Прије неколико година у Хоткову, у боровој шуми, осванула је рупа коју сам фотографисао. Многи сматрају да је ту неко, некада давно, закопао благо. Највише је мишљења да је то било у Другом свјетском рату, а да је неко имао мапу на основу које је „прочитао" гдје је остављено благо за некога ко ће доћи и узети га.

Чарапа

Живио неки човјек у некој земљи, у неком граду, у времену које носаше писани закон да су сви људи рођени једнаки. И свану закон неписани по коме неки људи више не могу да живе у тој земљи, у том граду. И кренуше руље на те људе - отеше им куће, дућане и њиве, злато и сребро.

Један из народа који је морао да иде имао је друга једног из народа који није морао да иде, па му једне ноћи рече да ће отићи, јер не зна да ли ће осванути жив.

„Не знам да ли ћу пронијети благо, плашим се отеће ми га неко док будем бјежао, па ти дајем ову торбу, пуна је блага, чувај га, ако се вратим за десет година врати ми га, а ако се не вратим по њу за десет година, троши слободно ко да си ти зарадио, јер ти си ми пријатељ прави", рече човјек који мора да иде из земље због закона неписаног.

И исцијепа он једну чарапу и даде половину човјеку код кога оставља благо, а другу половину остави себи.

„Ако ја не будем жив, за новац може доћи неко с овом половином чарапе - тај је мој, тај зна да сам ти оставио благо и ти му дај благо", рече човјек. И оде.

Ни трага од њега, и ни трага од његова народа у тој земљи.

Пролазе године. Прође десет година, а други човјек чува благо, не начиње ни грам злата, ни грам сребра.

Наврши се десет година, а други човјек ријеши да чека још једну годину. Прође и та година, а не долази први човјек по благо, нити се ико његов појављује с половином чарапе.

Други човјек наче благо и купи доста земље.

Како купи други човјек земљу, ето ти првог човјека код њега у кућу. Попричаше мало, и, снужден, други човјек поче да се куне: „Чекао сам! Десет година нисам начео благо твоје, па још једну годину сам чекао и, недавно, купих земљу, јер сам мислио да си убијен ти и твоја родбина, а ти си ми рекао да трошим ако не дођеш ти ил ако неко твој не дође. Блага имам још нешто, а даћу ти га и даћу ти сву земљу коју сам купио од твога блага", рече други човјек.

А први му рече да није за благо дошао. „То је твоје благо, поштено си ме чекао колико сам ти рекао. И нећу ја ни благо ни земљу, него изгледа хоће да нас гоне и из земље у коју смо одавде побјегли, па сам дошао да ми даш ону половину чарапе - требаће ми".

P.S:

Наставак нема везе са причом коју сте прочитали, али има везе са истинитим догађајем на основу којега је формирана прича. Прије неколико година у Хоткову, у боровој шуми, осванула је рупа коју сам фотографисао. Многи сматрају да је ту неко, некада давно, закопао благо, највише је мишљења да је то било у Другом свјетском рату, а да је неко имао мапу на основу које је „прочитао" гдје је остављено благо за некога ко ће доћи и узети га...

Била је ноћ, али ујутру осванула је рупа и мештани сада само нагађају ко је оставио благо између три бора и ко је дошао по благо.

Како вријеме пролази, теорије се умножавају...

 

Велико сврдло великог умјетника

Уметник врсни нема неке мисли
А да у камену она већ не спава.
Микеланђело

Неки мисле да је слава то што се причало о Дедалу. Клесао је дању и ноћу. Причали су Грци, на копну и на мору, причали су о киповима његовим. Чак се причало да није мајсторство у рукама његовим, него у знању његовом.

Пронађе Дедал камен у коме је већ исклесан кип, а он само одстрани оно што су векови нагомилали, причало се.

Знање је његово у томе да зна шта ће одстранити, а оно што је исклесано остаје. Он га потом само покаже, и то се причало.

Свашта се причало о Дедалу. Неки мисле да је то слава.

Грци, за које рече Платон да живе око мора као жабе око баре, крекетали су дању и ноћу о Дедалу који клеше дању и ноћу. Ни смрт сестрића Дедаловог, Тала, није променила причу о Дедалу. Није му славу помутила. Тал, који беше ученик Дедалов, погибе. Рука Дедалова, рука мајсторска, гурнула га је са стене, крај Акропоља. Велики уметник, Дедал, добро је знао шта ће у камену наћи руке Талове. Није желео Дедал да га памте Грци, и народи мимо Грка, по томе да је учитељ био Талу. Желео је да га по клесању упамте.

Откри Атина злочин Дедалов.

Осуђен би Дедал на смрт, али утече. Оде на Крит. Јави се уметник владару критском, Миносу. Рече он Миносу да ће киповима Крит украсити. Под скутом краља критског имао је уметник три оброка дневно, смештај и жене у обиљу. Задужи га краљ да сачини Лавиринт. Тражила је власт атинска Дедал да изручен буде, ал се оглушио Минос. Дедал, сит и распеваних руку, изумео је сврдло и остави га Грцима и негрцима на употребу. По одајама краља Миноса Дедал је уградио фонтане. Када замоли Дедал Миноса да га пусти, да заплови морима, владар Крита му не даде дозволу. Прозрео је жељу уметника да заувек оде са Крита. Уметник заробљен, са острва без друма, најпре је помислио да сачини чамац, али се уплаши да га народ не прокаже. Чамац није могао градити у кући.

Реши Дедал да крила сачини. За себе и сина Икара. Да одлете.

Од перја и воска сагради уметник крила за себе и сина. И рече Икару да ниско не лети - слана да му влага крила не покваси, и рече му високо да не лети - сунчеви зраци да му восак не отопе. И дигоше се са Крита. Одлетеше. Ал се занесе Икар, у висине оде. Сунце му истопи восак на крилима и он сконча у мору. Није се Дедал сетио сестрића свога, Тала, када је угледао крила Икарова у таласима. Одлете Дедал на Сицилију. Под скутом краља Кокала имао је три оброка дневно, смештај и жене у обиљу.

Опет су сви Грци причали о киповима Дедаловим. Прочу се да и на Сицилији у камену ликове налази. Стиже ова вест до Крита. Минос посла гласника владару Кокалу. Поручи Минос да уметника назад тражи. Неће Сицилија да изручи уметника Дедала. Потом Минос подиже војску и правац на Сицилију, спреман за преговоре и за рат. Узеће Дедала милом или силом.

И стиже Минос на Сицилију. Јутро беше. Одмах договор паде да током радне вечере два краља и саветници преговарају где ће живети Дедал. Угости краљ Кокал краља Миноса. Ручак и све остало. Потом одмор. Саветници два краља спремише последње аргументе за преговоре. Поподневни одмор два краља сличан беше. Оба одоше у купатило да се водом освеже, потом да прилегну пред напорне преговоре. Али, кћери краља Кокала сасуше на Миноса, док се туширао у гостињском купатилу, котао вреле воде са горњег спрата. Претходно су извадиле један камен из пода и попарише голог критског краља. Наравно, и овај изум приписујемо Дедалу. Прича се на Сицилији да је краљ Минос, у задњим часима, док му је тело прелазило у кашу повикао: „Шта ли им је Дедал уградио?!"

„Сврдло! Сврдло!", узвикивале су одозго кћери краља Кокала.

Војска са Крита, поражена без борбе, оде натраг и понесе кашу која је сахрањена крај Лавиринта на Криту. Крићани су остали да жале што њихов краљ није имао женске деце. Можда би то задржало Дедала. Саветници попареног критског краља смислили су причу да Дедал и није неки уметник и проналазач, да је он само изумео топлу воду. Али историју пишу победници.

И данас на Дедала многи уметници личе: хоће млађег а бољег, баш као Дедал Тала, да баце са зидина у смрт. Хоће, понекад, да смисле и топлу воду, али не треба их псовати због тога. И она нечему служи.