Још 1917. Краљевина Србија се међу првима придружила се признавању Балфурове декларације која је Јеврејима коначно отворила пут за стварање државе у Палестини. Српски посланик у Паризу, др Миленко Веснић је у писму упућеном 27. децембра 1917. капетану др Давиду Албали, једном од јеврејских првака, изразио подршку српске владе и народа „васкрснућу јеврејске државе у Палестини", уз жаљење што ће јеврејски грађани Србије напустити отаџбину. Сматра се да је тиме Србија постала прва држава после Британије која је Јеврејима признала право на „дом" и на државу у Палестини.

Ове године навршава се три деценије успостављања дипломатских односа Србије и Израела. Везе две државе нису увек ишле потпуно у корак са емоцијама. Још 1917. Краљевина Србија се међу првима придружила се признавању Балфурове декларације која је Јеврејима коначно отворила пут за стварање државе у Палестини. Српски посланик у Паризу, др Миленко Веснић је у писму упућеном 27. децембра 1917. капетану др Давиду Албали, једном од јеврејских првака, изразио подршку српске владе и народа „васкрснућу јеврејске државе у Палестини", уз жаљење што ће јеврејски грађани Србије напустити отаџбину. Сматра се да је тиме Србија постала прва држава после Британије која је Јеврејима признала право на „дом" и на државу у Палестини.

Између два рата, Краљевина СХС, односно Југославија, није правила сметње припремама Јевреја за пресељење у Палестину, нити самом исељавању, тако да се до 1941. из Југославије иселило око 3.000 Јевреја, од чега око половина из Битоља. Такав став је претпостављао активну подршку ционистичким напорима: не само што је краљ Александар примио Нахума Соколова 1928. и Менахема Усишкина 1930. већ су Југославију посетили практично сви јеврејски лидери, од Жаботинског до Бен Гуриона. Спомен шуме у Палестини носе име краља Александра и његовог оца краља Петра I.

Касније, 1948. кад је држава и створена, ондашња Југославија брзо је успоставила односе са Израелом, подржавајући практично рат за независност: у јадранским лукама укрцавало се чешко оружје а из Црне Горе је ишла операција „Велвета" у којој су ипоручивани авиони за Израел. Ништа мање није било важно и то што је Југославија у сарадњи с „Хаганом" из својих лука непосредно по завршетку рата организовала транспорте јеврејских усељеника у Палестину, упркос британском противљењу. Али, претходно у Комитету УН за препоруке, представник Београда је са Ираном и Индијом предлагао једну федералну државу Јевреја и Арапа, а на коначном гласању у Генералној скупштини, кад се 29. новембра 1947. већина чланица Уједињених нација изјаснила за оснивање Израела, Југославија се (поред Енглеске и шест латиноамеричких земаља) уздржала.

Прекид дипломатских односа

Након година успешних међусобних односа, под утицајем Москве Југославија је прекинула дипломатске односе са Израелом у време Јунског рата 1967. - дана 13. јуна 1967. године.

Наиме, Тито је 9. јуна 1967, на позив Брежњева, учествовао на састанку социјалистичких земаља у Москви, што је био преседан јер Југославија није учествовала на сличним скуповима. На том састанку одлучено је да све социјалистичке државе прекину дипломатске односе са Израелом. Једино Румунија, која ће касније имати изузетно важну улогу у склапању мировног споразума између Египта и Израела, није прихватила.

Тито се у Београд вратио 10. јуна, а већ наредног дана одржан је састанак Председништва и Извршног бироа ЦК СКЈ с једном тачком дневног реда, „Извештај с пута у Москву и ситуација на Блиском истоку". Тито је поднео извештај и испричао шта се догодило на московском састанку, где се од Тита тражило да одмах ступи у контакт са египатским председником Насером, пошто се знало да он годинама одржава с њим веома блиске односе. Стога је пре седнице Коча Поповић одлетео у Каиро, где га је Насер следећег дана примио. 

У Записнику стоји да је Титов извештај „прихваћен у целини", али истраживачи су утврдили да такве једногласности није било и да је било значајних неслагања. Титу је замерено што је отишао у Москву без консултација с руководством, што је дозволио слетање и прелет совјетских авиона са оружјем за Египат и што је прихватио прекид осноса са Израелом. У тој групи били су Мијалко Тодоровић, Добривоје Боби Радосављевић, Нијаз Диздаревић, Авдо Хумо, Лазар Колишевски и сам Коча Поповић. Ова неслагања претвориће се касније у размимоилажења и праве сукобе.

Југославија је прекинула дипломатске односе, али не и протоколарне и незваничне дипломатске контакте са израелском страном, тим пре што је југословенска страна веровала да ће тај прекид бити кратак и да ће уследити убрзано обнављање дипломатских односа. Међутим, показало се да ће Блиски исток постати чвориште вишедеценијског блоковског и другог сукобљавања, што је одржавало постојећу инерцију.

Свакако најпознатији је био Титов однос с председником Светског јеврејског конгреса Нахумом Голдманом, где су њих двојица покушавали да организују сусрет египатског председника Насера са израелским представницима и где су играли улогу у склапању мира између Египта и Израела. 

Мосад у Београду

Истина, било је и раније покушаја да се ти односи нормализују, бар у неким сферама. Мање позната епизода је да је у Београду, у објекту ССУП на Бањици, од 19. до 21. октобра 1984. одржан састанак представника СДБ и израелске обавештајне службе (МОСАД). Састанак је представљао наставак контакта успостављеног у Херцег Новом крајем марта те године.

Израелску страну представљали су: Рон Доври, заменик директора и одговорни функционер МОСАД-а за међународне контакте; Бар Дани, заменик Рона Доврија и „Алберт", а југословенску страну Петар Мишовић и Небојша Видић, начелник и главни инспектор у I управи СДБ ССУП, и Марко Зоре, начелник одељења у СДБ РСУП СР Словеније.

На састанку се опширно разговарало о стању на Блиском истоку, терористичким претњама, али и начинима да се контакти успоставе и одрже канали за комуникацију између две земље. Израелци су затим представили читав низ својих сазнања о контактима југословенске стране са виђеним личностима ослободилачких покрета које су Израелци сматрали терористима, навевши: посете Абу Ијада и његовог заменика Абу Дауда,  Сали Абу Салема, Абу Ел Хола, Абу Џихада, Абу Нидала и Карлоса, уз прецизирање с ким су и о чему разговарали. „То би био само делић онога што ми у нашој служби називамо 'југословенском везом'", саопштили су Израелци.

Југословенска страна је све ове наводе демантовала и назвала „смешним", иако је списак био у нијансу тачан. И поред свега, прихваћено је да сарадња две обавештајне службе може да буде канал за слање личних порука тадашњег премијера Шимона Переса југословенском руководству.

Од овако договорене сарадње није остало ништа, јер је само неколико дана касније, 24. децембра, тадашњи највиши функционер унутрашњих послова Југославије, Стане Доланц, био веома незадовољан тим што је Шимон Перес већ послао писмо председнику Председништва СФРЈ Веселину Ђурановићу, а да Доланц није о томе био обавештен. Није га задовољило ни објашњење да је такав пример постојао је и у Титово време, када су формално били прекинути односи између две земље. Бен Гурион је писао Титу, а Тито је одговорио годину дана касније. О томе је Бен Гурион говорио у интервјуу једном југословенском новинару, али тај интервју му је „заустављен" и није објављен у НИН-у. Он је објављен тек крајем 1983. и у њему Бен Гурион говори о овом писму.

Југословенски руководиоци су се бојали да би, уколико би нешто од овога „процурило" у јавност, то нанело велику штету сарадњи са арапским земљама, али и укупном међународном угледу и позицији Југославије.

Доланц је рекао да се боји да иза свега тога не стоје САД и да би то могло страховито да штети. Зато је наредио да се Пересова порука врати и да се на неколико месеци прекину сви контакти. То је и учињено и они више никада нису обновљени, све док се Југославија није распала.

Поправак покиданих веза

Од почетног службеног корака за поправку покиданих веза, састанка тадашњих министара спољних послова Раифа Диздаревића и (и онда) Шимона Переса 1987, прошло је још четири године пре него што су званични односи 1991. најзад обновњени.

У периоду 1989-1991. београдска штампа била је препуна великих очекивања од обнављања дипломатских односа са Израелом. Када сам 14. марта 2001. разговарао са Слободаном Милошевићем, он је у последњем интервјуу на слободи за Хаарец, истицао да је управо он био покретач поновног успостављања дипломатских односа са Израелом, те да је читав авион српских привредних и политичких руководилаца на његову иницијативу боравио у првој посети Израелу, и да је у тој групи био и његов син Марко.

Очекивања су тада била велика. Писало се о будућем процвату српско-израелске економске сарадње, о доласку великог броја богатих јеврејских туриста, о огромним сумама јеврејског капитала који ће бити инвестиран у привреду Србије...

Градови у Србији почели су скоро да се такмиче у успостављању веза побратимства с израелским градовима. Тако је јануара 1991. група од 16 градоначелника из Србије, предвођена градоначелником Београда Милорадом Унковићем, отишла у Израел да изрази солидарност јеврејском народу због ирачких напада на север Израела.

Цинизам је да је за успостављање дипломатских односа с Тел Авивом био неопходан распад Југославије, након чега је свака од новостворених постјугословенских држава разменила амбасадоре са Израелом. У то време у Југославији су већ почели сукоби, па су очекивања добијала и политички карактер. Било је оних којима је било јасно да обнављање односа неће испунити сва очекивања. Већ јануара 1992, тадашњи истакнути руководилац Србије др Радош Смиљковић, по повратку из Израела, изјављује: „Изгледа да су Срби превелики романтичари у односу на Израел. Ово је рационалан народ према свима, па и према нама. Ми морамо на дужи рок, а не намах, имати разрађен прилаз Јерусалиму. Укратко, не вреди веровање да ће Србима Јевреји 'завршити посао'. Имају они своја посла".

Србија је званично успоставила дипломатске односе са Израелом 31. јануара 1992. Именовани амбасадор, професор Правног факултета Будимир Кошутић отпутовао је у Израел, али ни после вишемесечног ишчекивања није успео да преда акредитивна писма шефу израелске државе, што је аутоматски значило да Израел не жели да прихвати амбасадора земље која је у међувремену доспела на листу санкција УН.

Неколико израелских новинара почетком рата имало је снажне симпатије за српску страну. Један од њих био је Јозеф Томи Лапид, отац садашњег министра спољних послова Јаира Лапида, а тада уредник и колумниста листа Ma'ariv. Томи Лапид је рођен у Новом Саду 1921, одакле је емигрирао у Израел 1948. године. Његово право име је Томислав Лампел. Он је 14. августа 1992. године за лист Yeted Hane изјавио: „Ми морамо да подржимо Србе без обзира шта они чине. У мојим очима они су моје племе." У познатој израелској телевизијској емисији „Пополитика", Лапид је у јуну 1995. године изјавио: „Ми Србима дугујемо апсолутну подршку. Јеврејско срце је са Србима."

До доласка првог израелског амбасадора у Београд проћи ће још неко време, све док после Дејтонског споразума нису укинуте санкције против Југославије. Тада је у Београд стигао искусни израелски дипломата Давид Сасон. Сасон је био амбасадор у Атини у исто време када је тамо био и потоњи министар иностраних послова и председник Србије Милан Милутиновић.

Независност и индивидуалност

Сасон је био први који је приближио Израел Србији и он је ту улогу играо с великим задовољством и уз велике симпатије свих његових домаћина које је посетио током трогодишњег боравка у Београду. Пред обележавање 50 година постојања Израела, 14. маја 1998. Сасон је у интервјуу који смо водили, с поносом и с правом описивао импресивна израелска достигнућа и по чему су, опет с правом, Јевреји „изузетан народ".

„Јевреји су увек идеализовали учење и сматрали га неком врстом вежбања ума", рекао ми је тада у разговору Сасон. „Неписмених међу Јеврејима одавно нема. Није без разлога Министарство образовања у Израелу, по обиму средстава која се издвајају за његове делатности друго по важности - одмах после министарства одбране. За образовање се издвајају огромна буџетска средства и њихово смањивање не долази у обзир чак ни у време кризе.

И најинтригантнија јеврејска света књига, Талмуд, наводи на изоштравање умних способности: то је начин учења који не постоји ни у једној другој култури и цивилизацији. У Талмуду се увек трага за скривеним значењима, а у таквом приступу онда постоји и могућност негирања и одбацивања свега, па и институција. Зато у Израелу чак и у армији постоји то убеђивање доказивањем. То није модел наметања ставова надређених, него тежња да се саговорник мотивише да их активно прихвати. То је изазов: користити сопствени ум да бисте доказали нешто и убедили неког, јер се онда та идеја много дубље прихвата.

Јевреји су из генерације у генерацију развијали такву врсту индивидуалности, и зато постоји шала да у Израелу ни таксисти не можете да кажете шта треба да ради. Не зато што би неко рекао - 'ово је моја земља, неће мени нико да говори шта треба да радим', не дакле из непослушности, већ због истицања независности и индивидуалности."

Три хиљаде година Јеусалима

„Израелци ће рећи да у њиховим животима постоји само један консензус, а то је Јерусалим", рекао ми је Сасон. Пре 25 година обележено је 3.000 година постојања Јерусалима. Од тога су Јевреји 2.000 година провели у дијаспори и до пре 75 година им је било онемогућено да се врате у Палестину. „То је већ било право чудо: нација која је очувала свој идентитет и током тих 2.000 година и на крају успела да успостави своју државу, успешну на готово свим пољима и у којој све чега се дохвате, уз пуно уложеног тешког рада, даје резултате. Пустиња је претворена у зелене површине, медицина и читав здравствени систем су на завидној висини, висока технологија такође на светском нивоу...

Људи који су и по предању и по слици која је о њима створена били способни само да окрећу новац, показали су да су у стању да постигну високе резултате у свим областима. Не постоји друга нација која је толико постигла, живећи 2.000 година у дијаспори."

Имајући у виду колико је много времена прошло док јеврејска држава коначно није створена, зашто је та идеја државности успела да на крају ипак победи?

„Ми смо сањари, идеалисти", рекао ми је Давид Сасон. „Сањали смо 2.000 година о повратку у Јерусалим. То није само сан, то је нека врста завета. Постоји такав завет: 'Ако заборавим Јерусалим, нека заборавим своју десну руку'. А постоји и благослов: 'Да се сретнемо идуће године у Јерусалиму'...

Било је и другачијих сугестија за решавање јеврејског проблема, на пример, Уганда или Биробиџан, али та решења нису прошла. Не зато што сама по себи нису ваљала, већ зато што је реч била о нашем сну. Друга решења нису била могућа, и нико није хтео да их прихвати - иако је било притисака у том смислу. Све молитве Јевреја кроз векове биле су усмерене ка остварењу тог циља: повратка у Палестину.

Оживљавање језика је такође чудо. Други језици кроз векове прошли су кроз разне фазе развоја; а ми смо узели древни језик, језик Библије и оживели га. Језик који је говорен пре 2.000 година и у међувремену није коришћен - ми смо га једноставно узели и почели да користимо у свакодневном животу. Развој језика је природан, али ми тај природни развој нисмо имали. Зато смо и могли то да учинимо. Ја могу да читам молитве из Библије и да их потпуно разумем, јер је то језик којим и данас говоримо."

Када су се одлучили за стварање сопствене државе, то је значило педесет година борбе, много нових проблема...

„Овај свет пати од неколико болести: национализма, религијских разлика, мањинског питања", рекао је Сасон. „За сваку од тих болести постоји решење које зависи од жеље и воље народа да тај проблем разреши. Јевреји су кроз историју били омражена мањина; били су прогањани, мучени, убијани. Само у Другом светском рату убијено их је шест милиона. У таквим условима било је природно да пожеле државу која ће им бити заклон, заштита. Та држава није добијена на сребрном послужавнику; 50 година смо ратовали, али смо то учинили за будућност - знајући да бисмо, остајући заувек у дијаспори као мањина, пре или касније били уништени. Као рођени Израелац верујем да за Јевреје није било другог решења. Кад за неколико генерација дијаспора остане само успомена, нестаће и антисемитизам. До тада ће он постојати, и то не у малом делу света."

Давид Кимче о српској Јудеји и Самарији

После 2000. године дошло је доиста до правог и регуларног успостављања и развоја односа Србије и Израела, са интензивном привредном и економском сарадњом. Једна од изузетних личности која је тада посећивала Београд, док је амбасадорка била предузимљива Јафа Бен Ари, био је Давид Кимче (1928-2010).

Давид Кимче био је израелски обавештајац, а касније дипломата и директор израелског Министарства спољних послова, чији је основни задатак било спровођење политике израелског приближавања афричким земљама. Тамо се много пута сретао са утицајем несврстане Југославије.

Кимче се 1953. прикључио Мосаду, стварајући у њој истраживачко одељење, регрутујући и водећи операције широм света, углавном у Африци и Азији где је деловао као израелски дипломата под именом Давид Шарон или као британски бизнисмен.

Са својим британским акцентом, европским манирима и неприметном спољашношћу, Кимче је био редак примерак, чак и међу својим колегама у Мосаду.

Новинари који су покривали Африку у то време сећали су га се као извора информација или дезинформација о политици новостворених држава. Пошто су бројне араспке земље, под утицајем египатског председника Насера, усвојиле снажан непријатељски став према Израелу, Кимчеове активности биле су део израелских напора да успоставе везе са неарапским државама на „периферији" Блиског истока, попут Ирана и Турске

Кимче је користио израелске пакете помоћи, који су укључивали војну обуку и подршку, како би створио израелске ослонце у пријатељским земљама и у југоисточној Азији и Централној Америци.

Косовски чвор

Давид Кимче је пред крај 2005. године био у Београду, као и неколико пута пре и после тога. Тада је био председник израелског савета за спољну политику. Увиђао је потенцијале некадашњег снажног присуства Београда у Покрету несврстаних и сматрао да би то могло да Израелу отвори још једна врата афричког света. Занимала га је могућност инвестирање у мобилну телефонију, али већ тада је увиђао и важност косовског питања и његове паралеле са Израелом. „Ако је Косово српска Јудеја и Самарија, као што ми је речено, онда Јудеја и Самарија могу на крају да постану наше Косово, са међународним последицама", рекао је тада. Сматрао је да би проглашење независности Косова могло да створи преседан који не би био добар за Израел.

„Не, много више сам забринут да би игнорисање међународног права и конвенција могло да има опасне резултате широм света", говорио је и писао Давид Кимче. И тада се постављало питање израелског односа према могућној независности Косова. „Израел би требало да стави ту одлуку на чекање, како би се уверио да су споразуми који укључују Србе остали на снази и да се поштују други међународни споразуми. Постоји инхерентна опасност у декларацији о независности која је одвојена од било којег међународног споразума и која одваја део земље од остатка суверене државе. Такав корак је против међународног права и резолуције 1244 Савета безбедности УН, који признаје суверенитет Србије над Косовом", указивао је Кимче.

Даљи развој ситуације кренуо је правцем који Кимче није предвиђао. У једној необичној димензији Вашингтонског споразума из 2019. дошло је до међусобног признања Израела и Косова, што је поново успорило односе Србије и Израела. Иако је ово питање за Србију сасвим деликатно, ништа мање није деликатно ни за сам Израел. Због тога има основа да се верује да ће његова тежина бити превазиђена и поред тога што је то питање које се тиче фундаменталних аспеката међусобних односа.