Очекивала сам да ћемо затећи сиромашну земљу, али само сиромашнију од нашe, не толико суштински другачију. Ја, Европољанка, севернополулопташица, белкиња, Српкиња, имала сам представу Африканаца који су некада били дивљаци, а сада су, дотакнути неумољивом моћи цивилизације и напретка, уништени, промењени и постали исто што и ми, само црни и обесправљени. Моја представа о неодљивом начину модерног живота и глобализације која продире у срж људског постојања била је прилично наивна, донекле чак слична идеји да ће лав бити срећнији у зоолошком врту јер никада неће бити гладан.

У Кенију смо ишли први пут и нисмо знали шта да очекујемо, али смо и муж и ја маштали о томе цео живот. Путовали смо преко локалне агенције и испланирали да будемо кратко у Најробију, да кренемо кроз националне паркове ка југу, прођемо Момбасу и стигнемо до Индијског океана.

Тешко је одабрати слике са сафарија, тешко је писати о сафарију, тешко је сафари на било који начин апстраховати из значења које има на свахилију и онога што он суштински јесте - пут. Током боравка у националним парковима Амбосели, Западни и Источни Цаво настале су фотографије на којима се боје мењају како се стално и готово неприметно мењао пејзаж, од сивкастобеж преко јарконаранџасте до модрозелене и плаве, у зависности од тога има ли воде - тамо где је најзеленије, вода долази са Килиманџара.

Са нама је и наш водич Хасан, који је могао да примети нилског коња удаљеног неколико стотина метара, знао називе свих животиња које смо видели, налазио најбоља места за фотографисање и често сатима био једино људско биће поред нас двоје у непрегледној савани.

Пумбе уживо

На сафарију спавамо у камповима (лоџевима). Смештај у неким лоџевима је у шаторима, неки кампови су ограђени, неки нису, па се свакакви сусрети дешавају ноћу. Поједини су саграђени поред појила, што пружа могућност посматрања животиња док се доручкује, руча, па чак и из кревета.

Животиње на „нашем" појилу смењују се по некаквом устаљеном распореду који чини да све делује као представа - ујутру су ту дивље кокошке, онда долазе зебре, затим антилопе, мајмуни, па још птица.

Првог дана, међутим, тај распоред ће се пореметити и ми ћемо присуствовати сцени достојној једног цртаног филма. Док газеле мирно пију воду ни не слутећи шта их чека, у даљини се назиру четири мале дебеле прилике које живахно трчкарају ка води. Групица брадавичастих свиња, правих правцатих Пумби, утрчава међу газеле, делећи се тако да једна долази до воде и креће да пије, а остале формирају круг око ње како би држале остале животиње на дистанци. Делују као локални криминалац и његово обезбеђење: фраза „дошли дивљи и отерали питоме" прави пун круг враћајући се из излизане метафоре у стварност.

Појила ноћу

Појила су ноћу попришта и невероватних призора. Једне вечери смо са терасе угледали огромног бивола како сам стоји усред воде. 

Изгледао је дивно и дуго смо га посматрали, а затим ушли у собу. Међутим, неколико тренутака касније зачуло се шуштање, а онда звук корачања кроз воду. Размакли смо завесу и угледали крдо бивола како полако стиже на појило. И двадесет ових огромних животиња на једном месту величанствен је призор, а оне настављају да пристижу. Када су се коначно сви спустили до воде, испунили појило и почели да пију, избројала сам шездесет бивола.

Дивљина подсети човека на све на чему је изградио своје друштво и на све што је притом прекршио. Потпуно је другачије знати шта је крдо и видети уживо како функционише. Три највећа мужјака стратешки су се распоредила на бокове крда и држала стражу. Не крећу док сви нису спремни за полазак, а таман када су почели да се полако померају, све животиње су се изненада замрзле у месту. Кроз мук и мрак саване указују се две језиве прилике: и хијене су дошле на појило. Атмосфера је постала напета, чини се да хијенама уопште није свеједно. Биволи су, с друге стране, застали да би пропустили незване госте, мотрећи на њих.

Хијене су, иначе, страшно ружне животиње. Као и на птицама лешинарима, које смо у савани видели како стоје на голим стаблима, стална близина смрти и распадања оставила је трага и на хијенама тако да изгледају једноставно - зло. Делују проклето са својим кривим леђима, пегавим крзном, црним њушкама и заиста се „смеју", што доприноси целокупном осећају гађења и страха који изазивају. Биволи пак изгледају доброћудно с роговима „на раздељак" који стоје као два зализана прамена, њушкицама и великим црним очима питомим попут крављих. Али то не значи много, заправо не значи ништа, јер су биволи, које у Африци зову и „црна смрт", међу најопаснијим животињама саване и убију годишње око две стотине људи.

Рика слонова и зујање мува

Све у савани је дивље, опасно и жели да убије, повреди или барем отера. Помоћ, у случају да су болесне или повређене, добијају само велике мачке. „А жирафе?", тужно питам Хасана. „Не. Храна за лавове", одговара.

Животињска рика ноћу је неочекивано неподношљива. Кажем неочекивано јер никада не бих помислила да ће један од најстрашнијих звукова које сам чула у животу долазити из слоновске сурле, док смо окружени лавовима чија потмула рика ненавикнутом уху звучи готово безопасно. 

У једном тренутку, док се возимо кроз Западни Цаво, Хасан почиње да маше руком око главе. Погледам га благо заинтересовано, а он говори: „Tsetse fly." Насмешим се и кажем: „You're joking, right?", јер сам га на почетку пута питала има ли цеце мува у Кенији и рекла да се баш плашим. Он ми успаничено говори: „No, no, really", док покушава да је убије, другом руком придржавајући волан. У секунди се приберем и брзо вадим средство против инсеката, мажем себе и мужа, који није слушао наш разговор, па му, глумећи смиреност, објашњавам: „Цеце мува је у колима." Затим пружам бочицу Хасану, који је хитро узима, што ми још више повећава страх јер га нисам видела узнемиреног ни кад нас је појурило омање крдо слонова.

Имам, иначе, једну песму о томе како сам се као дете страшно плашила да ме не уједе цеце мува и да не добијем болест спавања, али онда сам порасла и схватила како ми то, за разлику од неких незанимљивијих ствари, неће представљати баш велики проблем у животу. Кад ето!

Цеце мува је на крају излетела, а да није никога ујела. Сутрадан нам је поново неколико њих улетело у кола, а ми смо сваки пут бивали мало мање уплашени. 

Кенија је донела у наше животе разне давно заборављене и отписане страхове и снове, учинила их стварним, па растворила. Гледали смо како лавица лагано корача одустајући од превеликог плена, леопарда који вреба са гране и читу која се ваља по земљи као мачка; видели смо нилског коња како пасе на пољани и скакутаве Томсонове газеле; црна мамба нам је прешла пут. 

На стотине зебри, жирафа, гнуова, антилопа, газела и фламинга, заједно са пејзажом од вулканских стена, стаблима акације и баобаба и Килиманџаром у магли показали су нам да је оно што знамо стварно. Да је живот потпуно стваран, са свим својим облицима и начинима, од џиновских термитњака до мутне реке Цаво пуне крокодила. Стваран као бели и црни људи које дели још мутнија вода историје.

Ка Момбаси

Док се крећемо ка југу након изласка из последњег националног парка пејзаж полако постаје све зеленији и температура виша. Нисмо морали да прођемо кроз Момбасу, али ја сам желела да видимо и тај град. И имали смо шта да видимо.

Док је у јулу у севернијем делу Кеније била сушна сезона, овде, на југу, кишна сезона је била у јеку. Кенија је, упркос томе што је, после Јужноафричке Републике, друга најуспешнија економија подсахарске Африке, пуна сиротиње која у влажним пределима изгледа некако још страшније. У савани и пустари предела између Најробија и Момбасе може се прихватити страшна чињеница да ти људи немају готово ништа, живе од стоке и туризма, у прашини. Људи на југу живе у блату и смећу, у мокрој беди која се протеже километрима.

Карен Бликсен пише како Африканци, за разлику од Европљана који би се најрадије осигурали против судбине, живе потпуно прихватајући неумитни след догађаја. То би могло бити објашњење за њихову потпуну незаинтересованост да се супротставе временским приликама, па смо тако видели и читаве салоне намештаја на отвореном, непокривене кауче и кревете по којима ромиња киша, тезге склепане тако да делују као да би могле да се сруше на мало јачи додир прста, куће у једва мало бољем стању, ретко издигнуте од земље, а и тада само једним степеником. 

Сав тај хаос престаје мало пошто се трајектом пређе у другу провинцију. Трајект је такође искуство за себе - како смо се приближавали са разгласа се све јаче чуло нешто што су претпостављам била на смену обавештења и рекламе, смењивали су се и мушки и женски глас и свахили и енглески, што је стварало атмосферу будућности у којој је нешто пошло јако наопако.

Може ли се и цела Кенија описати тако? Јесу ли Кикујуи, Масаији и остали пре неколико стотина година могли замислити шта их све чека са доласком оних којима се допала њихова земља пуна дивљих људи и животиња? 

И заиста, живот и људи Кеније се много боље разумеју када се посматрају као нешто дивље и слободно, у супротности са припитомљеношћу наше цивилизације. Очекивала сам да ћемо затећи сиромашну земљу, али само сиромашнију од наших, не толико суштински другачију. Ја, Европољанка, севернополулопташица, белкиња, Српкиња, имала сам представу Африканаца који су некада били дивљаци, а сада су, дотакнути неумољивом моћи цивилизације и напретка, уништени, промењени и постали исто што и ми, само црни и обесправљени. Моја идеја о неодољивом начину модерног живота и глобализације која продире у срж људског постојања била је прилично наивна, слична идеји да ће лав бити срећнији у зоо врту јер никада неће бити гладан.

Међу Масаијима 

Масаији су најпосебније од преко четрдесет племена колико их живи у Кенији. Радовала сам се кад год бих их видела како терају стада саваном, како продају сувенире на плажи, плешу у својим селима или само мрко гледају госте хотела у којима раде као обезбеђење. Бликсен за Масаије каже да су истовремено и пролетеријат и аристократија, што ми се чини као потпуно тачан опис. Достојанствени су, витки, украшени огрлицама и карираним тканинама које се зову „шука", али углавном живе сиромашно за наше, па и афричке, стандарде. И даље су полуномади, и даље махом живе у својим селима у колибама без струје и воде.

Обишли смо једно њихово село, за које је Хасан рекао да га је одабрао јер су ту људи фини према туристима. Са другима је понекад имао проблема, пошто би умели да буду непријатни према посетиоцима. Свакако много пријатнији, помислим, него што би били пре пар стотина година, када би ненаоружани белац тешко преживео сусрет са чувеним ратничким племеном.

У селу нас је дочекао весели младић округластог лица са ожиљцима на образима, обмотан црвено-црном шуком. Показали су нам своју „болницу" - мушкарац за којег су нам објаснили да је лекар, односно врач, извадио је из вреће крпу и из ње нам открио асортиман гранчица дрвета од којих је свака, како ћемо сазнати, имала неко лековито дејство. Једна је служила за чишћење зуба, што нам је наш нови водич објаснио уз широк осмех који је откривао, истина, веома беле зубе, али и рупе на месту доњих јединица. „Зато имамо овако здраве зубе!", закључио је, а муж и ја смо климнули главом не скидајући поглед са његове неубедљиве вилице. 

Након тога повео нас је да видимо колибу у којој живи, објашњавајући да је праве од блата и слоновске балеге, јер се дрво не користи много због термита. Унутра је било јако загушљиво јер је огњиште било на средини, са само једном малом рупом на супротном зиду. Са једне стране налазио се лежај за родитеље, заправо развучена кравља кожа, а са друге за бебу. Једино што смо осим тога видели било је пар лимених посуда и пластичних флаша.

Следећи на реду био је „маркет". Мушкарци и жене су на ободу села разастрли чаршаве на које су поређали накит који праве, а ја никада у животу нисам осетила толику тескобу што не могу да купим све што су продавали.

Нова прилика указаће ми се неколико дана касније на обали Индијског океана када поново угледам познате обрисе високих мршавих прилика. Делују митски са великим комадима дрвета налик на кутлаче које носе поглавице, огртачима и ножевима; човеку не треба много да замисли данашње Масаи мушкарце као горде ратнике у пуној опреми. Све то је, сада, на продају.

Док се цењкамо око накита са једним продавцем, што је неизбежни обичај, питам га ипак да ли је он Масаи. Погледа ме збуњено и каже: „Да!" показујући прстом на ожиљке на образима и рупе уместо доњих зуба. Објашњава нам на лошем енглеском да се зуби ваде деци док су мала, а на образе урезују тачкице које се после рашире, против урока. Касније читам о томе како су, према неким тумачењима, то почели да раде јер им је стока оболевала од неке болести која је почињала од зуба, па су је тако спасавали, а онда су почели да примењују исто и на децу. После се то показало корисним и за храњење људи којима се вилица укочи од неке друге болести, па могу да се хране кроз рупе од зуба.

Колонизатори и свахили 

Једне вечери у кампу на сафарију седели смо поред логорске ватре са неколико Холанђана. Мајка, отац и брат дошли су да посете младића који већ шест месеци живи у Најробију - ради на пројекту који би требало да побољша живот кенијским сељацима, о чему прича са пуно елана и поноса. Разговарамо о путовањима па његова мајка констатује како су Холанђани кроз историју били познати као истраживачи. Открили су, каже, Њујорк и Нови Зеланд, али син је ту прекида и говори да то није нешто чиме се треба поносити. Тешко могу да сакријем радост због привидног сукоба између две генерације колонизатора, једне која на то наслеђе гледа благонаклоно, и друге која га се стиди, а заправо омогућава да настави да живи, кроз просвећивање, односно експлоатацију. Питам сина да ли је за то време које је провео у Кенији научио нешто свахилија, каже да јесте помало, углавном шта да наручи у ресторану.

Сизифовски покушавам да се у очима Кенијаца оградим од таквих посетилаца и првих неколико дана по доласку на Индијски океан махнито учим свахили.

Ђина лангу ни Милица. Зовем се Милица. Нина фураје кукутана на веве. Драго ми је што смо се упознали. Квахери. Збогом.

Свахили није тежак ни фонолошки ни морфолошки, а Кенијци се очекивано обрадују када им се тако обратим. Пред крај боравка у хотелу хоћемо да организујемо излет до оближњег острва, па разговарамо са менаџерком. Допада јој се моје интересовање за свахили и са неотпаковане гомиле извлачи књижицу са насловом The New English-Swahili Phrasebook. Није то баш говорни језик, каже, али послужиће ми. Радосно проучавам поклон, за који ће се испоставити да је вероватно најважнија ствар коју смо донели са собом из Африке.

Прелиставајући га видим да је подељен на поглавља: 1. Долазак на обалу; 2. Опште фразе и поздрави; 3. Кућа; 4. Фарма и плантажа; 5. Сафари и лов; 6. У канцеларији; 7. Мајсторије и занати; 8. Болест. У уводу се наглашава да књижица није намењена учењу свахилија, већ томе да буде приручник онима који први пут долазе у Источну Африку а нису имали могућности да се раније упознају са банту језицима (упркос разним доступним могућностима за њихово проучавање у Европи). Сврха књиге је да помогне заинтересованим за даље учење да избегну жаргон са којим се многи „сналазе". Али за какву је то комуникацију путницима из Европе потребно исправно знање свахилија а жаргон недовољан?

У књизи међу фразама које се често користе налазимо: „Одговори ми"; Дођи одмах"; „Позови господара"; Тишина!"

У делу који треба да помогне са споразумевањем у кући наилазимо на: „Не напуштај кућу без дозволе"; Ти си добар слуга"; „Ти си лош слуга"; „Не прави се да си болестан".

Ауторима Б. Џ. Ретклифу и Сер Хауарду Ефинстону не може се порећи да имају и извесног осећаја за драматургију, тако да се ове корисне фразе често надовезују једна на другу као у дијалогу, али ми чујемо само једну страну.

Тако у делу који се тиче лова и сафарија имамо наредбу да се донесе батеријска лампа а затим да онај коме се обраћа пази да је не упери у очи говорнику; потом му се каже да расече стомак и извади изнутрице, али да поведе рачуна да се кожа не уфлека крвљу; приликом припреме ручка имамо обавештење да се ватра угасила, да има пуно шибица и да се не може кувати без ватре. Коначно, ту су и фразе које се често користе попут: „Да ли ме желиш?"; „Потруди се"; „Клекни".

Сада већ потпуно шокирана окрећем стране да утврдим из којег је века приручник и видим да је напомена аутора написана у јуну 1932. године. Књигу је, међутим, поново одобрио Источноафрички комитет за свахили 4. марта 1957, а она је, са мањим изменама, опет штампана 1966. и 1968. године.

Кенија је независност добила 1963. године.