Биће заправо да смо ми, рођени осамдесетих, носталгичари друге генерације, изгубљени у ономе што јесмо, несвјесни да наша носталгија заправо и није наша, да жалимо за оним што нисмо доживјели, или смо били сувише мали да разумијемо. Рођени смо у великој држави чије добре стране никад нисмо стварно осјетили, али смо њену смрт добро запамтили, чак и ми који нисмо живјели под бомбама или бјежали на тракторима

Сјећање ме лаком тугом ови,
вече слази и мирише липа.
Кроз сумрак се чује колска шкрипа
С пута иду кари Шабанови.
      Александар Лесо Ивановић 

Академик Стеван Раичковић је својевремено у инспирисаном говору приликом обиљежавања смрти пјесника покушао да објасни, чини се и себи и другима, зашто је ова пјесма великог Александра Леса Ивановића вјероватно најубојитија и најљепша у обради теме носталгије и туге за изгубљеном младошћу. Рекао је да у тој пјесми нема ништа ново и непознато, да је метрички равна и правилна, риме су без изненађења, док је лексика баш као и тема, стандардна и испомоћна. У чему је онда изузетност те пјесме?

Како Раичковић каже, „оно нешто" ове пјесме се налази у спрегу који је у наслову и рефрену, у синтагми „Кари Шабанови" која се магијски, спојем једног итализма и једног не претјерано честог старог имена, нама обраћа на једном подсвјесном нивоу претварајући каре у било коју велику или малу ствар која је обиљежила неке безбрижне или можда чак и славне моменте младости која се више никад неће вратити.

Писмо из Антибара 

Прича о Барију, нарочито ако је писана из Бара, града чије је латинско име било Antibarium (дакле контра Барија, наспрам Барија), увијек је прича о носталгији, отуд овај увод о поезији. То је носталгија Барана, али не само Барана; помораца, али не само њих; хришћана, али не само њих; Црногораца али не само њих; навијача Црвене Звезде, али опет, не само њих. То је носталгија читаве једне генерације али и носталгија оне наредне генерације која ништа од тога није доживјела и која је носталгична, тужна и завидна према чињеници да није доживјела неке ствари које су јој, по природи ствари, наизглед припадале.

Латинско и прво име овог града је тако и испунило латинску пословицу nomen est omen јер су многи судбински важни догађаји били у том односу према Барију. Можемо се рецимо вратити у почетке двадесетог вијека, прецизније у годину 1904, када је научник Гиљелмо Маркони, користећи изуме Николе Тесле, поставио први радио телеграф на подручју Балкана управо на брду Волујица изнад онога што ће касније постати град Бар (у том тренутку је живот углавном текао у брдима изнад, предјелу који се данас зове Старим Баром). Иако је оваквих веза и примјера било више, чак и кад одемо у даљу историју, оно што је занимљиво и у складу с нашом темом почиње 60 година касније, тачније 17. августа 1965. када је Бар добио брод који ће следећих 30 година саобраћати на релацији Бар-Бари - трајект Свети Стефан.

Црно-бијели брод који је украшавао многе разгледнице је постао доминантна фигура града, видљива из свих његових дјелова. Данске производње, оригиналног имена Djursland, доласком у нову матичну луку добија име по малом успаваном рибарском полуострву, које у том тренутку вјероватно није ни сањало да ће прерасти у луксузно туристичко мјесто.

Већ нас та прича о именима упућује на наша унутрашња трвења и никад реализована стремљења - Свети Стефан јесте насеље, али је то насеље добило име по цркви, цркви посвећеној архиђакону Стефану првомученику, те је брод, народски познат као Светац пловио с петокраком на димњаку, бивајући свецем једне атеистичке државе док је можда маштао о родној Данској, надајући се да ће наши народи и народности једном достићи скандинавски модел живота и стандарда.

Бар-Бари-Бар

Одједном, град Бар који никада није имао поморску традицију, добио је директан прозор у свијет; одједном је иностранство, Запад (за којим се није тежило на исти начин на који се тежи данас, али се није ни игнорисао) постао удаљен свега пар сати; одједном се Јадранско море може прекорачити истом лакоћом као што је то учињено с другом великом воденом површином у барској општини - Скадарским језером.

Светац је пловио на својој рути Бар-Бари три пута седмично љети а једном зими, путујући око 8 сати, упола брзине, како би долазио на одредиште у јутарњим часовима. Брод је примао 650 путника, 100 возила а имао је у себи ресторан, бар, па чак и казино.

Све ово је учинило да генерацијама којој је и припадао мој отац одлазак до Барија постане занимација коју су могли приуштити једном у пар мјесеци, ако не и чешће (палубска карта, без кабине је била неких 50 еура у данашњем новцу). Дешавало се да читава друштва одлуче око 8 навече да се умјесто у локалну кафану запуте на брод и проведу два дана пијући и картајући се, уопште не користећи прилику да се искрцају у Италији. Ако сте којим случајем познавали неког из посаде, или је неко из ваше породице био запослен у „Прекоокеанској пловидби" (фирми која је газдовала фериботом), онда сте вјероватно чешће ишли у Бари него до Подгорице, а у кући сте више конзумирали италијанске од југословенских производа. Читав утицај те линије је био толики да Бар више није био анти-Бари него управо линија Бар-Бари-Бар.

Вјерујем да сваки читалац овог текста може претпоставити шта је ишло касније, поготово ако је живио у некој пограничној области старе Југославије. Седамдесете су учиниле да се више путовало ради трговине него туризма, те да је кључни моменат за све који су укрцају био како ће проћи царину у повратку. Претпостављам да се ради о претјеривању, али постоје наводи да је један путник обукао на себе двадесет пари фармерица како би избјегао контролу.

У италијанској луци се увијек знало када долазе Југословени, брод су чекали Никола, који је представљао главну мјењачницу и продавницу фармерки, и Пинући, продавац ауто-дјелова. Није било артикла који се није куповао, од средстава за хигијену до чоколада. Оно што је Трст био за остатак Југославије, овдје је био Бари, ближи и приступачнији. Разлика је била у томе што се чинило да је Јадранско море лако прекорачити, нисте морали да планирате дуго унапријед, да носите гомиле кофера јер сте исти пут могли направити више пута заредом.

Неријетко слушам родитељске приче о томе како су се барски момци на студијама широм Југославије хвалили како су пили „прави капућино" и јели „праве пице" далеко прије осталих, како је куповина „левиски" представљала лаган излет за њих и како њихов друг/другарица никад није користио други шампон до италијански "Felce Azzuro". Колико год била нетачна ова хваљења, указују на једну истину - локалци су били свјесни своје повлашћене позиције и тога да им име града није Бар, већ Бар-Бари.

Да је Светац и формално уточиште, да егзистира изван граница града превазилазећи их, показао је 1979 године, након разорног и незапамћеног земљотреса. Тада је брод био мјесто одржавања матурске вечери, задуживши ту генерацију тиме што јој је пружио шансу да прославе крај дијела живота уз музику и осмијех, умјесто да им последња сјећања на средњошколске дане буду шатори и брига. Тако су неки и матурирали на овој јадранској линији.

Небо се отворило

Вјероватно једно од првих сјећања из дјетињства које имам везујем за слику Свеца - за пун град навијача и једну стадионску атмосферу на улицама. Нисам тада разумио шта се догађа, откуд сви ти људи, откуд толика пјесма и такво ишчекивање, али тог дана Светац није пловио полако, него највећом брзином, прелазећи своју трасу за мање од четири сата, како би успио да превезе огромну количину путника који су тог дана рачунали на њега. Црно-бијели брод је јурио да поведе све црвено-бијеле навијаче на историјски догађај, на дан када се „небо отворило".

Као што ја нисам разумио гомиле навијача, нити важност утакмице која је услиједила те вечери, тако нико од присутних, а велики број суграђана је испратио путовање „Делија", није имао појма да су то последња славна Свечева путовања, да су Југославији дани одбројани и да је неважно што је Црвена Звезда показала да и у комунизму постоје шампиони Европе (да Стеауа није само инцидент).

Наш трајект показао је ефикасност родне Данске, довозећи ту непрегледну масу навијача у луку Бари, близу стадиона „Свети Никола". Иако је „ушати пехар" путовао авионом, прави трофеј, који су у себи носили навијачи, ишао је назад преко Јадранског мора, ношен пјесмом, шаловима и сновима. Вјероватно се и Светац себи чинио већим носећи снове о некој будућој доминацији европским фудбалом, да Звезда има тим да одбрани пехар, а да је првенство у Шведској прилика да и репрезентација надокнади оно што је Гојкочеа зауставио у истој тој Италији годину дана раније. У том тренутку, чинило се да је све било могуће. Испоставило се да није могуће скоро ништа.

Услиједиле су санкције и дуга пауза. Генерације које су дошле више нису могле да, вица ради, потрче на брод како би изгубили дан у Барију, стигло је вријеме непрегледних редова за визе и путовања су постала луксуз. Након што је Светац 1994. године добио поново прилику да путује на својој траси, путника је било мање, а учесталост пловидбе ређа. Уз то се ближио крај радног вијека и коначно, 15. јануара 1997, Свети Стефан је последњи пут својом сиреном пробудио град који више није био Бар-Бари, град на мору и језеру, пун могућности, већ уморни и прерано умртвљени Бар. Усуд је хтио да капетан на том последњем путовању буде Слободан Вукасовић, човјек који је своју каријеру почео на првој пловидби Свеца, као кадет, давне 1965. године. Читава каријера је тако стала на један брод, на једну трасу, на „град који је широк као море", пјеваће једна локална група годинама касније призивајући славне дане.

Светац је годинама чекао на везу под Волујицом, недалеко од оне радио-телеграфске станице с почетка приче, надајући се да ће још негдје бити од користи, да ће повезивати људе и луке, али та порука никако није успјела да оде ни радио-телеграфом ни неким другим средством. Брод је завршио на резању и вриједи поменути да није било разумјевања да се макар сидро сачува у матичној луци. Ситна вриједност старог гвожђа је превагла над фигуративним симболом једног времена.

Светац 2

Мало пред почетак двадесет и првог вијека, Бар је добио Свеца друге генерације у броду који је до тог тренутка спајао Велику Британију и Француску а прикладно је и назван Свети Стефан 2. Но, како наставци неријетко разочарају љубитеље оригиналног филма, тако ни овај настављач није успио да понови стару славу. Можда су се времена промјенила, можда су градови које је повезивао били другачији, а можда је и ова генерација била неспособна да обнови и претвори свој град из Бара у Бар-Бари.

Имао сам прилику 2012. године да се возим овом трасом и разлози неуспјеха били су ми јасни. Брод је покушавао да емулира садржаје славног претходника, на улазу сте имали рецепцију, особље је давало све од себе да буде веома љубазно, дајући вам кључ и показујући вам кабину, а на палуби је био ресторан с великим бројем столова. Али све је то била сјенка: ресторан је више приличио расходованим вагон-ресторанима на такође опустјелој прузи Бар-Београд, кабине су биле мале и неудобне, све у броду некако старо, склоно рђи и кварењу. Колико год да се особље трудило, други Светац није био брод који би могао да представља идентитет града, нешто с чиме би се поносили, он је био оруђе новог свијета, употребљиво али ружно, прикладно онима који ето морају да некако прођу јефтиније, одјећа коју носимо док кречимо или крчимо башту.

Приликом упловљавања у Бари, очевидно је било да ни град више није (а можда никад није ни био) онај град из родитељских прича. Нема ни Николе ни Пинучија, једино вас може сачекати неки такси који би вас повезао до гигантских тржних центара из свјетских ланаца, истих онаквих какве можете срести свуда. А и ти што вас чекају заправо не чекају вас већ се надају неким руским туристима који користе прилику да посјете цркву у којој су сачувани земни остаци Светог Николе.

Шетали смо улицама Барија, траживши неко мјесто за кафу и некако нисмо успјевали да дозовемо пред себе осјећај који је имала генерација прије нас, нисмо налазили ништа посебно, ништа привлачно, ништа вриједно наше пажње. Не само да смо одрасли уз то да је море поново постала непремостива препрека за путовања, за које су били потребни томови документације за визу, већ и онда када се оно коначно повукло као препрека, с друге стране није постојало ништа вриједно савладавања. Жалим што у том једнодневном останку у Барију нисам макар пошао до цркве Светог Николе, јер бих заиста, у нади да ћу доживјети на том мјесту неко божанско провиђење, волио да сазнам како би тај заштитник морнара реаговао на стихове Леонарда Коена из пјесме „Сузана", да ли би се можда насмијао на то да је Исус био морепловац када је ходао по води, и шта мисли о томе да Бога могу видјети само дављеници и да ће нас море ослободити. Можда бих сазнао да ли нас море више ослобађа када је непремостива баријера, стварна физичка граница, или када је лако опкорачива бара, онда када се наш град наставља у оном на другој обали. Било како било, крајем 2016. године свједочили смо крају друге генерације Свеца и коначном нестанку праве повезнице између два града. За Бар је море опет баријера.

Биће заправо да смо ми, носталгичари друге генерације, изгубљени у ономе што јесмо, несвјесни да наша носталгија заправо и није наша, да жалимо за оним што нисмо доживјели, или смо били сувише мали да разумијемо. Рођени смо у великој држави чије добре стране никад нисмо стварно осјетили, али смо њену смрт добро запамтили, чак и ми, који нисмо живјели под бомбама или бјежали на тракторима. Навијали смо за велике тимове који су некада били прваци Европе и свијета свјесни да се славни дани никад неће вратити. Туговали за тим што нисмо доживјели оно што су доживјели наши родитељи. Фармерице и "Felce Azzura" више нису ништа посебно, а добар капућино можете попити испред зграде (кад мјере дозволе, дакако). Покушали смо да носталгију умиримо понављањем, а испоставило се да такви покушаји само чине оно кјеркегоровско - „као да заправо чекамо да живот почне, а он никако не почиње".

Из свега су остали само неуспјешни покушаји симулирања прошлости, лишени нових доживљаја. Каре Шабанове никад нисмо видјели, а опет осјећамо тугу ради њих, тугу која прераста у бијес што смо живјели само последње, а не и прве строфе пјесме, и да лутамо кроз живот тражећи славне дане који нам припадају, нешто према чему ћемо бити носталгични.

На крају остаје питање: шта је мени Бари? Нажалост, баш ништа, мада се и даље питам, да ли пензионисани капетан Слободан Вукасовић понекад, у шетњи барском марином, погледа кроз ограду ка гату 5, сталном пристаништу Свеца, и тихо у себи изрецитује стихове којима Лесо Ивановић завршава „Каре Шабанове":

Залуд ухо сад звукове лови,
Залуд око даљинама пипа
Давно више не чује се шкрипа
Нити иду кари Шабанови.