Још се не зна где ће се и да ли ће се срести Џозеф Бајден и Владимир Путин, нити каква ће бити динамика односа Русије и САД у контексту "новог Хладног рата". Али историја сусрета највиших политичких представника ове две светске силе у старом Хладном рату је не само занимљива већ каткад и бизарна. Текст који следи води на вртоглаво путовање у богату историју детанта где књижевна имагинација није потребна, јер оно што се дешавало приликом посета америчких званичника СССР-у и совјетских САД-у, достојно је најбољих страница из опуса Михаила Булгакова, Марка Твена, Владимира Сорокина или Томаса Пинчона

За разлику од освете, за коју се каже како је најбоља када се сервира охлађена, Хладни рат је попут сарме - добија на квалитету са сваким подгревањем!

Ова игранка без престанка између СССР-а и „слободног света" званично је отпочела 5. марта 1946, када је тадашњи британски премијер и будући добитник Нобелове награде за књижевност Винстон Черчил у говору одржаном на колеџу Вестминстер у Фултону, у америчкој држави Мисури, први пут поменуо гвоздену завесу и рекао како Русија представља све већи изазов и постаје све већа опасност за хришћанску цивилизацију.

Русија је тада била део СССР-а, наспрам британског премијера Черчила и америчког председника Харија Трумана стајао је Јосиф Висарионович Стаљин. Седамесет и пет година касније, одавно више нема ни СССР-а ни комунизма, али ту су још увек Русија и стварна или наводна опасност коју она представља за хришћанску цивилизацију. „Нов" је само Владимир Владимирович Путин, чијим је појављивањем на светској политичкој сцени пре две деценије шерпа Хладног рата враћена на ринглу историјске позорнице.

И једни и други у ту геополитичку клин-чорбу свако мало додају понеки зачин, па се тако поново звецка оружјем на немирној и непостојаној граници између Русије и Украјине, политбиро ЕУ и даље настоји да спречи пелцовање својих поданика руском вакцином против ковида 19, док се руске власти поигравају са судбином утамниченог лидера руске опозиције Алексеја Наваљног као да је реч о биткоину, а не о човеку од крви, меса и новичока.

Прилепин и куга

Хладноратовске битке и биткице водиле су се, воде се и водиће се на најразличитијим фронтовима, укључујући спорт и разоноду. Тако ће многим руским спортистима, због оптужби за системску употребу допинга, по свој прилици бити забрањено учешће и на предстојећој летњој олимпијади у Токију, а на тапету Лондонске књижевне ревије ових дана се нашао и нашој јавности добро познати руски писац Захар Прилепин, чији је роман Обитељ недавно објављен и на енглеском језику.

Бавећи се компаративном анализом збирке прича Апсолутна нула украјинског писца Артема Чеха и Прилепиновог романа који је на српском језику 2015. године објавио „Самиздат Б92" у преводу Радмиле Мечанин, британски писац и публициста Џејмс Меки, између осталог, своме руском колеги замера на актуелном политичком ангажману (Прилепин је, наиме, недавно основао политичку партију), али и на начину на који је овај уметнички обрадио захтевну тему Гулага. Мекију је врло сумњива и сама Прилепинова одлука да причу о сужњима и тамничарима логора на Соловецким острвима смести у „време када је Совјетски Савез био на почетку свога постојања". Приказ се завршава навођењем Прилепинових речи из колумне објављене пре неколико година, у којој је написао како себе сматра „човеком система и строгим конзервативцем, тврдоглавим као гроб. Мрзим демократију као кугу. Волим атрибуте моћи, војничке чизме и маскирну униформу".

Можемо само да замислимо колико је ова Прилепинова турбо политички некоректна вербална егзибиција узнемирила човека који је, приказујући нови превод Пушкинових прозних дела, на страницама истог часописа својевремено написао и како су „расположење господе на селу и расположење господе у граду анода и катода књижевне имагинације руске књижевности деветнаестог века".

Сусрет Путина и Бајдена

Према најавама многих политичких аналитичара и светских медија, наелектрисаност односа Русије и Запада почетком треће деценије двадесет и првог века захтева што скорији сусрет Путина и новоизабраног америчког председника Џозефа Бајдена. Још увек није познато да ли ће се двојица лидера сусрести негде на селу, или у неком граду, а поједини домаћи таблоиди пишу да би овај састанак на врху чак могао да се одржи у граду где је пре шездесет година одржан први самит Покрета несврстаних.

Где год и кад год да се сретну, ако се уопште и сретну, два председника сигурно неће разговарати ни о Мекију и Прилепину, нити о карактеристикама књижевне имагинације руске или америчке књижевности.

То нас, међутим, не спречава да се у причи која следи позабавимо давним и егзотичним посетама највиших политичких представника две највеће светске силе селима и градовима СССР-а и САД. И видећете да нам на овом вртоглавом путовању у богату историју детанта књижевна имагинација уопште неће бити потребна, јер оно што се приликом ових посета заиста дешавало достојно најбољих страница из опуса Михаила Булгакова, Марка Твена, Владимира Сорокина или Томаса Пинчона.

И сȃм Џозеф Бајден био је потпредседник у оба председничка мандата Барака Обаме, а све док Камала Харис у јануару ове године није постала прва жена потпредседник САД, најпопуларнији и најпознатији други човек вашингтонске администрације највероватније је била Клер Андервуд, коју је у ТВ серији Кула од карата играла Робин Рајт. Недавно је снимљен филм Човек из сенке о Дику Чејнију, америчком потпредседнику који је вештим манипулацијама и приграбљеном моћи фактички управљао Белом кућом уместо председника Џорџа В. Буша, а Трампов „заменик" Мајкл Пенс је са највећом издавачком кућом на свету „Сајмон и Шустер" управо потписао милионски уговор за објављивање две мемоарске књиге.

Много година пре свих њих, потпредседници Хари Труман и Линдон Џонсон су као потоњи председници САД одиграли изузетно важне улоге у историји човечанства. Па ипак, амерички потпредседник који је својим ауторитетом и правном политичком моћи можда и могао да спречи употребу атомске бомбе и избијање хладног рата, те да односе између Запада и Истока уведе у знатно помирљивије воде, био је Хенри Е. Волас. Иронија Воласове судбине је у томе што га је управо посета СССР-у пред крај Другог светскот рата коштала даље политичке каријере.

Амерички Захарије Трнавчевић

Хенри Егард Волас рођен је 1888. године на фарми у америчкој држави Ајова, у породици агронома и политичара, која је, између осталог, деценијама издавала Воласов фармер, у то време најпопуларнији амерички часопис посвећен пољопривреди. Волас је и сам дуго био сарадник и главни уредник часописа и може се рећи како је његова животна преокупација била стална потрага за најразличитијим унапређењима процеса обраде земље и узгајања стоке и живине. Из жеље да на сваки начин помогне пољопривредницима проистицале су све његове остале активности, укључујући и политички ангажман.

Воласи су били републиканци, а Хенријев отац Хенри Кантвел Волас обављао је дужност државног секретара за пољопривреду у администрацијама председника Хардинга и Кулиџа од 1921. до 1924, када га је смрт затекла на радном месту.

Управо је неодговорно понашање потоњих републиканских администрација према све већим проблемима у којима се налазила америчка пољопривреда Хенрија Воласа натерало да се приклони Рузвелтовој идеји о потреби за коренитим економским реформама познатим као „политика Њу дила", те да на изборима 1932. прво подржи демократског кандидата, а да почетком наредне године уђе у Рузвелтов кабинет и постане државни секретар за пољопривреду.

Унутрашња светлост

Упоредо са преданим радом на реформи америчке аграрне политике, Волас је трагао за новим научним достигнућима у агрономији, али и за религијском „унутрашњом светлости". Прва потрага га је, између осталих успеха на том пољу, учинила једним од оснивача прве фабрике хибрида кукуруза у свету. Друга потрага је била мање успешна, јер га је интересовање за теозофију (чланови овог езотеричног религијског покрета су, између осталих, били и Вилијам Батлер Јејтс, Пит Мондријан, Ерик Сати и Томас Едисон!) довело до сликара и мистика Николаја Константиновича Рериха.

Рерих је својим оријенталним мистицизмом Воласа залудео толико да му је овај, упркос оштрим противљењима својих сарадника, поверио руковођење научном експедицијом која је 1934. године, о трошку америчке владе, послата у тзв. Унутрашњу Монголију и пустињу Гоби, где је поред осталог требало да се бави ботаничким истраживањима, прикупи семена биља које спречава уништавање плодних слојева земљишта и пошаље их у Америку. Рерих се током трајања експедиције отео било каквој и било чијој контроли, бавећи се својим пословима и наводно тражећи егзотичне лековите биљке. Волас је након фијаска експедиције морао и писменим путем да се одрекне свих веза са Рерихом.

И док је ток ове шеснаестомесечне азијске експедиције (у којој је, ко зна, можда учествовао и Корто Малтежанин?!) пратио из Вашингтона, Волас је до избијања Другог светског рата и сȃм радо предузимао дугачка путовања по САД и Мексику, обилазећи села и градове возом, аутомобилом, често и коњском запрегом. Превасходни разлог ових екскурзија била је жеља да се обиђе што више фарми и плантажа, где се сусретао са „индивидуалним пољопривредним произвођачима", с којима је размењивао агрономска искуства. Међутим, у лето 1940. године Волас је кренуо на велику предизборну турнеју, јер је, упркос противљењима многих делегата, на конвенцији Демократске странке одржане у Чикагу номинован за потпредседничког кандидата.

Чудан свет политике

Френклин Делано Рузвелт се, због ванредних историјских околности изазваних Хитлеровим експресним покоравањем већег дела Европе, на овим изборима кандидовао за свој трећи мандат. Начин на који је Волас учествовао у предизборној кампањи представљао је право освежење за бираче. Издвајала га је пре свега неконвенционалност у комуникацији са обичним светом, а био је и први амерички политичар који се бирачима (то се десило на једном скупу у Новом Мексику) обратио на шпанском језику. Након што је Рузвелт обезбедио трећи мандат, Волас је изјавио како је током предизборне кампање много путовао и да се сусрео са много занимљивих људи и потом додао како ипак није навикао на такав начин живота и да му је свет политике чудан.

Само три недеље након што је постао потпредседник, Волас је поново отпутовао у Мексико, да би присутвовао инаугурацији новоизабраног мексичког председника Камача. Путовао је са својом супругом, у сивом плимуту и возачем којег му је доделио Стејт дипартмент. За разлику од фијаска Рерихове азијске експедиције, ово Воласово путовање се претворило у прави тријумф америчке спољне политике, јер је захваљујући својим непосредним приступом и обећаном помоћи тамошњим пољопривредницима, успео да Камача приволи на формирање снажног панамеричког савеза против Немачке и њених савезника.

Све се то дешавало пре јапанског напада на Перл Харбур.

Век обичног човека почиње атомском бомбом

Улазак САД у Други светски рат Волас је видео и као развојну шансу за америчку пољопривреду, али се у својим ауторским текстовима и говорима залагао за идеју да се након победе над фашизмом свет уреди на праведнији начин и започне „век обичног човека". Из тих размишљања су се родили и први обриси онога што данас знамо као Организација Уједињених нација. Али, упоредо с размишљањима о начинима на којима ће свет функционисати када „избије мир", Волас је као члан најужег Рузвелетовог окружења од првог дана био упознат са тајном мисијом израде атомске бомбе.

А размишљајући о свету после победе над фашизмом, Волас је у њему, без било каквих идеолошких ограда, тражио и место за СССР, а то се није свиђало пре свега Черчилу. И док се код нас и даље воде полемике о опсегу умешаности британске обавештајне службе у организацију и реализацију великих мартовских демонстрација након којих је Немачка бомбардовала Београд и окупирала Југославију, са сигурношћу можемо да кажемо како је у елиминисању Воласа као потенцијалног кандидата за Рузвелтовог наследника кључну улогу одиграла МI6. О томе је лично сведочио чувени писац Роалд Дал.

Аутор светски познатих романа Гремлини и Чарли и фабрика чоколаде прво је био ратни пилот, али након што је оборен у Грчкој, постаје агент британске тајне службе која га 1942. шаље  у Вашингтон, где је успео да се спријатељи и са Елеонором Рузвлет, док је са Воласом играо тенис и одлазио у дугачке шетње. Према Воласу је гајио велику наклоност, али се никако није слагао са његовим идејама о томе како би после Хитлеровог пораза требало да изгледа слободни свет. „Био је диван човек, али идеалиста и исувише невин за овај свет."

Искористивши ове Воласове особине, Дал је успео да дође до нацрта његовог памфлета у ком је изложен предлог америчке послератне политике у Пацифику, који никако није ишао на руку Британцима. Путовање у СССР на које ће Волас кренути крајем маја 1944. године само ће помоћи и Черчилу и домаћим противницима тако широкогрудог схватања спољне политике да у корену сасеку и саму помисао на идеју да би такав човек једнога дана могао да постане председник САД.

Међутим, пре него што је отишао на путовање које ће, испоставиће се, запечатити његову политичку каријеру, Волас је у марту 1943. кренуо на турнеју по земљама Латинске и Јужне Америке. Током наредних пет недеља прешао је скоро дванаест хиљада миља. Путовао је користећи обичне комерцијалне летове и инсистирао да његови домаћини изоставе све протоколе и забораве на било какав посебан третман.

Слетао је и узлетао двадесет и четири пута, а говорио је на скуповима којима је знало да присуствује и по стотину хиљада људи, колико се било окупило у главном граду Чилеа. Ова турнеја је забележена као тријумф Воласове личне дипломатије. До његовог повратка у САД, десетак латиноамеричких и јужноамеричких земаља је објавило рат Немачкој.

Годину дана касније, Волас је полетео пут Сибира, ниједног јединог трена ни не помисливши на оно што и вама сигурно прво падне на памет када чујете, или изговорите име овог непрегледног азијског пространства - а то су логори.

Волас је тог 20. маја 1944. кренуо на путовање чије је главно одредиште, заправо, била Кина, и дипломатска мисија чији је циљ био да покуша да расплете тамошњу компликовану војно-политичку ситуацију и приволи Чанг Кај Шека на тешњу сарадњу са САД.

Председник Рузвелт је невољно пристао на ову Воласову идеју. Његово здравље било је све крхкије, у току су биле последње припреме за савезничко искрцавање у Нормандији, а није далеко била ни предизборна конвенција Демократске странке на којој би делегати требало да му повере и четврти председнички мандат. На крају је попустио, али је ипак одговорио Воласа од намере да своје путовање на исток започне посетом Москви, а да након Сибира и Кине одлети и до Аустралије и Цејлона. Посета Москви и сусрет са Стаљином би, рекао му је Рузвлет, било фатално за његову даљу политичку каријеру, док је летење над јужним Пацификом било исувише ризично.

И тако је Волас кренуо на пут са кога ће се вратити педесет дана касније, пред сам почетак предизборне конвенције у Чикагу. И иако се неће сусрести са Јосифом Висарионовичем, као поклон својим домаћинима ће, поред педесет пилића, семена бундеве и осталих ђаконија, понети и Стаљинов портрет рађен радиоактивном бојом, која светли у мраку.

Потпредседник на Колими

Припремајући се за пут, Волас је чак успео да научи и нешто руског, којим се заиста и служио током бројних сусрета са становништвом Сибира. Путовао је транспортним авионом „Скајмастер", који је током ове мисије прелетео двадесет и седам хиљада миља и провео у ваздуху више од 135 сати. С њим су у Сибир и Кину кренули Џон Н. Хазард, стручњак за совјетско право и уједно преводилац за руски језик, Џон Картер Винсент, дипломатски саветник при једној америчкој мисији у Кини, Овен Латимора, стручњак за Кину који је говорио монголски језик, и још три војника. Авионом је управљао пуковник Ричард Т. Најт.

Сем авионом, Волас је током посете Сибиру путовао и колима, возом, па чак и бродом. Током скоро четири недеље, колико је провео на територији СССР-а, успео је да обиђе двадесет и два града, међу којима су се нашли и Велкал, Иркутск и некадашња Алма-Ата, данашњи Алмати. Један од градова које је Волас посетио био је и Магадан, административно седиште „Далстроја", совјетског привредног гиганта који се, између осталог, бавио и експлоатацијом рудника злата. Оно што Волас није знао јесте да се под тим именом заправо крио систем логора у области реке Колиме, у којима је током страшних година Стаљиновог терора своје кости оставило на стотине хиљада људи.

Совјетске власти су се пажљиво припремале за Воласову посету, а о томе сведочи обимна преписка коју су у вези с тим водили главни човек „Далстроја" Иван Никишов и шеф НКВД-а Лаврентиј Берија, а која је редовно достављана на увид Стаљину и министру иностраних послова СССР-а Молотову. Ова преписка је очито уродила плодом, јер је Волас током своје посете срцу логорске цивилизације на Колими видео оно чега нема, дакле сретне и задовољне раднике и сељаке који живе у правој идили, а није видео оно што је Магадан заправо био - место непојмљиве људске патње и до танчина разрађен логорски механизам.

Ништа од онога што је Волас у тој области видео није, дакле, било стварно. Једино што совјетске власти за ову прилику нису изградиле Потемкинова села, већ су пред посету америчког потпредседника уклонили на десетине стражарских осматрачница које су биле подигнуте дуж друмова. Уместо кула-стражара и изгладнелих логораша, Волас је на сваком кораку сусретао задовољне сељаке, док му је при сваком оброку сервирано обиље хране. Тако је посетио и једну фарму свиња, где је разговарао са симпатичним, руменим девојкама којима је поставио неколико питања у вези са начином на који хране свиње, али су се девојке непрестано симпатично смејуљиле, јер су у ствари радиле у администрацији „Далстроја" и о свињогојству нису имале појма.

Амерички посетиоци су током трајања посете гошћени преко сваке мере. Где год би био организован банкет, ручак, вечера или закуска, столови су се повијали под најразличитијим делицијама које су довлачене ко зна одакле само да би Волас закључио оно што је у својој књизи Совјетско-азијска мисија и закључио - како се у Сибиру живи сјајно!

Филмски маратон

Ипак, совјетски функционери су задрхтали када је на једном од тих кермеса Волас, након што је пажљиво осмотрио богату понуду, упитао нешто свога преводиоца. Нешто је, изгледа, ипак недостајало! Убрзо се испоставило да је потпредседник САД пожелео да попије чашу млека.

Логораши за време његове посете Колими, а нарочито Магадану, нису пили млеко, али макар нису морали да излазе на тешки, робовски рад. Затвореници су током тродневне посете административном центру „Далстроја" држани под кључем, али су им зато све време пуштали филмове. Тако се посета америчког потпредседника „Аушвицу без крематоријума" претворила у необични филмски маратон о којем би, сваки на свој начин, сигурно имали шта да кажу Данило Киш, Борислав Пекић, Булат Окуџава или Владимир Војнович.

Није познато које су филмове током Воласовог боравка на Колими гледали житељи архипелага Гулаг, али је врло брзо по његовом повратку са овог бизарног путешествија постало јасно да ни Рузвелт, ни многи други политичари и други утицајни људи у САД не желе једног таквог „сањара" за наследника већ добро болесног председника. Интересантно је да му је у почетку много више замерано на дипломатском фијаску који је доживео у Кини, али је убрзо по објављивању књиге у којој је описао своје педесетодневно путовање по Сибиру и Кини морао и писмено да се извињава што је пакао на земљи видео и приказао скоро као рај.

Спуштање гвоздене завесе

У међувремену, Френклин Рузвелт је умро и његово место заузео је Хари Труман, који је употребио атомску бомбу и тако окончао Други светски рат. У првим данима после трагедија у Хирошими и Нагасакију Волас је предлагао да се сва научна сазнања о атомској бомби поделе са СССР-ом, али је ова његова идеја глатко одбијена.

Волас се на наредним председничким изборима појавио као кандидат треће, независне струје, али упркос масовној подршци на предизборним скуповима, није успео да значајније угрози Труманову позицију. Може се рећи да је његов политички концепт био једна од првих жртава постистине и лажних вести. Америка, хришћански свет, али ни Русија нису били спремни да прихвате овог „сањара" као алтернативу лидерима који су намеравали да светом и даље владају по већ добро опробаном рецепту.

Тако се Волас повукао на своју фарму, а Хладни је рат почео да греје срца јастребова са обе стране гвоздене завесе.

Иако све завађенији и све ближе ивици новог светског сукоба, високи политички функционери двеју супротстављених страна ипак нису сасвим дигли руке од међусобних званичних посета.

Тако је прво у лето 1959. у Москву допутовао амерички потпредседник Ричард Никсон, да би већ у септембру, на позив америчког председника Двајта Ајзенхауера, у двонедељну посету САД стигао Никита Хрушчов.

Никсон лети у Москву

Хрушчов је у званичну посету САД позван грешком!

Криза изазвана његовим ултиматумом западним силама да се у року од шест месеци повуку из Берлина била је на врхунцу када су му на дачу донели позив председника Ајзенхауера да посети САД, не би ли у директним разговорима покушали да нађу излаз из тренутне ситуације. Мало је рећи да је Хрушчов био изненађен позивом, али ништа мање није био изненађен ни Ајк. Писмо, истина, јесте срочено у Стејт департменту, али је требало само да послужи као нека врста подсетника званичницима који би својим совјетским колегама овај позив саопштили усмено, тражећи заузврат Хрушчовљеве видне уступке на конференцији која је ускоро требало да се одржи у Женеви. Хрушчов је позив прихватио и изразио жељу да током посете проведе десетак дана у обиласку САД.

Ајзенхауер је за све ово сазнао тек када му је стигао одговор из Москве. Због бирократске аљкавости администрације мораће да трпи највећег непријатеља у сопственом дворишту и глуми љубазног домаћина!

Председник је за овај превид индиректно кривио свога заменика, Ричарда Никсона, који је крајем јула 1959. требало да оде у раније уговорену посету Москви, где се у то време одржавала Америчка национална изложба, на којој су амерички привредници совјетским грађанима приказивали најновија достигнућа најмоћније светске индустрије.

Ајзенхауер је Никсона примио на дан његовог поласка за Москву. Још једном је поновио своју огорченост због начина на који је доведен пред свршен чин а онда замолио Никсона да се током разговора са Хрушчовом понаша мирољубиво и снисходљиво, а да саму посету САД ни не помиње. Никсон је, међутим, имао друге планове, јер је хтео да одлазак у непријатељско гнездо медијски искористи за предстојећу председничку кампању у којој ће се наредне године наћи наспрам Кенедија.

Тако је свет добио прву политичку телевизијску дебату, и то у колору!

Кухињска дебата

Након званичних разговора, Хрушчов и Никсон су са својим свитама отишли до сајамских павиљона у парку Соколники, где је управо била отворена Америчка изложба. Пратила их је армија домаћих и страних новинара, што су и Хрушчов и Никсон искористили да започну међусобно надмудривање. И док су њих двојица током обиласка изложбе размењивали углавном шаљиве аргументе у корист социјализма и капитализма, присутни представници америчких фирми су овај догађај видели као јединствену прилику да рекламирају своје производе.

Тако се у Хрушчовљевим рукама у једном тренутку нашла и флашица пепси-коле (челници „Кока-коле" су сматрали да им се не исплати учешће на изложби), да би се високи гости потом нашли у ентеријеру најновије америчке кухиње, где је, атмосфера међусобног надгорњавања достигла врхунац. На крају су Хрушчов и Никсон стали и пред камере америчких телевизија и у импровизованом студију одржали петнаестоминутну дебату, која је остала позната под називом „кухињска дебата".

Пре него што су почели размену аргумената о предностима и манама два супротстављена друштвена уређења, совјетски премијер и амерички потпредседник су се договорили да дебата буде емитована истовремено на совјетској и америчкој телевизији. Три америчке ТВ станице су се, међутим, оглушиле о овај договор и током исте вечери емитовале снимљени материјал. Совјетска телевизија је „кухињску дебату" емитовала два дана касније, у касном вечерњем термину и углавном без превода онога што је Никсон говорио.

Све време Никсонове посете СССР-у амерички новинари су покушавали да од потпредседника добију потврду онога о чему се међу њима све гласније шушкало. Да ли то Хрушчов долази у посету Сједињеним државама?

Никсон им је одговарао дипломатски увијено.

Хрушчов је то чинио на себи својствен начин.

Након што се Никсон вратио са четвородневног кратког обиласка СССР-а, било је договорено да се преко државне телевизије обрати совјетском аудиторијуму. И док је он у америчкој амбасади писао говор, Хрушчов је изразио жељу да разгледа боинг 707 којим је Никсон допутовао у СССР. Са собом је био повео и конструктора авиона Андреја Николајевича Тупољева, од кога је у шали тражио да добро запамти како изгледа амерички авион, не би ли после украо неке идеје. Потом је прихватио да попије виски, а онда изјавио како су Совјети конструисали бомбардер који може да лети до САД и да се врати назад у земљу без иједног слетања ради допуне горива.

„А да ли бисте волели да летите до Америке без слетања у овом боингу?", упитао га је амерички репортер.

„У овом или у неком другом", одговорио му је Хрушчов.

„А када?"

„Када за то дође право време", рекао је Хрушчов уз загонетан смешак.

Јер, скоро сви детаљи његове посете САД били су већ уговорени.

ТУ-114 слеће у Америку

Хрушчов ће стићи у Вашингтон, где ће му у Белој кући бити приређена свечана вечера. Потом ће отпутовати у Њујорк, где ће се обратити Генералној скупштини ОУН и потом посетити гроб Френклина Рузвелта. Затим следи одлазак у Лос Анђелес, где ће ручати са филмским звездама „Твенти сенчери фокса", док ће у Сан Франциску посетити седиште компаније „Ај-Би-Ем". Потом ће одлетети у Ајову, свратити до Питсбурга и најзад стићи у Кемп Дејвид, где ће разговарати са Ајзенхауером. Совјетски амбасадор у Вашингтону је током усаглашавања садржаја посете у итинерер све време покушавао да убаци и посету совјетске делегације Дизниленду, али су га Американци уверавали да ће се то већ моћи уредити на лицу места.

Као својеврсни дизнијевски одговор на ово оклевање америчких власти да комунистичког вођу припусте у царство дечје маште, Совјети су само четрдесет сати пре Хрушчовљевог доласка у Вашингон лансирали ракету која је успешно стигла на Месец.

Према проценама директора Еф-Би-Аја Едгара Џона Хувера, најмање двадесет и пет хиљада Американаца је било спремно да изврши атентат на Никиту Сергејевича Хрушчова. Ипак, америчка јавност је у првој посети једног совјетског вође видела и шансу да се забави и... изрекламира.

Када је објављено да ће Хрушчов посетити САД, Стејт департменту су почели да се јављају из најразличитијих делова земље, нудећи совјетском вођи гостопримство. Тако су се за домаћине, између осталих, јавили и градски оци Москве у држави Ајдахо и Варшаве у Мисурију. Џез трубач Луј Армстронг је предложио да Хрушчов обавезно посети неки џез клуб.

Једна жена из државе Мисисипи је свом новорођеном дечаку, иначе њеном осмом детету, дала име Никита, а Национални институт за хемијско чишћење је објавио да ће током боравка совјетске делегације бесплатно третирати њихову гардеробу.

Делегација је била бројна, а прилика за флекање напретек.

Хрушчов је у посету САД повео целу своју породицу, супругу Нину, сина Сергеја (25) и кћерке Јулију (44) и Раду (30), са којом је на пут кренуо и њен супруг Алексеј Адзубеј, уредник дневника Известија. У делегацији су били и бројни саветници, званичници и чланови обезбеђења. Међу њима су били и писац Тихог Дона Михаил Шолохов, те Туповљевов син, као лична гаранција славног авио-конструктора да ће са летом огромног ТУ-114 бити све у најбољем реду.

Ова грдосија је у јуну те исте године већ слетала на вашингтонски аеродром, и Американци нису могли да пронађу довољно високе степенице за толики авион, па је Хрушчовљев заменик Козлов морао да се на писту спусти низ ватрогасне мердевине. Проблем са степеницама је решен до 15. септембра 1959. године, када је у послеподневним часовима авион у коме је био Никита Хрушчов са својом свитом слетео на писту војне базе Ендрјуз.

Хрушчову, за разлику од Воласа који је, припремајући се за посету Сибиру учио руски, није падало на памет да учи енглески. Тешко је ипак поверовати да га је од свега што би могао да види у САД истински једино интересовао Дизниленд. Према неким непоузданим изворима, човек који је на ХХ конгресу КПСССР у тајном реферату пред делегате изнео део прљавог веша Стаљинове страховладе, наводно чак није знао шта је то уопште Кемп Дејвид, па му је лакнуло када је схватио да је реч о Ајзенхауеревој дачи. Обавештајних података о САД сигурно му није недостајало, а припремајући се за ово историјско путовање, можда је читао шта су о највећој капиталистичкој земљи својевремено писали Максим Горки или Иљф и Петров.

Приземном Америком

Горком се Америка уопште није свидела. Боравио је у њој на самом почетку двадесетог века и о томе оставио неку врсту новинарских записа. У њима је, на пример, Њујорк називао градом Жутог Ђавола.

Иљф и Петров су, лако је претпоставити, били много ведрији. Они су 1936. аутомобилом прокрстарили северноамерички континент од Источне до Западне обале и назад. Шта су на том путовању доживели, шта су све видели, описали су у књизи Приземна Америка, која је код нас објављена у издању Накладног завода Хрватске већ 1946. године, у преводу Елзе Долић. Овај сатирични путопис може да се чита и као својеврсна совјетска верзија култног романа На путу једног од хероја битничког покрета Џека Керуака, који је код нас први превео Војислав Деспотов, а на чије романе подсећају и Воласова посета Колими и Хрушчовљева нада да ће једнога дана видети Дизниленд. И док је Хрушчов на Америчкој изложби у Москви попио пепси-колу, творци Остапа Бендера су након устезања напослетку ипак попустили и пробали кока-колу. Отпили су гутљај, уздахнули и закључили како кока-кола „заиста освјежује грло, узбуђује живце, лијечи уздрмано здравље, ублажује душевне боли и чини човјека генијалним, као што је био Лав Толстој."

За разлику од Горког, Иљфа и Петрова, који су се, по пристајању брода у њујоршку луку, изгубили у лавиринту блокова улица Велике јабуке, Хрушчова је на аеродрому сачекао председник Ајзенхауер, који се потом некако сместио на задњем седишту отвореног линколна између свога нежељеног госта и његове супруге.

Хрушчов на малом екрану

Дуж петнаест километара пута између војне базе и Беле куће њих је видело скоро 200.000 љубопитљивих људи који их нису ни поздрављали нити су негодовали. Хрушчов ће у својим мемоарима (који су у Русији објављени много година након што су штампани на западу!) касније записати како је „народ само стајао и гледао у нас као да смо неки чудаци".

ТВ пренос ових првих сати посете Никите Хрушчова САД гледала је у своме дому у Ајови и двадесетпетогодишња Моника Ларсон, да би њу и њену четворомесечну усвојену ћеркицу Кимери Ен, у нападу беса, голим рукама задавио надарени студент математике и физике Бери Мекдоналд. Он је своме адвокату након хапшења рекао како је осетио потребу за убијањем док је гледао Хрушчова на малом екрану.

Већини Американаца се, међутим, свидело оно што су видели на телевизији. Никита Сергејевич је био талентовани политичар који је умео да очас посла скрене на себе пажњу сензације жељних америчких новинара. „Одмах сте могли да осећате његову привлачност", рекао је сенатор Хенри Кебот Лоџ, амбасадор САД при ОУН, кога је Ајзенхауер задужио да буде Хрушчовљев пратилац на његовој америчкој турнеји. „Био је рођени политичар. - човек који би, да се нађе у просторији пуној непознатих људи, кроз неколико сати успео да придобије већину њихових гласова."

Када је ово изјавио, Лоџ сигурно није мислио на чланове Националног удружења америчких стоматолога, који су свој годишњи конгрес у њујоршком хотелу „Валдорф Асторија" одржавали у исто време када је на исто место из Вашингтона стигао совјетски вођа. Градоначелник Њујорка и представници Стејт департмента су руководству зубарског удружења упутили писмо, љубазно их замоливши да своју пленарну седницу заказану за 17. септембар не одрже у великој балској сали овог хотела, већ у неком другом адекватном простору који ће им град обезбедити, јер би на том месту требало да се одржи велики банкет у част високог госта из СССР-а. Амерички зубари се, међутим, нису дали. Одбили су молбу, отписавши градоначелнику да су они одавно резервисали и уредно платили најам велике балске дворане и да их уопште не итересује што у њој сад треба да једе тамо неки комуњара. Пријем у Хрушчовљеву част је тако одржан у балској дворани оближњег хотела „Комодор".

Како Хрушчов није видео Дизниленд

И тако је током две недеље обиласка САД први човек прве земље комунизма час дочекиван са изливима искреног гостопримства, час праћен изливима још искреније нетрпељивости. Шампион оваквог приступа несумњиво је био градоначелник Лос Анђелеса, који на вечери приређеној у Хрушчовљеву част својим оштрим, нимало дипломатским обраћањем испуњеним репрезентативним примерима, како би се то данас рекло, говора мржње умало није изазвао међународни скандал невиђених размера. Овде је Хрушчов показао како уме да буде трпељив и толерантан, иако је имао сасвим довољно разлога да прекине посету и свет уведе у још дубљу кризу.

А за све је могао да буде крив не тврдоглави и непристојни градоначелник Града анђела, већ - Дизниленд!

Тог истог дана, у филмском студију „Твенти сенчери фокса" Хрушчов се сусрео са великим бројем холивудских звезда. Тамо су га, између осталих, сачекали Едвард Џи Робинсон, Џуди Гарланд, Шели Винтерс, Гари Купер, Ким Новак, Дин Мартин, Џинџер Роџерс, Кирк Даглас, Тони Кертис, За За Габор, Лиз Тејлор, Хенри Фонда, Френк Синатра, Дејвид Нивен, Морис Шевалије, Чарлтон Хестон...

Овај последњи је разменио неколико речи и са Михаилом Шолоховом, рекавши му да није прочитао ниједну његову књигу, али јесте неке одломке. Увређени Шолохов му је узвратио како је и он видео неколико одломака из Хестонових филмова.

Ипак, било је и глумаца који су одбили да се нађу у Хрушчовљевом друштву. Међу њима је био и будући председник Роналд Реган, који је изјавио да „верује како делити са неким хлеб у друштву указује на међусобно пријатељство", те да он према Хрушчову не гаји било каква пријатељска осећања.

И Мерлин Монро је прво одбијала да дође, али из студија су упорно наваљивали да промени одлуку. Речено јој да је Америка у свету позната по кока-коли и Мерлин Монро и то јој се свидело. Онда јој је саветовано да дође одевена што је сензуалније могуће, али да са собом не поведе мужа, јер је у то време Артур Милер био под истрагом Конгресног комитета за неамеричке активности, због оптужби да је комунистички симпатизер.

Након што се после сусрета са Хрушчовом вратила кући у Њујорк, Мерлин се поверила својој служавки како је руски вођа дебео и ружан и како му је лице пуно брадавица, те како је све време разговора с њом режао. Потом је закључила: „Ко би уопшпте хтео да буде комуниста кад би имао таквог председника?"

Разочарана је била, али не колико и Мерлин, и Хрушчовљева супруга, након што је током дружења са холивудским звездама, сазнала да им из безбедносних разлога ипак неће бити омогућено да посете Дизниленд. Када је то рекла Синатри, овај се нагнуо ка Дејвиду Нивену и дошапнуо му: „Јебеш пајкане, реци маторој да ћемо ти и ја после да их водимо тамо."

Синатра и Нивен ипак нису остварили ову намеру.

Хрушчов је прешао преко увреда градоначелника Лос Анђелеса и, све у свему, лепо се провео у Америци. Разговори у Кемп Дејвиду нису донели неки нарочити напредак у разрешењу берлинске кризе, али су се двојица лидера договорили да ће се и даље договарати.

Током тих разговора, Ајзенхауер је Хрушчова питао да ли би можда желео да после погледају неки филм.

„Ако је неки добар, што да не."

„А какве филмове највише волите да гледате?"

„Вестерне", рекао је Хрушчов и испричао како је Стаљин, кад год је имао времена, гледао вестерне.

Гледали су Шејна.

Револуција у Америци

И док одјавна шпица само што није кренула преко овог помало монтипајтоновског геополитичког калеидоскопа неких давних дана који никако да прођу, треба рећи како се тих дана у московској Правди појавила карикатура на којој Мики Маус каже Паји Патку како њих двојица изгледа представљају претњу за све оне који посећују Америку.

У једним локалним америчким новинама је пак објављено како Хрушчов на својој страни има преко десет милиона америчких малишана којима исто не дају да иду у Дизниленд.

Овај највећи и најчувенији забавни парк на свету можда је касније посетио Хрушчовљев син Сергеј, који је 1991. године са својом супругом емигрирао у САД, где је предавао о теми Хладног рата на Универзитету Браун и где је у јуну 2020. извршио самоубиство у својој осамдесет и четвртој години.

Његов отац је умро 1971, у својој дачи. Хрушчов се био вратио у САД већ у септембру 1960. (само што је овога пута допутовао бродом) где је на заседању Генералне скупштине ОУН, којој су присуствовали и Ј. Б. Тито, Насер и Фидел Кастро (одржао четворосатни говор), из протеста ударао ципелом у микрофон, али овога пута није напуштао Њујорк.

Тако испада да је од свих њих, једино Хенри Волас видео Дизниленд, и то на Колими.

Овде би сада баш добро легла нека „опака" Прилепинова реченица, мада нико не би имао ништа против ни неког Пушкиновог прозног одломка, макар се у њему говорило о расположењу господе на селу.

Па ипак, пре него што се на екрану појави THE END, имамо још толико времена да се подсетимо шта су још у својој књизи о Америци написали Иљф и Петров:

„У Америци никада неће бити револуције. Револуција ће у Америци почети за пар дана!"