Свети Петар Цетињски нам измиче, припада древним временима, а својим клетвама и вапајима, којима је управљао немирним црногорским племенима, више личи на старозаветног пророка него на владара који је био савременик Наполеона, па чак стигао да са њим и ратује. Петар II, Његош, делује нам много ближе, он је наш прави савременик. Иако су њихови животи преклапају за нешто мање од двадесет година, један припада нашем времену, а другим митском предвремену, пре него што је историја заиста почела. Петар I је светац, па тек онда владар, а о човеку знамо сасвим мало. Његош је човек, у његовим мукама и ми се мучимо, горимо за Лесендром, вапијемо ка Русији, стиснути отсвјуду, болујемо у његовој болести и ронимо сузе за његовом умном и лепом главом. И народу је његовом било довољно до данас - владика Раде.

Свети Лука био је учени антиохијски Грк, лекар, сапутник апостола Павла, писац једног од Јеванђеља и Дела апостолских, односно око четвртине укупног текста Новог завета. Он је и први сликар у хришћанству и оснивач хришћанског иконописа. Служећи Христу, проповедао је благу реч незнабошцима по балканским земљама, у Грчкој, али и дуж Јадранске обале, па је, по некима, прошао и Херцеговином и Црном Гором. Под старост је путовао и у Египат, а овоземаљски живот завршио је у својој 84. години, обешен о грану маслине, у Теби Беотијској.

Прослављамо га 31. октобра (18. по јулијанском календару) као заштитника уметника, писаца, лекара, а у црногорским брдима и свеца племена ровачког.  Не знамо поуздано да је заиста проповедао у Црној Гори, али је његово име ту једно од најчешће помињаних, од када је уписано у наш календар. Његова рука, која је насликала прву икону и написала прве редове Јеванђеља, уписала је и одредила и судбину нашег народа, a његов празник везао се за најважније датуме наше историје.

У Морачи

У манастиру Морача, задужбини Стефана Вукановића, сина Вукана Немањића и вековном зборном месту Морачана и Ровчана, налази се житијска икона Светог Луке, један од најважнијих и најлепших приказа овог светитеља. На централном делу иконе, негде у Палестини или Грчкој, сам пред штафелајем, светитељ довршава икону Богородице са Младенцем.

За мене никада није било сумње да је та икона у икони управо Тројеручица, која ће тек неколико векова касније добити своју трећу руку, од Светог Јована Дамаскина. У доба иконоборства, свецу је одсечена шака, коју му је Богородица вратила након што је провео ноћ у молитви пред иконом коју је сликао први иконописац. У знак захвалности и спомена на ово чудо, он је на икону додао још једну руку.  Неколико векова касније Тројеручица ће стићи до српског народа, коме је увек и била намењена.

По неком тајном договору светитеља које су делили векови, Свети Јован Дамскин донеће је у Мар Сабу, лавру Светог Саве Освећеног, у Јудејској пустињи, да ту сачека принца са Запада, из далеких, тада још непостојећих земаља и династије која још увек није зачета. Свети Сава Освећени завештао је на самрти да се непознатом принцу-калуђеру његовог имена, када се једног дана појави у манастиру, преда икона Богородице Млекопитатељнице, такође писана руком Светог Луке, и његов игумански штап. Свети Јован Дамаскин придодао је икону Богородице Тројеручице овом завештању.

Носећи дарове ова два светитеља, наш Свети Сава вратио се у западне стране, да оснује Србију онаквом каква ће бити до данашњих дана. Богородица Тројеручица, хиландарска чудотворка и игуманија манастира, дело заштитника уметника и писаца, постаће заштитиница српских песника. Богородица Млекопитатељница налази се у испосници Светог Саве у Кареји, са десне стране Царских Двери.

Бољи начин за српски народ

За својим делима кренуо је неколико векова касније и Свети Лука, и прошао још једном нашим земљама. У Србију је његове мошти из Византије пренео Ђурађ Бранковић, да би их његова удовица Мара пред слом деспотовине послала у Венецију.

Последња српска средњовековна држава нестаје ускоро са још једним Ђурађем, Црнојевићем, крајем 15. века, на простору данашње Црне Горе. Тамо где је умрла, српска држава ће и васкрснути. Пре него што ће цело српство пасти под турску власт, Црнојевићи граде манастир на Цетињу, око кога ће се два века касније формирати прве слободне српске земље модерног доба. У писму које Ђурађ Црнојевић пише пред одлазак из Зете у Венецију, он каже да оставља „мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин."

Бољег начина за српски народ није било вековима, и све до Лучиндана 1851. године владике цетињске управљаће Црном Гором на место кнезова. Владика Данило, први из династије Петровић-Његош, потписиваће се и као "воеводич српској земљи", а владике Сава и Василије покушавати да одрже те земље у каквој таквој слободи и слози након њега, више плачем, молбом и молитвом него што су имали снаге да својим територијама заиста владају.

И њихов наследник из куће Петровића, владика Петар, потоњи Свети Петар Цетињски, више је владао клетвама и молитвама, али је за његовог времена на Цетиње стигла и глава скадарског Махмуд-паше Бушатлије, потомка истих оних Црнојевића који су манастир подигли, да до дан данас остане у задужбини његових предака.

Почетком 19. века ослободило се испод турске власти и морачко племе и манастир Морача је постао део слободне Црне Горе, која још увек није била држава, али није више била ни турска територија. Икону Светог Луке, у задужбини Савиног синовца Стефана Вукановића, целивао је и Свети Петар Цетињски.

Свети Петар Цетињски отишао је Tворцу на Лучиндан 1830. године. Његов синовац и наследник, Петар II огласио га је светим на исти датум, што је свакако било са намером. А са нечијом намером било је и то што се и Петар II упокојио на празник Светог Луке, 1851. године. Знамењем Светог Луке, заштитника књижевности, обележен је тако и живот највећег песника српског језика.

Размеђе времена

Сасвим је јасно зашто Светом Петру не знамо световно име.

Иако у Цетињском манастиру његовим нетрулежним моштима верни приступају већ готово два века, Свети Петар Цетињски нам измиче, припада древним временима, а својим клетвама и вапајима, којима је управљао немирним црногорским племенима, више личи на старозаветног пророка него на владара који је био савременик Наполеона, па чак стигао да са њим и ратује.

Петар II, Његош, делује нам много ближе, он је наш прави савременик. Иако су њихови животи преклапају за нешто мање од двадесет година, један припада нашем времену, а другим митском предвремену, пре него што је историја заиста почела. Петар I је светац, па тек онда владар, а о човеку знамо сасвим мало.

Његош је човек, у његовим мукама и ми се мучимо, горимо за Лесендром, вапијемо ка Русији, стиснути отсвјуду, болујемо у његовој болести и ронимо сузе за његовом умном и лепом главом. И народу је његовом било довољно до данас - владика Раде.

Лучиндан 1830. дели историју на два дела. Са Петром II настаће држава у Црној Гори у пуном смислу те речи. Још слаба, непризната, ни сама не знајући где су јој границе, Његошева Црна Гора је ипак више од несталног племенског савеза у ком се не зна да ли се више гине од Срба или од Турака. Њему се није могло догодити да га, као његовог стрица, мука од сопствених поданика натера да размишља о бекству са Цетиња. Ако је Свети Петар владао клетвом, Његош је Црном Гором владао кнежевски, не трпећи никакву и ничију непослушност.

Онамо намо

Након упокојења владике Рада, Црна Гора постаје кнежевина и формално, и место цетињског митрополита губи на политичкој важности, чинило се, заувек. Власт над Црном гором преузимају кнезови Данило и Никола, који ће, као краљ Црне Горе, на Лучиндан 1912. године, ослободити од Турака Пећ и сву Метохију, довршивши тако борбу свих цетињских владика и владара.

Ући ће краљ Никола и у Скадар Бушатлија, као први српски владар који је крочио у тај град након Ивана Црнојевића, али се неће у њему дуго задржати и велике силе ће га натерати да се повуче на Цетиње.

Још је једна икона коју је писао Свети Лука стигла у српски народ између два светска рата. Богородица Филермоса, коју је светитељ сликао уживо тринаест година након смрти и васкрсења њеног сина, 46. године наше ере, стигла је као поклон руског двора краљу Александру Ујединитељу, потомку Петра I и Петра II.  Пред рат 1941. године, Александров син, још један српски владар под именом Петар II, предао ју је на чување Гаврилу Дожићу, наследнику Светог Петра и Његошевом, на цетињском трону. И око ове иконе већ деценијама траје отимање, уз сталну претњу да би се могла некоме предати или продати, па је и она постала симбол борбе српског народа Црне Горе за православље.

Амфилохијев народ

У зиму 2020. године, из Цетињског манастира, почеће одсудна битка у тој борби за слободу вере у Црној Гори, под вођством митрополита Амфилохија Радовића.

Владика Амфилохије завршио је основну школу баш у манастиру Морача, пред иконом Светог Луке који слика икону Богородице. Његов предак, војвода Мина Радовић, савременик и саборац великих Петровића, присајединио је морачко племе Црној Гори у време Светог Петра и био један од првих сенатора Петра II. Њиховој борби и њиховом делу, придружио је и Минин унук све своје снаге и цео свој живот.

Када се 1990. године вратио у Црну Гору и сео на цетињски трон, земља је била раскрштена, свештенство и монаштво малобројно, једва претекло из покоља у Другом светском рату и послератних прогона. Из малобројних цркава по Подгорици расло је дрвеће. Владика је градио, сакупљао и прибирао пуних тридесет година.

Постоји једна фотографија на којој стоји сам, на голој подгоричкој ливади, на месту на ком ће деценијама касније успети да заврши велелепни храм Христа Спаситеља. Изникло је на истој тој подгоричкој ливаде и испратило га на вечни починак, прошле године, неколико десетина хиљада људи.

Крстивши Црну Гору испочетка, мирећи завађен и закрвљен народ, владика није обављао мањи посао него Свети Лука када је одлазио међу незнабошце. Крштавао је, као у апостолска времена: десетинама, стотинама и хиљадама. Крстио је Митрополит и 2014. године последњег Бушатлију, потомка кнезова зетских и скадарских паша.

Сан му је био да обнови Његошеву капелу, али то још није доживео. Док је чекао да се Црна Гора довољно опорави да је поново изнесе на врх Ловћена, зидао је њене реплике од приморја до планина. Она у манастиру Косијерево, у Бањанима, посвећена је Светом Апостолу Луки, а она у Прчању Светом Петру Цетињском.

Године 2013, владика је огласио светим и Петра II Петровића Његоша. Као и Његоша када је канонизовао свога стрица, напали су га због овога са разних страна.

Митрополит Амфилохије упокојио се 30. октобра, један дан пред Лучиндан. Ни то није било случајно, већ да би, према својим речима са болничке постеље, следећег дана био код ћивота Светог Петра, и тако му последњи пут приступио на овом свету.

Његове иконе се већ сликају.