Југословенски Јеврејин Давид Франкфуртер, родом из Дарувара, студирао је тридесетих у Немачкој и био сведок подизања нацистичке немани и почетка погрома над Јеврејима. Посматрајући све то, Франкфуртер није могао да стоји по страни и решио је да се на ма какав начин супротстави сили која прети да истреби народ коме припада. Четвртог фебруара 1936. у Давосу извршио је атентат на Вилхелма Густлофа, вођу огранка Националсоцијалистичке немачке радничке странке у Швајцарској. Био је то први чин оружане побуне против нациста.

Док се Новак Ђоковић у селу Љубиш, приликом свечаног отварања дечјег вртића „Љубивоје Ршумовић", дружио са Ршумом и златиборским малишанима, Роџер Федерер је у промотивном споту швајцарске туристичке организације покушавао да убеди Роберта де Нира да посети његову земљу. „Роџере, бојим се да нећу моћи да дођем", каже Де Ниро разочараном Рођи (како Нолетовог љутог ривала од мила зову Ршумови земљаци) и онда му објашњава како у тој природно-друштвеној лепотињи једноставно нема драме, да би се потом, преко кадрова зелених пашњака, бистрих језера и снежних врхова Алпа појавио натпис: Када желите одмор без драме, ту је Швајцарска!

И заиста, земља поузданих банака, тачних сатова, сласних чоколада и шупљега сира често се наводи као синоним за савршену досаду. А да је то заиста тако, Де Ниро је, да рекламе само смеју да трају нешто дуже, Федереру могао да прочита неколико редака из дневника Иве Андрића, који је овај почетком тридесетих година прошлог века, водио за време обављања дужности секретара сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви.

„Најлепше што имам у овом стерилизираном швајцарском крају, то је помисао да нећу морати овде остати дуже од ове вечери. Помисао да ћу можда морати провести ноћ у једном од ових хотела, испуњава ме ужасом, жељом да бежим што ме ноге носе и да вичем: у помоћ!...
... Нигде на свету нисам видео пејзаж са мање живих створења у њему."

Писац романа „На Дрини ћуприја" је ове редове у мали нотес-блок унео током лета и јесени 1930. године, да би шест година касније, у тај опустели пејзаж ушетао један Андрићев земљак и у њега донео истинску људску драму због које би Де Ниро - који је велики Нолетов навијач и чија се ћерка зове Дрина - и те како пожелео да посети Швајцарску. А главни актер те приче је југословенски Јеврејин Давид Франкфуртер, који је 4. фебруара 1936. у Давосу извршио атентат на Вилхелма Густлофа, вођу огранка Националсоцијалистичке немачке радничке странке у Швајцарској!

Кадиш за славонски бећарац и Вајмарску културу

Детињство и први дечачки дани Давида Франкфуртера можда најпре наликују садржају неке од Сингерових прича.

Рођен је у Дарувару 1909. године, у породици рабина Мавре Франкфуртера. Када му је било пет година, породица се сели у Винковце, где му је отац прво био постављен за рабина тамошње Јеврејске општине, да би убрзо постао винковачки надрабин. У Винковцима је дечак завршио основну школу, а 1929. године је матурирао у тамошњој гимназији.

У међувремену се разболео од периоститиса - хроничне упале покоснице, због чега је током целога школовања трпео јаке болове, што је знатно утицало на честе промене његовог расположења и није му давало много изгледа за дужи живот. Зато је до своје двадесет и треће године оперисан шест пута, а последњи хируршки захват на средњем увету му је и спасао живот. У то време је већ почео да похађа студије стоматологије у Немачкој. Прво се био уписао на универзитет у Лајпцигу, да би потом прешао у Франкфурт.

Упоредо са напредовањем његових студија, у Немачкој је све снажније и брже напредовала странка Адолфа Хитлера, чија се политика заснивала на радикалном антисемитизму. Тако Франкфуртер у Франкфурту постаје сведок све жешћих напада на Јевреје. Истина, њега је штитило југословенско држављанство, али снажно идентитетско осећање које је са собом донео из рабинске породице није му допуштало да седи скрштених руку и немоћно присуствује све отворенијем погрому Јевреја у нацистичкој Немачкој. Зато у октобру 1933. прелази у досадну Швајцарску у којој, претпоставља, више не би требало да буде драме што се свакодневно одвијала у Хитлеровој Немачкој и претила да се свакога часа претвори у истинску трагедију.

Наставља студије у Берну, али опрхван све лошијим и страшнијим вестима које не престају да стижу из Немачке, ретко похађа предавања а све више се препушта филозофско-религијским разматрањима са вршњаком кога упознаје у пансиону где је био претплаћен на кошер оброке. У међувремену му, у лето 1934. у Винковцима умире мајка, коју посећује на самртној постељи, а крајем те исте године се накратко враћа у Немачку, где посећује ујака, који је такође рабин. На сваком кораку свог последњег путовања у Немачку, Франкфуртер наилази на све стравичније слике отвореног прогона Јевреја, а његов живот полако али неумитно почиње да подсећа на судбине књижевних јунака из романа Ериха Марије Ремарка.

Насиље неминовно почиње да се „прелива" и преко граница Трећег Рајха, па тако у марту 1935. године нацисти у Базелу киднапују немачког новинара Бертолда Јакоба, који је у својим чланцима критиковао немачки милитаризам, док у Лондону, под мистериозним околностима, страдају немачке емигранткиње и, како би се то данас казало, мировне активисткиње Дора Фабијан и Матилда Вурм. У јесен су донети антисемтиски Нирнбершки закони и Франкфуртер осећа да више не може да стоји по страни и да мора да се на ма какав начин супротстави сили која прети да истреби народ коме припада.

„Био сам чврсто уверен да срамота са јеврејског народа може да буде опрана једино крвљу", наводи Франкфуртер у својим сећањим, па наставља како је у њему постепено сазревала мисао да је управо он тај који ће извршити „тај страшни чин освете":

„Можда ће звучати помпезно али истине ради треба казати и ово: осећао сам се као тек пуко оруђе у божјим рукама."

Преостало му је још само да одабере како ће и над ким извршити свој осветнички чин.

Пиштољ за гаулајтера

Франкфуртер је с дневног реда прво скинуо питање оружја. Према његовим речима, све се десило изненада, једног послеподнева, када је са другом, након пансионског ручка, свратио у један тихи и пријатан кафе, где су након поновног разматрања катастрофалног положаја Јевреја у Немачкој дошли до питања оружане побуне.

„Тада мој пријатељ из џепа извади мали револвер и рече: Види, управо сам га купио у оружарници у Улици Арбергер за само неколико франака."

Изгледа да је уочи Другог светског рата, у досадној Швајцарској било могуће набавити оружје без било каквих проблема. Франкфуртер и сâм каже како је човек могао да пазари пиштољ као да је реч о паклици цигарета. Па ипак је оклевао пре него што је и сам ушао у дућан у Арбергеровој.

„У излогу је било много јефтиних револвера, на којима није било било никаквих ознака произвођача и који су свој пут до Швајцарске пронашли захваљујући ситуацији у Шпанији, где је на помолу био грађански рат. Прошао сам поред радње неколико пута. Рекао сам себи, када набавиш пиштољ, мораћеш да делаш."

И Франкфуртер је напослетку ипак ушао у радњу и изабрао револвер који је платио десет франака. Да не би привукао пажњу, са продавачицом је причао на швајцарском немачком, који је био савладао тако добро да су га често сматрали за сународника. Она му је показала како механизам функционише и у кесу с револвером ставила и муницију.

Сада је још само требало одабрати мету.

А онда је у новембру 1935. године искрсло име Вилхелма Густолфа, када је један посланик у швајцарском парламенту довео у сумњу легалност активности нацистичког „гаулајтера" за Швајцарску.

И овде она ремарковска атмосфера у којој славонски Јеврејин Давид Франкфуртер кује план своје освете Адолфу Хитлеру уступа место неизбежним асоцијацијама на роман „Чаробни брег" Томаса Мана!

Јер, само што се Ханс Касторп из Давоса спустио у блатњаве ровове кланице Првог светског рата, Вилхелм Густолф је у ово чувено лечилиште доспео не би ли излечио своја плућа. Родом из Шверина, на северу Немачке, Густолф ће на чаробном брегу остати много дуже од Мановог књижевног јунака, али никада неће добити швајцарско држављанство, иако ће све до 1934. године радити као швајцарски државни чиновник, запослен у метеоролошком институту у Давосу као цртач мапа. Не знамо колико је Густолф на тим мапама верно предочавао промене ваздушног притиска, али се након напуштања службе потпуно посветио својим политичким активностима које су допринеле да атмосфера у познатом лечилишту постане крајње нездрава.

Давос је постао жаришна нацистичка тачка у неутралној Швајцарској. Главна променада беше „окићена" заставицама са свастиком, па су гости лечилишта лако могли да помисле како се налазе негде у Хитлеровој Немачкој. Својим преданим и пожртвованим радом на ширењу идеја националсоцијализма, о чему се расправљало у швајцарском парламенту и опширно писало у тамошњој штампи, Густолф се наметнуо као једина логична мета Давида Франкфуртера:

„Ускоро ми је постало јасно да ако заиста желим да пуцам у Хитлера - онда је једина расположива мета Вилхелм Густолф."

Али, то и даље није значило да ће до драме у досадној Швајцарској ускоро и доћи. Попут младобосанаца, и Франкфуртер прво вежба гађање из пиштоља, па једног зимског дана одлази до стрелишта у Остермундигену:

„Место је било потпуно пусто. Један момак је за малу напојницу пристао да ми постави мету. Испалио сам шест метака - два су погодила у сам центар мете, што уопште није било лоше за почетника. Држао сам револвер у руци која је подрхтавала. Преда мном су били црни концентрични кругови на беломе диску. Али ја сам иза њих видео то одвратно лице, мале бркове и чуперак масне косе који пада преко деснога ока, маску иза које је нечовечни мозак ковао планове о масовним убиствима... Повуци обарач, пуцај!, говорио ми је унутрашњи глас, и ја сам пуцао у тог џиновског злотвора који се крио иза мете..."

Убиство у Давосу

Пре него што је позвонио на Густолфова врата, Франкфуртер је на чаробном брегу провео три дана. На путу за Давос, у возу разговара са кондуктером, који при помињању нацистичке Немачке јасно и гласно одбија да прихвати насиље и неправду с друге стране границе. Атентатор овај сусрет у возу доживљава као знак од бога, који од њега захтева да „освети проливену крв Израела".

Пријављује се у хотел „Метропол" под својим именом и презименом:

„Ионако нисам имао шта да кријем. Оно што сам морао да учиним намеравао сам да урадим јавно. Густолф не сме да буде убијен из заседе, не сме да падне од руке непознатог починиоца - не, хтео сам да се са њим суочим сасвим отворено: Јеврејин против нацисте."

Не може да заспи, узима таблете за спавање, па ипак ту прву ноћ проводи немирно, као што су бесане часове проводили и Иво Андрић у неком сличном хотелу у Швајцарској и Де Ниро у Скорцезеовом „Таксисти". Андрић, уз неспавање, овој све извеснијој драми прилаже и следеће опажање:

„А ови швајцарски хотели! Мој Боже, како је ступидан овај ред и нељудска ова чистоћа! На проспекту Хотела Белви све је предвиђено и урачунато у цену: идилични 'звук звона на стадима, жубор потока који обилују пастрмкама и девичански снегови са лаким и добро организованим успонима и на највише врхунце'..."

Нигде није наведено ко је измирио Франкфуртеров хотелски рачун. Знамо само то да је из своје собе последњи пут изашао у уторак, 4. фебруара 1936, око пола седам увече. Претходно је на разгледницама написао опроштајна писма за оца, те за браћу и сестре. Приликом изласка из хотела, у џепу сакоа је, сем кутије цигарета, напипао и папир на ком је на „југословенском језику" био написао детаљан план акције.

„Казна мора бити извршена у понедељак 3. 2. у пола десет ујутру. Прво позвати телефоном и питати да ли је код куће. Ако се не појави или ако се деси нешто непредвиђено, покушати бег; ако је то немогуће, извршити самоубиство. Два или три пуцња у груди. Држати пиштољ у десном џепу сакоа, не у капуту. Чим се нађем у соби са њим, изненада извадити пиштољ, испалити три метка у његову главу или у груди."

Да би потпуно изневерио све што је планирао и записао, Франкфуртер је, пре него што ће се те вечери запутити ка Густолфовој кући, попио чај са госпођом Кауфман и њеном ћерком, познаницама из Берна које је срео на Курпроменади. И онда је најзад позвонио на врата Густолфовог дома, плаве куће у Улици Курпарк број 3.

Врата му је отворила Густолфова супруга и када јој је рекао да жели да види гаулајтера, она га је одвела у његову радну собу на првом спрату и замолила га да сачека. Док је под руком осећао дршку револвера, Франкфуртер се суочавао са зидом, са ког га је посматрала велика урамљена Хитлерова фотографија на којој је стајала и посвета: „Мом драгом Густолфу". Испод фотографије се налазио Густолфов трофејни нож на чијем су сечиву биле угравиране следеће речи: „Када са ножа потече јеврејска крв, све ће бити много боље".

Франкфуртер је чуо Густолофов глас из ходника, где је телефонирао и помињао „јеврејске свиње".

„У мени је прокључао неконтролисани бес. Ако сам на тренутак и оклевао, фотографија, нож и сурови глас који је изговарао клетве и претње сада су ме сасвим учврстили у мојој намери."

У то се на вратима собе појавио Густолф. „Ево ме", било је све што је успео да каже, јер је Франкфуртер одмах потегнуо пиштољ и почео да пуца. Први метак је само испао из цеви, али су зато други, трећи и четврти погодили мету, док је пети завршио у зиду. Густолф је прво поклекнуо, па пао у локву сопствене крви.

Франкфуртер је из собе изашао на друга врата и нашао се у мрачној просторији, одакле је чуо крике Густолфове жене. Потом је сишао низ степенице и пред кућом затекао људе из оближњих кућа. Припретио им је пиштољем и нестао у ноћи.

Намеравао је да се убије, али је онда схватио да тиме чин освете неће бити потпун. Нема бежања - предаће се полицији и на суђењу образложити свој чин.

И овде се прича о Принципу из Дарувара враћа у границе Швајцарске, земље без драме. Франкфуртер се готово враћа на место злочина, звони на врата Густолфових првих комшија, које замоли да се послужи њиховим телефоном. Посеже за телефонским имеником и проналази број полицијске станице.

„'Овде Курпарк број 2', чуо сам сопствени глас. 'Претпостављам да знате шта се десило на броју 3. Овде можете добити информације шта се тамо тачно догодило. Одмах пошаљите некога да дође.'"

Спустио је слушалицу и изашао пред кућу, да ту сачека долазак полиције, али није имао стрпљења. Вратио се на шеталиште и мимоишао се са два детектива који су се били упутили ка месту злочина. Потом је позвонио на врата полицијске станице.

„Млади полицајац ме је осмотрио и питао ме шта желим. 'Претпостављам да већ знате шта се десило на адреси Курпарк број 3', рекао сам замуцкујући. 'Ја сам убица.'"

Полицајчева реакција је, према Франкфуртеровим речима, била потпуно неочекивана, јер се није одмах бацио на њега, нити му је на руке ставио лисице:

„Није рекао: 'У име закона, ухапшен си!', онако како то раде у романима. Није урадио ништа слично. Само се умирујуће осмехнуо. Једноставно, није ми поверовао."

Шта би рекô Поаро, шта би рекао Мегре...

Поверовали су му тек након што је из џепа сакоа извукао пиштољ и одложио га на сто. Потом им је дао лична документа, објаснивши им да је југословенски држављанин. Упитан да ли је свестан потпуног значења онога што је управо урадио, Франкфуртер је рекао да нимало не жали због онога што је те вечери учинио, те да нико не стоји иза његовог чина и да не припада ниједној политичкој групацији, већ да мрзи нацисте јер је Јеврејин.

Одвели су га на спрат, у једну већу просторију предвиђену за одржавање седница, у коју је након нешто више од сат времена ушао Соломон Прадер, председник градског већа Давоса. За њим су у просторију ушли још неки службеници, а онда се појавила и фрау Густолф, која је показала на Франкфуртера и узвикнула да је он убица.

„'Изгледате тако мило. Имате тако добре очи. Зашто сте то учинили? Да ли сте познавали Густолфа?... Да сте га знали', наставила је тихо, 'никада то не бисте урадили. Зашто сте то урадили? Да ли је у питању нешто лично?'...
'Не, ништа лично.'
'Па због чега, онда?', поново је повикала.
'Зато што сам Јеврејин!'"

Густолфова жена је тад доживела нервни слом и морали су на силу да је одведу, док она није престајала да понавља „Јевреји, Јевреји, Јевреји", а Франкфуртер је остао сам са председником општине Прадером, коме је детаљно описао све што се те вечери десило у Густолфовој кући.

Око једанаест увече, у Давос је стигао и др Дедуал, кога је тужилаштво овластило да преузме случај. Франкфуртер је и пред њим поновио оно што ће у наредним недељама и месецима морати да каже толико пута. И полицајци, и председник општине Прадер, и др Дедуал су према убици били љубазни и коректни.

Одјеци и реаговања

И више него коректна била је и реакција швајцарске јавности, која је Густолфово убиство искористила да још детаљније истражи све недозвољене активности нациста у Швајцаракој. У томе је предњачила тамошња левичарска штампа, па је швајцарска влада чак морала да издаје саопштење у коме се изражава жаљење због „тона" којим одишу поједини новински извештаји о атентату и свему што је у вези са Густолфовим убиством.

Београдска „Политика" је већ 6. фебруара убиству у Давосу посветила скоро целу страницу. Тих дана је управо било почело и суђење окривљенима за атентат на краља Алескандра у Марсељу 1934. године, а интересантно је да се ни тог, а ни наредних дана, у извештајима из Швајцарске и Немачке не наводи југословенско порекло Давида Франкфуртера.

А Немачка је, очекивано, затражила Франкфуртерово изручење и, још очекиваније, била одбијена. Реакција нациста, међутим, није била жестока онолико колико се то могло очекивати. Истина, Густолфови посмртни остаци су пребачени у Немачку, где је обављена државна сахрана а Гебелсова пропагандна машинерија је од Густолфа створила симбол херојског мучеништва и спремности да се за идеје Трећег Рајха положи живот.

Ипак, изостали су видљивије пооштравање антисемитске реторике и нека конкретна антијеврејска акција. Објашњење за овакво понашање треба потражити у чињеници да је за само неколиком месеци у Берлину требало да се одржи летња Олимпијада.

Густолфово убиство је привукао пажњу светских медија. О самоме атентату и току судског процеса против Давида Франкфуртера писали су сви велики светски листови, а до краја године је Емил Лудвиг, немачки новинар који је већ неко време био у емиграцији (а који ће касније интервјуисати и Стаљина), написао књигу „Убиство у Давосу", која је већ 1937. преведена на енглески и објављена у Лондону.

Лудвиг је Франкфуртерову причу искористио да јавност упозна са свим оним што се немачким Јеврејима већ увелико дешава под Хитлеровом влашћу, као и да у примерима из историје потражи и пронађе олакшавајуће околности које би сина даруварског рабина сачувале од драконске пресуде.

Лудвигова књига је била забрањена у Швајцарској све док судски процес против Давида Франкфуртера није окончан правоснажном пресудом, којом се убица Вилхелма Густолфа осуђује на осамнаест година затвора.

Шта је било после

Франкфуртер је у швајцарском затвору остао до јуна 1945. године, када је затражио помиловање. Ослобођен је под условом да плати судске трошкове и био одмах протеран из земље која ће га касније прогласити за свог почасног грађанина.

Илегално је отпутовао у тадашњу Палестину, да би убрзо учествовао у оснивању државе Израел, где је умро 1982. године. Његовог оца су усташе ухапсиле и мучиле одмах по успостављању Независне државе Хрватске, а затим га послале у Јасеновац, где је ускоро и умро.

Франкфуртер је у Израелу радио као војно лице, а у сарадњи са израелским новинаром Шаломом Бен Хорином написао је књигу посвећену атентату на Вилхелма Густолфа. Књига је написана на немачком језику, да би потом била преведена на хебрејски и под насловом „Освета" објављена у Тел Авиву.

Швајцарци су 1974. године о овом догађају снимили играни филм „Конфронтација", који је наредне године био и њихов кандидат за Оскара. Нацисти су по Густолфу назвали ратни брод, који је поринут у море 1939. године, да би га Руси потопили почетком 1945. Данас у Израелу неколико улица и паркова носи име Давида Франкфуртера, Југословена кога славе као првог борца против нацизма.