Ванредно стање са преким судом уведено је у Краљеву 15. октобра 1941, истог дана када је почело стрељање талаца. Испред митраљеза војника 749. пешадијског пука 717. посадне дивизије Вермахта, од којих су 2/3 чинили Аустријанци, таоци су натерани да копају ровове, не слутећи да ће то постати њихове раке. Као одмазду за устаничке нападе на окупациону војску, војници Вермахта су октобра 1941. у Краљеву стрељали 2.198 невиних људи.

У најбруталнијем људском сукобу у историји човечанства, Другом светском рату, зоне ратних дејстава биле су много шире од линија војних фронтова. Цивилно становништво страдало је у ратним операцијама и, погубније, од различитих репресалија које су непосредно или посредно проистекле из остваривања нацистичке идеологије о различитим вредностима људских живота...Рушење свих цивилизацијских вредности испољило се кроз систематско, планско уништење цивилног становништва појединих националних, верских и расних група у масовним ратним злочинима, геноциду и његовом најекстремнијем облику - холокаусту.

Прихватањем па одбацивањем савезништва са фашистичким блоком, исказаним 27. марта у масовним демонстрацијама на улицама већих градова, међу којима је било и Краљево, одређена је судбина српског народа. У деоби и распарчавању територија некадашње Краљевине Југославије, Србија је сведена на уске границe и подређена немачкој војној управи.

Одрази Првог светског рата из кога је Краљево изашло као град у црно завијених удовица, опустелих домова, гробова ратника, ратне сирочади, још су трајали у свести епохе када је почео Други светски рат.

Привредно узнапредовало у међуратном периоду, нарочито захваљујући Аеропланској и Железничкој радионици, са развијеним саобраћајницама за транспорт војске, наоружања и муниције, Краљево је за немачку окупациону власт било важан регионални центар, где су били смештени команда места, 717. пешадијска дивизија, штаб 749. пука са једним батаљоном, штаб и неколико чета 737. пешадијског пука, део артиљеријског дивизиона, Ваздухопловно-технички штаб, експозитура Гестапоа, 3 оклопна воза, складиште ратног плена, техничке као и мобилне јединице.

Појачан са 5 тенкова до почетка октобра 1941. немачки гарнизон у Краљеву био је много моћнији него на почетку окупације града, када је велики број официра и војника Војске Краљевине Југославије, који су се у краткотрајном Априлском рату супротставили немачкој војсци, интерниран у војне логоре у Немачкој.

Како је Априлски рат у слободарској свести српског народа имао карактер недовршеног рата, уследило је формирање два покрета отпора немачкој окупацији. Борци краљевачког НОП одреда су 27. јула 1941. на Гочу положили заклетву и усвојили име одреда. У граду и околним селима, одред „Јован Курсула" изводио је диверзије против немачке војне и цивилне управе.

Устанак и стварање слободне територије представљали су заједничке подухвате партизанских и четничких одреда Југословенске војске у отаџбини, који ће се, различити у идеолошком и војно-стратегијском смислу, од 31. октобра 1941, након заједничке опсаде Краљева и напада на трупе Вермахта, потпуно раздвојити.

У телеграму Вишој команди, Вилхелм Лист, војни заповедник Југоистока, 13. септембра 1941. саопштава: „Установљена је веза између устаника, које заповедник Србије... назива комунистма и четницима." 

Наредбе генерала Вермахта  

У циљу гушења устанка, Врховна команда Вермахта и окупационе власти у Србији донели су низ наредби које су предвиђале драстичне казнене мере.

У Србији се од краја септембра 1941. репресивне мере претварају у одмазду над целокупним становништвом. Генерално наређење за извршење злочина, иницирано је 16. септембра 1941. наредбом Адолфа Хитлера издатом Вилхелму Листу: „Да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак".

Начелник Врховне команде Вилхелм Кајтел истог дана је проследио: Вођа је сада наредио да треба свуда применити најоштрије мере како би се покрет угушио у најкраћем року... Као одмазда за живот 1 немачког војника мора се у тим случајевима узети као опште правило да одговара смртна казна 50-100 комуниста. Начин извршења смртне казне мора још појачати застрашујући ефекат."

Крах хуманости у расистичком друштвеном устројству недвосмислено је исказан у ставу фелдмаршала по коме треба имати у виду да један човечји живот у дотичним земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном суровошћу".

Франц Беме је, на предлог фелдмаршала Листа, већ 20. септембра 1941. примио дужност опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији, а тиме целокупну војну и извршну власт.

Немачка офанзива против устанка у Србији, почела је 22. септембра 1941. нападом 342. пешадијске дивизије Вермахта (уз 704, 714 и 717. посадну дивизију на територији Србије) у рејону реке Саве код Шапца. У јеку напада, 25. септембра Франц Беме, опуномоћени главнокомандујући генерал у Србији, наредио је:

„Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво."

Конкретизација сурових наредби највише немачке команде уследила је кроз „застрашујуће примере" у околини Шапца, у Краљеву и Крагујевцу.

Саботаже од стране устаника у околини Краљева, о чему сведоче бројни телеграми немачкој управној власти, прерасле су у стварање устаничког обруча око града у коме су биле стациониране немачке снаге. Партизанско-четничка блокада у којој су устаници до 4. октобра заузели војне положаје на свим прилазима граду, координирана је из заједничког штаба у Дракчићима.

Противмера Вермахта била је да од 4. октобра, када су затворили раднике и службенике Фабрике авиона, спроведу хапшења цивилног становништва. Радници и службеници оновремених фабрика, железничари, рацијом покупљени грађани, постали су таоци у „сабирном логору", локомотивској хали у кругу Железничке радионице, месту које су савременици по складиштима војног материјала југословенске војске називали - лагером.

Оружани напади партизанско-четничких јединица на 717. дивизију Вермахта, у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, непосредно су послужили за дословно спровођење наредби драконским кажњавањем талаца. У ланцу војне одговорности Вермахта, регуларне војске Немачке, пошто је штаб 717. дивизије (потчињене 65. корпусу) примио наредбу генерала Франца Бемеа од 10. октобра 1941, исту је проследио командантима пукова  задуженим за спровођење масовних одмазди. Командант 749. пука, мајор Ото Деш, издао је наредбу о извршењу стрељања талаца у Краљеву на основу наредбе дивизије од 14. октобра да се извршење мера за одмазду врши само по наређењу пукова.

Овлашћења су била јасна. Конкретизовано: извршење у размерама 100 талаца за 1 погинулог, 50 за рањеног немачког војника. Оперативни командант за читаво подручје борби у рејону Краљево-Горњи Милановац-Крагујевац и наредбодавац масовних одмазди Ото Деш, командант 749. пука чије је седиште било у Краљеву, стајао је иза непосредних извршилаца - мајора Кенига, команданта гарнизона у Крагујевцу, и команданта места Алфонса Мациовича.

У номенклатури одговорности за ратни злочин против човечности, неоспорна је улога регуларне војске немачког Вермахта. Огромно подручје које је покривала 717. посадна дивизија Вермахта, као једна од 4 дивизије распоређене у Србији (поред 342, 704, 714), обухватало је како Горњи Милановац, где је такође било стрељања, тако и Крагујевац, где само пар дана иза Краљева долази до масовног стрељања. 

Стрељање  

Ванредно стање са преким судом уведено је у Краљеву 15. октобра, истог дана када је почело стрељање талаца, који су у групама по 100 извођени из локомотивске хале. Испред митраљеза војника 749. пешадијског пука 717. посадне дивизије, од којих су 2/3 чинили Аустријанци, таоци су натерани да копају ровове, не слутећи да ће то постати њихове раке.

Поруке послате породицама, као и казивања преживелих, међу којима и Марка Сломовића, потресна су сведочанства о последњим данима живота стрељаних:

„Врата од хале се затворише и ми остасмо напољу. Било нас је око 100. Показаше нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату. Тада нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложионици. Зауставили су нас на великој ледини, обраслој жбуњем, у кругу Железничке радионице... Немци су нам рекли да не копамо ровове према средини већ само около, тако да је сада оно што смо копали представљало велики квадрат на чију смо средину бацали ископану земљу. Приметио сам испред нас неколико митраљеских гнезда... Све наде у живот одједном су пале у воду... Неки су излетели из нашег строја и на немачком почели да објашњавају да имају малу децу... једни су мирно чекали да им митраљеска зрна прекрате живот. Други су почели да грде Немце, да их псују, проклињу. Митраљески рафали прекинули су све то..."

Истовремено су устанички одреди, почев од 7. октобра, извршили низ мањих и три велика напада на немачку дивизију стационирану у граду. У реконструкцији догађаја неопходно је призвати у помоћ оновремене извештаје са устаничких положаја:

„Борбе за Краљево заоштравају се из дана у дан. Од јутра до мрака штекћу митраљези и грме топови са обеју страна. Неумољиво се приближавају опсадничке снаге првим непријатељским линијама. Одељење бомбаша и пушкомитраљезаца прве чете партизана Трнавског одреда препливавши Мораву пред самим носем Немаца, приближио се местимично на 30-80 метара пред митраљеска гнезда, вршећи непрестано нападе бомбама... Код задњег покушаја да се пробију, дочекани су свуда неиздрживом ватром из заседе, тако да је на мосту Камиџора један Немац пао у воду, а више мртвих и рањених одвучено преко ноћи вагоном у Краљево. Артиљерија опсадничке војске све више туче непријатељски аеродром. Нарочито се истакао својом спремом, пожртвовањем и храброшћу четник потпоручник Десимир Томашевић, који је дејствујући из села Сирче, поред осталог уништио и један немачки ауто а други потпуно уништио. Тешко рањен у борби, овај храбри борац је сместа оперисан и живот му је ван опасности.
У самом граду ситуација за становништво постаје све тежа. У свом неизмерном страху од живља, Немци све више тероришу становништво. Већина мушкараца налази се затворена. Хитлеров страх од радништва неизмеран је.
Око 1.400-1.500 краљевачких радника налази се већ дуже време затворено у једној фабрици. Стање опсадних трупа у најбољем су реду. Број бораца, пушака, митраљеза и топова, стално се повећава. Пожртвовање сеоског становништва у снабдевању бораца са храном, неизмерно је. И последње залогаје наше село нуди својим борцима. То је најбољи одговор српског сељака издајнику и жандарму Недићу. Да и сами Немци виде колико је њихов положај у Краљеву неодржив, види се из тога што сами фашисти дижу у ваздух муницију, која им је толико потребна, уништавају хангаре и магацине и пале танкове бензина, кога Хитлер цени више него крв свога народа.
КРАЉЕВО ЋЕ БИТИ ГРОБНИЦА ХИТЛЕРОВСКИХ БАНДИТА И ИЗДАЈНИКА СРПСКОГ НАРОДА! КРАЉЕВО МОРА БИТИ ОСЛОБОЂЕНО!"

Последњи таоци из хале стрељани су 20. октобра. После извршеног стрељања немачки официри су хицима „докусуривали" жртве које су показивале и најмањи знак живота. Са места највеће трагедије у историји краљевачког подручја преживелo je неколицина талаца чија су сведочења забележена као драгоцена мемоарска грађа.

Захваљујући слабостима бирократског система немачке Команде места, од рације се спасао део махом имућнијих грађана.

Краљевачки ватрогасци

Ватрогасна чета је са својом музиком 27. септембра 1941. преко Ибарског моста, поред немачких стражи, напустила Краљево како би се придружила одреду „Јован Курсула" на Гочу.

Чланови Ватрогасног друштва који су остали у граду и нови ватрогасци примљени почетком октобра у ватрогасну службу, контролисаног кретања и под сумњом немачких власти, према наређењу команданта места, одређени су да после стрељања сахрањују жртве:

„Ми смо имали траке на рукама на којима је писало Feuerwehr (ватрогасац)", испричао је оновремени ватрогасац, Радомир Луковић. Пијани официр је позвао неке војнике који су нам одредили да копамо јаму сто метара дужине, два метра дубине и око шест метара ширине... Немци су викали. Нас ватрогасаца је било 29, било је око 30 цивила и можда око сто људи из Фабрике авиона. Око нас су били митраљези. Немци су лежали поред њих и чекали наређење, да нас после завршетка копања, ликвидирају... Петак, 17. октобар. На земљи: леш до леша. Немци су нас поделили у две групе. Половина је била у ракама, половина горе. Ја сам био горе и носили смо лешеве. Немци су нас стално пожуривали... Препознао сам чичу званог Кикирики. Корпа му је била празна...Поред њега, у кожном капуту лежао је неки службеник из Општине. Одмах до њега лежао је инжењер из Фабрике авиона...Приликом преношења лешева страховито смо се осећали јер су појединци још давали знаке живота, били су искидани од митраљеских зрна... Иначе, сви Немци су били пијани..."

Поред 29 ватрогасаца, своје некадашње колеге сахрањивало је и око 100 радника Фабрике авиона, затворених у фабричком подруму. Већина радника je после сахрањивања и самa стрељанa.

Последње речи и сат стрељаног колеге Словенца, сачувао је за читав живот Савко Николић, један од преживелих радника:

„Од 16. октобра радили смо по читав дан и сахрањивали по 2-3 групе, по стотину стрељаних по групи. Около смо гледали лешеве, и били умрљани крвљу по одећи и телу. Такви смо радили, спавали и такви устајали. За нас је све, и време стало. Као да смо на дан затварања легли и у све наредне дане сањали страшан сан... Можда је теже од смрти било узети усмрћеног или тешко рањеног за руку, и вући, друга или познаника, у раку. Нарочито је тешко кад леш проговори, као друг из фабрике, Словенац: 'Узми сат за моје - успомена. Ако их не нађеш - теби, ако претекнеш.'" Савко никада није успео да превлада трауму, ни да сат уручи супрузи и детету стрељаног колеге. Касније је ову не толико материјалну колико меморијалну драгоценост, по његовој жељи, породица поклонила Музеју у Краљеву.

Иза масовног злочина, читав простор лагера засут је кречом. Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи, Петровићи, Љубица и Милица Ристић, Ружица и Јованка Јончић...). Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања у лагеру остало је у свести нараштаја, породица, суграђана.

Игре бројевима 

Реална слика краљевачке трагедије сачувана у историјским изворима изгубила се у низу митских представа - о броју стрељаних, о датовању стрељања - усидрених у начинима меморијалног обележавања. Стварање митова и прихватање митологизоване слике око наведених појмова није рационално објашњиво, осим у домену психолошког, да је на савременике утицала трагичност догађаја, незапамћеног до прве ратне године у историји краљевачког подручја.

Упркос подацима и аутентичним списковима насталим током окупације (спискови из фабрика, установа, школа са подручја Жичког среза који је покривао Краљево са околином, обједињујућа евиденција Окружног начелства, легитимације, породична документација, наративни извори), који укупно, после свих анализа, прегледа и поређења не именују више од 2.198 жртава, мит о 6.000, који је досезао чак и 7.500 стрељаних, био је општеприхваћен и свеприсутан.

Потребно је одговорно рећи да су постојећи спискови, као и деловодник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача који на основу пријава породица, савременика, током 1945. именовао 3.216 укупних жртава Другог светског рата са краљевачког подручја, били познати историчарима у надлежним установама. Међу документима означеним у оптужници пред Међународним војним судом у Нирнбергу је и Дневник 717. дивизије који бележи наредбе, сопствене и губитке непријатеља, као и мере одмазде. У извештају датованом 17. октобра 1941. у Краљеву је „у 16.10 сати отворила ватру непријатељска артиљерија; у 16. 15. пало је 10 граната на аеродром; у 12.30 сати 20 граната на аеродром и мост на Морави; од 10.00 до 18.30 сати 70 граната на пољопривредну шталу са око 30 погодака; лакше су оштећена возила; у Краљеву врше се претреси кућа. Због губитака од 15. Октобра, до сада је стрељано укупно 1.736 људи и 19 жена комуниста."

На претресу материјала приликом заседања Војног суда од 21. јула 1947. изнето је: „Као што ће се високи суд сетити, то је укупан број од 1.755 талаца неколико смо пута помињали, о коме смо први пут сазнали у извештају о догађају у Краљеву. Број је касније још једном поменут у извештају генерала Бемеа, у коме је парола 'Напред у нове победе'. То смо нашли код шефа полиције СД од 21. октобра."

Узроци митологизовања броја страдалих, надилазе потребе прагматичног односа према страдању (ратна одштета никад није исплаћена породицама жртава од стране немачке државе). Временска блискост са најстрашнијим злочином у историји града, у свести савременика хранила је представу о стрељању готово половине његових житеља. Прокламовани бројеви утврђивали су се на подацима да је Краљево дочекало окупацију са 12.000 до 15.000 становника. Том приликом, нису били важни ни идентитети жртава, ни њихова имена и њихов људски лик, сем да послуже у прокламацијама о укупном броју. Да је и тај број варирао потврђују новински извештаји Ибарских новости: „неколико хиљада родољуба" (1954), „преко пет хиљада људи (1954, 1960), „преко 6.000 грађана Краљева и осталих крајева наше земље" (1953, 1954) „близу седам хиљада краљевачких жртава" (1954), да би се крајем 50-их број попео на „око 7 хиљада људи, жена, ђака и деце", до најзад, „преко 7.500 родољуба" (1959). Број од 6.000 стрељаних се усталио у медијима после 1960. године. Недодирљиви бројеви о стрељаних 6.000 у Краљеву или 7.000 у Крагујевцу, без имена и презимена, постали су парадигма за оба ратна злочина против човечности у њиховом својеврсном „такмичењу".

О потреби поименичне идентификације жртава иза митологизованих бројева писао је др Венцеслав Глишић, историчар који је истраживао немачке архиве, а 2001. на научном скупу изјавио: „О чему смо водили бесплодне дискусије лицитирајући од 2.000 до 6.000 стрељаних талаца, уместо да сачинимо њихов списак по имену и презимену како су то урадили Јевреји за своје жртве. Велики ратни злочин немачке војске, за оно време био је као да је бачена атомска бомба на Краљево. Данас се свет ужасава над злочином терориста у Њујорку, а о злочину у Краљеву који је пропорционално већи, мало се зна у свету."

Перцепција смрти и однос породице према прецима и покојницима, укорењен у колективној свести, појачавао се политичким дебатама, пригодним говорима на месту колективног страдања и литературом у којој је смрт опсесивна тема. Актуелни односи према цркви и религији, према успостављеним категоријама „колаборациониста" „издајника радничке класе" и „родољуба", рефлектовани су на прошлост и највећу трагедију у историји краљевачког подручја.

Да ли је и колико живота спасао Владика Николај када је уз препоруку немачког команданта Крушевца Клефла, који је према Србима показивао толерантнији став, из Љубостиње с протосинђелом Василијем Костићем дошао у Краљево, да клечећи пред немачким командантом места Алфонсом Мациовичем - јер „роб пред господарем не седи, поготову када његов народ као робље масовно и невино страда... док су они који су криви у шуми" - моли за престанак стрељања народа, није поуздано утврдиво.

Историјски парадокс представља случај ондашњег председника општине Душана Крстића који је оптужен и стрељан по пресуди чачанског већа Војног суда од 22. априла 1945. као „активан помагач и саучесник у масовном убијању у Краљеву".

Управо у изјави саслушаваног сведока Ферида Азабагића, пред Среским повереништвом Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора, потврђено је да је не само апелима на конференцијама одржаваним у хотелу „Југославија", на којима је позивао на смирење устанка, Душан Крстић предао мајору Дешу, команданту 747. пука Резолуцију у којој су наведене „молбе грађана да прекине стрељање" како би се сачували српски животи.

Култура сећања

За рационално поимање прошлости била су неопходна имена иза бројева. Модерна историјска наука до сада је утврдила 2.198 имена стрељаних талаца у лагеру и није имала претензије да коначно објасни догађаје и тиме учини непотребним свако даље истраживање о броју жртава, њиховој социјалној, националној, старосној, верској структури... Постојећи подаци говоре да је у лагеру стрељано најмање 106 особа млађих од 18 година и млађих, које нису дочекале време да постану очеви и мајке.

Ово потврђују и речи сведока Ферида Азабагића, чиновника, курира између Општине и немачке Команде места: „Познато ми је тачно да су сем раденика и других грађана-мушкараца стрељане и жене као и деца, која су као шегрти били запослени по фабрикама на изучавању заната, који су могли бити стари од 14, 15 и 16 година." Међу стрељанима је било 29 жена.

Размере злочина против човечности посредно се налазе и у броју породица које су остале без хранитеља, броју ратне сирочади, разореној привреди, засновано на податку да је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 18 и 55 година, било најмање 1.840 стрељаних талаца, већином радника и службеника оновремених Фабрика авиона и вагона, железничара, запослених у установама и школама... Да је рација за стрељање у лагеру вршена и у градској болници, потврђују извори и у њима сачувана имена стрељаних болесника.

По структури запослености, највише страдалника радило је у престижној Фабрици авиона (око 21%), затим у железничким службама и Железничкој радионици (чак 33%). Поред машиновођа, бравара, стругара, авиомеханичара, инжењера, службеника, шегрта, стрељани су судије, земљоделци, бербери, учитељи, наставници и школски надзорници, ђаци, једна жандармеријска чета, војници и старешине некадашње војске Краљевине који нису доспели у немачко заробљеништво, домаћице, зидари, службеници Поште и телеграфа, Среског начелства, Општинских служби Финансијске контроле и Техничког одељења, свирачи, зидари... Уз стрељане претежно православне вероисповести, убијено је и 73 католика, међу којима највише Словенаца.

У складу са савременом музеолошком праксом, уз остало и оном примењеном у музеју холокауста у Јад Вашему у Јерусалиму, чији назив на хебрејском, утемељен у Старом завету значи "место за сећање (помен) на име" тежиште сталне поставке Народног музеја у Краљеву је на личности убијеног. А свако од њих је имао име, идентитет. Књиге Поменика, где је свака страна посвећена по једној жртви, као писани споменик, има личну посвету, за памјат, или за сећање у језику старих Словена и црквеном богослужењу. При томе је жртва представљена као део колективитета, породичног и друштвеног, који је масовним злочином претрпео ненадокнадив губитак. Јер, свеобухватну слику људског страдања на краљевачком подручју у октобру 1941. чине и посредни фрагменти злочина почињеног против човечности - породице које су изгубиле хранитеље, ратна сирочад, негативна демографија по броју стрељаних који су тек требали да постану очеви и мајке...

Базом података као електронским записом, сталном поставком и записом у Поменику, обједињени су делови сећања потомака и суграђана, личних докумената, спискова различитог порекла и места настанка - свих чувара имена стрељаних, парохијана, овдашњих грађана, или оних придошлих који су ухлебљење нашли у Краљеву између два рата, из далеке Русије после Октобарске револуције, Словеније, Босне, Хрватске. Сачувано је и сећање на имена оних избеглих од горег насиља у почетку окупације Југославије, који су у Краљеву налазили уточиште, не слутећи да ће ту наћи и смрт.

Можда ћемо на овај начин сачувати успомену на жртве и траг о њиховом земаљском животу, у неравноправној борби са временом које брише и најупорније сећање.