећи „црни конзервативизам", а да се ствар разуме?

Ево текста: 

Конрад Паул Лисман: Пред судом морала

Већ неко време се чисти и распрема. Прљаве мисли и речи се стављају на индекс, неподобни аутори и научници прогањају, говорници се прекидају у пола речи, споменици руше, из програма позоришних и оперских кућа се избацују расистички и сексистички комади. Музеји враћају уметност из далеких крајева и дистанцирају се од некад моћних мушкараца и жена беле коже који су их доносили. Литерарна дела давно написана преправљају се по моралним мерилима данашњице. Донедавно подзаступљене етичке, религиозне и сексуалне групе не желе само да се њихов глас чује, то већ имају, него им је пре свега намера да другима затворе уста.

Оно што у малим академским круговима важи за морално добро и политички коректно, сад постаје општа мера ствари која не трпи никакав отпор, никакаву примедбу. Емоције, афекти и схватање субјективне повређености код људи који се осећају дискриминисанима, данас су фактор који одређује програме издавачких кућа и уређивачку политику медија, руши научне каријере, бира преводиоце по кључу, диктира музички и литерарни канон, одлучује како ће се звати улице, какви ће споменици стајати у јавном простору. Чак се и важне историјске личности које нису деловале потпуно морално исправно у свом времену - а која јесте! - протерују у скромне фусноте у школским и универзитетским програмима.

Бес је захватио духовни живот западног света, бес који се не зауставља ни пред чим. Активистима није до тога да се са упитним позицијама, незгодним мислиоцима, амбивалентним уметничким делима баве критички или полемички. Не, они не разговарају и не убеђују, није њима до дебате. Њихова намера је само да се људима зачепе уста, а спорни објекти униште. Све спорно би да елиминишу, избрише и баце; све да откажу и „канселују"!

Култура брисања

Појам cancel culture, који се усталио за ту врсту тренда, без намере је ироничан. Оно што се догађа први пут је то да „култура" отказивања, брисања и повлачења не долази из варварског акта споља, из њој нечега страног, већ је део аспеката и појавне форме саме културе. Пракса забране специфичних форми уметничког израза, као и сакривање уметности од погледа и рецепције, има дугу историју. Иконокласти, фанатици и аскети свих врста су увек испочетка покушавали да културу очисте од зла, да потчине све што мрда мимо владајуће идеологије. У добу Просветитељства и с њим повезаних револта, укидање државне или црквене цензуре је важило за прогрес. Слобода науке и уметности је у међувремену гарантована уставом.

Тим више запањује да сад настају нови покрети који траже, прецизније - који се свим средствима боре за враћање цензуре јавне речи. Оно што је при томе шокантно јесте да такви захтеви не долазе, као пре у историји, од стране владајућих структура или бирократије, из етаблираних религиозних заједница или цркве, већ изнутра из саме културе, уметности и научног погона. То је парадокс духа времена, да управо они, чији је темељени предуслов деловања постојање слободе, сада налазе задовољство у томе да сами себи забрањују и ограничавају ту исту слободу - само да би се нашли на наводно исправној страни.

Примери за тај процес су бројни и сваког дана стижу нови. Некад су то појединачни случајеви, који се у медијима надувавају преко свих мера. Догоди се да су проблем и сами противници cancel culture/културе отказивања, кад се непримереним средствима боре против тог тренда. У пракси, све се то претвара у огорчене културне битке где се критеријуми доброг и нормативног, исправног и коректног готово дневно мењају, па губимо преглед ситуације и остајемо без даха. 

Сад се и у Немачкој оштро дискутује случај британске филозофкиње Кетлин Сток са Сасекс универзитета. Сток је декларисана феминисткиња, спада у трезвени правац аналитичке философије. Њен грех је да је у емотивно вођеној јавној дебати о роду (gender, друштвени пол) заступала став да се биолошки пол једне особе не може прогласити неважећим кроз акт једноставног преименовања. Иако њену аргументацију поткрепљују генетика и хумана биологија, Сток је у академским круговима дошла на глас да је трансфобна. Почео је медијски инсцениран и акционистички вођен прогон, који је довео дотле да је професорка напустила универзитет.

*[На примеру К.С. се види cancel проблем у свој својој дубини и ширини. К.С. је лезбијка - али трансџендер покрет, који у cancel culture води био-агенду, посматра геј особе као конзервативне, традиционалне и заостало нормативне. Геј особе сексуално привлачи исти пол, али са стране трансџендер покрета то и јесте невоља, јер геј особе имају пол, и биолошки и друштвени. Gay people се у свом полу осећају код куће, а ствар је у томе да ту кућу, по bio-cancel-culture, треба разбити, прим В.К.]

Тврдња, да је пол/биолошки секс једне особе обичан социјални и мисаони конструкт у сваком тренутку подложан ревизији, да произилази из чистог субјективног осећаја тог тренутка, израсла је у догму ван сваке сумње и разговора. Колико је интелектуалне и истраживачке слободе на универзитетима још уопште могуће, када мале групе ексцентричних позиција, ношених под заставама супериорног морала, могу да саботирају сваку јавну дилему и контроверзу.

Али, неки се и бране. Подиже се отпор терору отказивања. Кетлин Сток је прешла на новоосновани Универзитет Остин у Тексасу, који се разуме као место слободне академске речи у временима све ужих јавних дискурса. Наравно, Тексас - зна се шта следи. Није се могло избећи да нова институција одмах буде критикована као иницијатива конзервативних академика нове деснице, који не наступају из жеље за одбраном слободе, већ им је превасходна мотивација одбрана једне застареле слике света. Али они који на тај начин критикују тексашки универзитет само покушавају да себи у глави поједноставе нешто што је у стварности много комплексније.

Медији се придружују цензури

У тај контекст спада и све чешћа пракса ометања манифестација које организују универзитети, издавачке куће и остале институције на културној сцени. Довољно је да на трибину као госта позову неку активистима непожељну особу, па да почне драма. Непожељнима се не дозвољава да дођу до речи, њихов наступ се спречава; ако не иде другачије, онда и кроз физички напад.

De-platforming, тако се назива та форма cancel culture: Ако ти се неко не допада, њему нико не сме да понуди никакву јавну платформу. Кад је бивши немачки министар Томас де Мезјер (Maiziere) позван на Литерарну јесен у Гетингену да представи своју књигу „Владати. Поглед на политику изнутра", левичарски демонстранти су га у томе физички спречили. То што је тај човек могао да каже о немачкој политици из прве руке, нису желели ни да чују. Не да нису хтели да разговарају о томе, да критикују и аргументују супротно, него нису хтели ни да чују. Посебно застрашујуће при томе је да тај еклатантан напад на слободу говора ентузијастички поздрављен од стране реномираних медија.

*[Тешко је кратко објаснити зашто је Мезјер нападнут на том скупу у октобру 2019. Протесте је водила антифашистичка левица. Иза њиховог незадовољства стоји генерално неповерење према свакој власти. Конкретно због напада Турске на северу Сирије и због договора који је канцеларка Меркел 2016 склопила са турским председником Ердоганом око збрињавања избеглица, прим В. К.]

Наравно да организатори културних манифестација имају право и слободу да позову кога желе. Не мора се сваком ко за њоме жуди понудити јавна бина, и нису сви који на таквим скуповима не дођу до речи жртве културе отказивања. Али, када иза повлачења позива стоји бескичмено понашање организатора који се додворавају активистичком бесу, који се унапред бацају на колена пред духом времена, а на штету слободе говора - то је онда узнемиравајући знак. Недавни покушај происламских активисткиња да откажу наступ Алисе Шварцер на бечком Универзитету за примењену уметност, осујећен је само захваљујући ректору, који није допустио ту врсту уцене.

*[Најпознатија немачка феминисткиња Алисе Шварцер (76) је нападнута због предавања о политичком исламу и његовом третману жена. Збор студената Факултета за примењену уметност је оптужио да „под камуфлажом феминизма шири антимуслимански расизам". Прим В.К.]

Напад на културу уопште

Појавне форме cancel culture су разноврсне и не могу се стрпати у исти кош. Једна се ипак овог момента пробија у први план. Кроз дебате ко заправо сме да преведе песму „The Hill We Climb" коју је Аманда Горман читала на инаугурацији Џо Бајдена, етничко порекло, пол и боја коже преводиоца постале су важније од њихове професионалне квалификације.

Због тога је за немачки превод те мале, литерано не посебно захтевне поеме одмах ангажован трочлани тим у коме су преводитељка Уда Штретлинг (Strätling), књижевница Кибра Ђимисај (Kübra Gümüsay) и новинарка Хадија Харуна-Елкер (Haruna-Oelker). Резултат тимског рада је био, по јединственом мишљењу критике, катастрофалан. Али политички коректна расподела квота по полу, пореклу и боји коже је штимала. Оно што је пресудило у дебати око превода је био крунски аргумент да су емоције изражене у једном уметничком делу доступне само људима сличних судбина, идентитета и искустава у патњи. Такво размишљање је заправо напад на саму идеју културе уопште.

Да ли један уметник, који сам никада није био подвргнут угњетавању, прогону и патњи, сме да описује, представља и у песму римује људе који су били присиљени да прођу кроз такву долину суза? Да ли поете, дизајнери и музичари смеју да буду инспирисани естетским практикама других, мањинских, или прогоњених култура? Пре неколико година се једно такво питање не би ни разумело! У међувремену, све више теоретичара и активиста гравитира ка томе да га одговори са оштрим „Не".

Под шлагвортом о „злочинима културне апропријације" све више се критикују естетски поступци у којима се представници једне наводно привилеговане беле доминантне културе послужују из културних резервоара других заједница. Јер, траже кансел-активисти, само легитимни представници једне етније или религије имају право да оперишу са својом културном традицијом и припадајућим естетским знацима, и само људи који деле исто искуство смеју да то претворе у предмет уметничких акција. Сви други се послужују нелегитимно и захватају из забрањеног врела.  

Може и тако. Сваком своје, то може бити девиза која културе чува од тога да не буду прогутане и покрадене од једног увек гладног, никад ситог глобалног тржишта. Али распоређивање страже око култура, контрола над тим ко у чије име о коме сме да говори, води ка томе да плиме згражавања не попуштају. Ко у уметности сме, а ко не сме, какво је то питање! Историјски гледано, неко увек захвата негде где сам није растао и патио. Суштина културе и јесте да живи од присвајања, од апропријације другог, осталог и страног; од способности да се инспирише туђим искуствима; од спремности да све, али баш све што свет нуди, пропусти кроз властите естетске захтеве и тако промени.  

Судски процеси политичке коректности

У напорима cancel culture не влада само љутити и нестрпљиви тон, већ такође, у њеним блажим варијантама, један изразито забринуто-педагошки тон. По систему, ми се бринемо за вас и ваш душевни мир! Жеља је да се људи заштите од од лоших мисли, злих слика и вишезначних текстова.

Можда најбољи пример за то је спектакуларно отказивање путујуће изложбе „Кју Клукс Клан циклуса" америчког уметника Филипа Гастона (Philip Guston, 1913-1980), коју је планирало неколико музеја. У критичкој форми лишеној сваког неспоразума, Гастон се у том циклусу обрачунавао са америчким расизмом. Али већ је сам поглед на фигуре под кукуљицама за неке био превише, јер кансел-душебрижници не мисле да су данашњи одрасли људи у стању да схвате интенцију таквих слика.

Аргуменат музејских директора, како је најпре неопходно да се тимови стручњака интерно позабаве тим делима пре него што се она презентирају јавности, потпуно је суманут. Јавно сучељавање са непријатним је суштина бића уметности. Зашто они који су заинтересовани за уметност не би сами могли да дођу до властитих закључака? Рецимо до тог, да Гастон у својој серији „Кју Клукс Клан" није пропагирао расизам, већ га критиковао. Кад и како се то заборавило?  

У установама културе и редакцијама усталила се навика, по пенетрантности тешко издржљива, да се грађани третирају покровитељски, да се очински штите од грубости света. У то име се не само живе особе довлаче пред судове политичке коректности, већ и мртви, па ако ту уједињени пред судијама не положе морални тест, одмах су „канселовани", cancelled dead, по кратком поступку на лицу места. Парадигматски се такве ситуације рађају из дебата о споменицима, тамо где на јавним местима стоје фигуре која подсећају на прошлост које се човек данас не би радо сећао. Неке од тих споменика се већ руше или само што нису. На кога год од историјских личности падне сумња да су партиципирали у колонијализму, или мислили расистички, њихови споменици се одмах руше и бацају у депо, море или смеће.

Нема сумње: демолирање споменика спада у политички посао. После сваке револуције, после сваког рушења власти скидају се камени представници старог режима. Иконоклазам, без обзира из којих религиозних или идеолошких мотива се пробуди, често је израз немоћног беса који у трансу граби уз брдо, up that hill, хоће на власт.

Параноидни поглед унатраг

Иза такве симболичке политике крије се параноидни поглед на прошлост, спреман да све испочетка, поново и поново, осветли и разбере, схвати и забрани, увек у потрази за идејама, акцијама и делима која не удовољавају данашњем стању науке и актуелним етичким стандардима. Кад их пронађе, онда с тријумфалном гестом моралне супериорности почиње ритуал у коме се мртви убијају још једном.

Добар пример је мода уклањања статуа Кристофора Колумба. Истина: Колумбово случајно откриће једног новог континента отворило је пут колонијализму, експлоатацији индигених, ропству и истребљивању народа. Али без Колумба не би било америчког успеха. Историју је немогуће вратити унатраг, али се може поново писати и проценити. Легитимно је, чак узус, да се Колумбо не слави само као проналазач нових територија и храбри поморац, већ да се у рачуницу уведе његова лукавост, као и све негативне концеквенце његовог деловања.

Али све то није разлог за рушење Колумбових споменика, посебно не кад су их, као онај у Чикагу, подизале групе имиграната, које су том становнику Ђенове захваљивале за царство слободе које су некад нашле у Америци. Управо то, кад један историјски споменик и сам постане део историје, може и треба бити повод да се осветле нови аспекти историје. Ако Колумбо и друге контроверзне личности нестану, најпре са тргова а онда из историјских књига, тиме ништа није добијено.

Не само Колумбо, и „Mohr" (Мор/„црнац") има да нестане. Град Цирих је управо одлучио да уклони све натписе на кућама који у било ком облику садрже реч „Mohr". И апотекама које носе име богато традицијом као „Mohrenapotheken" је препоручено да изаберу другачија, историјски мање контроверзна имена. Такве акције сведоче не само историјски заборав, већ свесно затамњују аспекте који не одговарају духу времена. На све то се још и речи „Mohr" додаје расистичко значење, која она изворно није имала.

„Mohr" је етимолошки повезана са „Маврима", што је била ознака за северноафричке и шпанске Арапе. Веза постоји и са Светим Маурицијем, који се у иконографији често представља као тамнопут. Етимолошки необична ситуација: статус једног свеца подиже вредност речи, статус тамне коже је спушта. Али само данас, историјски не, јер су у средњем веку апотеке називане тим именом као знак признања и дивљења за супериорну арапску медицину и њену уметност видања.

Рабијатна редукција речи „Mohr" на расистичке аспекте, које су јој тек накнадно приписане, брише читаву једну историју транскултурних односа, на које се, и поред свега што је било, још може прикључити на позитиван начин. „Mohr је обавио посао, Mohr сад може да се удаљи", тако стоји код Фридриха Шилера. Можда је то била исхитрена формулација. Вероватно остаје још много тога да се учини у име просветитељства - али сигурно другачије него што они који су се обрушили на реч „Mohr" мисле.

*[У драми Фридриха Шилера „Фијескова завера у Ђенови" (1782) појављује се лик Мулеј Хасана. Он је црн, из Северне Африке, или Арапин, што у то време није превише разликовано, барем не културно. Гроф Фијеско га шаље да шпијунира за њега. Кад му реферира, Мулеј Хасан очекује награду, које нема. „Маур/Мавар је обавио посао, сад може да иде", иронично мрмља Хасан сам себи у браду. Кенсел-културалисти користе тај цитат у фалсификованој форми, као „Мавар је одрадио своју кривицу, сад може да иде", прим В.К.]

Историја није морални завод

Охолост која се показује у претпоставци да су све генерације пре нас радиле погрешно, још је један неспоразум. И ми сами, такви какви данас јесмо, резултат смо тих грешака. Без њих нас не би било. Нећемо постати бољи људи, нити ћемо створити неки бољи свет, ако те грешке избришемо из свих докумената који су ту да нас подсећају како историја није морални завод. Да су људи по правилу амбивалентна бића, са добрим и мање добрим странама, то данашњи активизам радо заборавља, утолико што моралне аспекте прокламира као апсолутне.

Две или три примедбе Имануела Канта, које се могу читати као расистичке, данас важе више него читаво, мимо тога беспрекорно дело великог философа и просветитеља.

*[И Кант је постао расиста. У ту сврху кенсел-културалисти цитирају следеће реченице из „Физичке географије" (под тим именом је Кант држао и предавања од 1755-1796): „Човечанство је у својој најпотпунијој савршености у белој раси. Жути Индијци већ имају мањи таленат у свему. Црнци стоје још ниже, а на најнижем месту се налазе амерички индигени народи." Прим В.К.]

По античкој мудрости исправне мере, у нашој употреби језика и опхођењу итекако је увек било смислених форми достојанства, респекта и опреза. Чак и са нашом променљивом историјом, поштовање никад није нестало. Пре се говорило о учтивости и осећају за такт, смисао је исти. Али из сваке врлине може, ако се изгуби права мера, да настане страховити порок. Рођена из виших мотива, cancel culture је већ одавно постала такав порок.