Пре неколико дана председник Бугарске Румен Радев по трећи пут ове године распустио је Народно собрање и расписао парламентарне изборе. Трећи парламентарни избори у само годину дана у Бугарској одржаће се 14. новембра, заједно са редовним председничким изборима на којима је главни кандидат управо Румен Радев. Да ли ће новембарски избори решити дуготрајну политичку кризу у овој земљи?

Јавност у Србији махом слабо познаје политичке прилике у суседној Бугарској, поготово када се то упореди са бившим југословенским републикама, па чак и са језички далеким, али на нивоу европске политике занимљивим јавним сценама Грчке и Мађарске. Иако је Бугарска Србији први сусед, иако је реч о земљи са сличним бројем становника, сличним степеном развоја, блиском културом и језиком и са истом вером, српски медији ће по правилу обратити пажњу на догађања у овој земљи само када она привуку пажњу шире европске или регионалне јавности и страних медија. Претходних година, то је углавном био случај када су у Бугарској организовани масовни грађански протести - првобитно везани за социјалну политику, а затим за борбу против корупције - и када би Бугарска повукла неки нарочито оштар потез у све натегнутијим односима са суседном Северном Македонијом. Српска штампа би, поред тога, повремено обратила пажњу на неки антисрпски испад неког бугарског државног функционера - попут пар предизборних тирада бившег бугарског министра одбране Красимира Каракачанова, иначе лидера маргиналне политичке странке ВМРО-БНД - и то би, отприлике, било све.

Ово је, наравно, штета, јер би Србија могла много да научи када би се мало више заинтересовала за унутрашње и спољнополитичке проблеме Бугарске, не само зато што је реч о земљи са упоредивом демографијом, економијом и културним навикама, већ зато што је Бугарска у односу на нас далеко одмакла у процесу евроинтеграције који српске власти и даље проглашавају за национални приоритет. Поглед на Бугарску, стога, у великој мери представља „поглед у будућност", који нам отвара перспективу на политичке, економске и друштвене процесе које отвара непосредна укљученост једне земље попут Србије у административни систем Европске уније, али истовремено и да вагамо у којој мери се исплате одређена „ограничења суверенитета" које чланство у ЕУ подразумева.

У најмању руку, Бугарска (као и хронично политички турбулентна Румунија) представља непосредно сведочанство да уласком у ЕУ политички живот у земљи никако не постаје „досадан", како су нас пре 15-20 година уверавали наши идеолошки европејци. О томе сведоче и најновији политички догађаји у овој земљи. Пре неколико дана председник Бугарске Румен Радев по трећи пут ове године распустио је Народно собрање и расписао парламентарне изборе. Притом је Радев - у складу са својим уставним овлашћењима - други пут заредом назначио мање-више неизмењену техничку владу која треба да управља државом до избора новог кабинета, на чије је чело још једном постављен саветник председника за питања безбедности Стефан Јанев, бивши бригадни генерал бугарске војске, војни аташе у САД и чиновник НАТО.

Техничка влада, међутим, није са баш понашала као „техничка" - њени министри су за пар месеци покренули читав низ правних, ревизорских и антикорупцијских процедура које су озбиљно пољуљале политичке позиције бившег премијера Бојка Борисова и његове странке „Грађани за европски развој Бугарске" (ГЕРБ), која управља земљом од 2009. године (уз краћи прекид 2013-2014. године).

Стабилократија на бугарски начин

У извештајима невладиних организација и политиколошких института претходних година широко је коришћен израз „стабилократија" да би се описали меки ауторитарни системи карактеристични за балканске државе. Ове системе карактерише наглашени популизам, харизматичан политички лидер, идеологија „чврсте руке" у унутрашњој и прагматична пузавост пред представницима европских и међународних институција у спољашњој политици, као и пракса постепеног урушавања грађанских институција и владавине права коју европски и западни званичници по правилу игноришу, дајући овим режимима и њиховим лидерима легитимитет јер „завршавају посао", „контролишу ситуацију" и „одржавају стабилност". На овим списковима „балканских стабилократија", додуше, по правилу нема Бојка Борисова и његове странке, вероватно зато што би постојање таквог система под окриљем и у оквирима ЕУ слало лошу слику о перспективама европских интеграција, али његов режим се без сумње веома лепо уклапа у матрицу која карактеризује овакве политичке системе.

Кључна разлика између Бугарске и земаља тзв. „Западног Балкана" лежи управо у степену контроле који Унија и НАТО имају над бугарским институцијама и политичким процесима, односно, прецизније, у степену политичке и економске зависности земље од европских фондова и развојних механизама. У претходном периоду то је чинило политику Бугарске веома „врлудавом", будући да су важне политичке одлуке преиначаване под страним притисцима.

Бугарска је под директним притисцима САД и Европе блокирала три лукративна енергетска пројекта са Русијом на начин који је начинио огромну штету државном буџету. Рецимо, у случају пројекта нуклеарне електране „Белене", Бугарска је морала да плати „Росатому" за два незавршена нуклеарна реактора која након тога није могла нигде да инсталира, између осталог зато што Американци инсистирају да било који нуклеарни пројекат у земљи мора да користи америчку технологију (на „Белене" је тако у неповрат бачено 1,5 милијарди евра државног новца).

Благослов да сагради садашњу „крњу" верзију „Јужног тока" (са капацитетом који је три-четири пута мањи од планираног), Бугарска је Трамповој администрацији платила скупим уговорима о куповини америчких ловачких авиона и америчког течног природног гаса.

Разапетост између великих сила доминира спољном политиком земље, која мора непрекидно да „вози слалом" између конкретних захтева „заједничке безбедносне политике НАТО" и „европских стандарда и правила" на једној, и одржавања економских веза са Русијом на другој страни. Русија је у деценијама пре приступања ЕУ била један од водећих страних инвеститора у Бугарској (да не помињемо да је целу националну инфраструктуру у земљи градио СССР), а из ње дан-данас у Бугарску долази економски незанемарљив проценат туриста.

Односи са Русијом су стога веома често на граници шизофреније - једног дана се у Бугарској хапсе руски држављани који се сумњиче да су дизали у ваздух складишта војне опреме и протерују руске дипломате, а пар дана касније се са руским амбасадором разговара о отварању границе и поновном успостављању ваздушног саобраћаја у условима пандемије „како би се привукли руски туристи". У том сталном балансирању и бугарска држава и Борисов лично, и на једној и на другој страни дошли су на лош глас као непоуздани партнери са којима се веома тешко договарати.

„Догађање народа" и шта даље

Али док је Борисову колико-толико полазило за руком да задовољи и намири све своје спољне партнере, на плану унутрашње политике већ годинама хода по оштрици ножа. За то време земљу су потресале спорадичне експлозије народног незадовољства, изазване најчешће неким конкретним елементима државне политике са снажним социјалним последицама. На пример, 2018. године, у исто време када је пажњу Европе привлачила „побуна Жутих прслука" у Француској, грађанске организације у Бугарској организовале су успешну серију протеста везано за скок цена горива који су паралисали економију земље, али и довели до осетног побољшања контроле корупције у овом сектору, укључујући и редовне провере формирања цена и злоупотребе монополског положаја на тржишту. Међутим, средином 2020. године ови спорадични и тематски протести преточили су се у масовни „народни устанак против корупције", који је озбиљно пољуљао ауторитет Борисова и његових сарадника.

„Устанак" је започео као реакција на неколико истовремених корупцијских скандала у које су били умешани високи функционери владе и Борисов лично, укључујући покушај МУП да компромитује иначе веома популарног председника Радева, али и цурење података о прислушкивању опозиције. Цели ток ове политичке побуне завређује пажњу, будући да она - упркос масовности и идеолошкој шароликости демонстраната - представља узоран пример добро организованог политичког покрета јасно фокусираног на циљеве. Ово се видело у јасноћи политичких порука, које су инсистирале на системским решењима у борби против ендемске корупције и, како то Бугари кажу, „мафиотизације" у бугарском друштву.

Иако је Борисов на демонстранте обасуо цели арсенал стандарних потеза које смо виђали и у другим „стабилократијама" - медијско игнорисање и спиновање, застрашивање грађана, физичке провокације и сукобе са полицијом, а затим попуштање, разводњавање и развлачење протеста - грађани су остали упорни у инсистирању на својим основним захтевима, не одустајући протестних шетњи. Борисов је сменио четворицу својих министара настојећи да удовољи демонстрантима, али то и даље није довело до осипања протеста. Опозиција је инсистирала на оставци владе и ванредним изборима, и Борисову је само експлозија епидемије ковида 19 крајем јесени успела да „купи време" до редовних избора у априлу 2021. године.

Штета је, међутим, већ била учињена: на изборима у априлу ГЕРБ је успела да освоји највећи број гласoва и задржи солидну предност испред главне протестне партије - покрета „Има такав народ" на челу са репером и телевизијским водитељем Славијем Трифоновом - али са политичке сцене су почишћени и испод цензуса од 3% бачени сви Борисовљеви коалициони партнери (махом популисти са јаком десничарском реториком), и његова странка се нашла у Собрању окружена искључиво опозиционим странкама. У том тренутку се, међутим, оно што је било основна снага народних протеста - одсуство јасног политичког профилисања и партијашења - показало као препрека за формирање владе.

Три „протестне" странке које су ушле у парламент можда би и могле да се договоре око заједничког програма, али ниједна од њих није хтела да прави владу са некадашњом „другом половином" бугарске политичке сцене, Бугарском социјалистичком партијом (БСП), коју су видели као „део корумпираног партократског режима" и „странку статуса кво". А будући да бугарски закон даје веома кратке рокове за договор о влади, током кога није могуће доделити мандат за састав владе више од три пута (и то по правилу трима највећим парламентарним клубовима), нови парламент је по аутоматизму распуштен и расписани су нови, ванредни избори за јул.

Значај институционалних оквира

Председник Румен Радев је овом приликом максимално искористио своја уставна овлашћења и особености бугарског политичког система како би створио услове за демонтажу Борисовљевог режима на институционалном нивоу. Техничка влада Стефана Јанева, која је по закону требало да врши дужност кабинета министара након распуштања парламента који није могао да се договори око владе, озбиљно се прихватила свог посла.

У серији антикорупцијских провера, ревизија рада министарстава и скандала са објављивањем података о корупцији, проневерама и - још једном - прислушкивању опозиције, ауторитет ГЕРБ значајно је поткопан за само два месеца и на наредним изборима ГЕРБ је изгубила неколико процената - довољно да падне на друго место иза Трифоновљевог покрета, који је у овом прелазном периоду одлично тактизирао и користио се простором за политичко деловање који је отварао „вакуум моћи" створен, макар и само „техничком" сменом Борисовљевог кабинета.

Ова симболичка победа додатно је поткопала ауторитет бившег премијера и његове странке, а још један мандат техничке владе на челу са Јаневим по свој прилици указује да ће њихови резултати на поновљеним изборима бити још слабији. Утолико пре, што се ови трећи по реду парламентарни избори одржавају 14. новембра - истовремено са редовним председничким изборима на којима је главни кандидат Румен Радев.

Важно је нагласити да овај политички преврат у највећој мери има управо институционални карактер и да, упркос озбиљним демонстрацијама и спорадичним сукобима грађана са полицијом, нема никаквог говора о „смени власти на улици".

Протести прошле године су започели као захтев за нормализацијом рада институција и подршком институцији председника државе, и сада управо председник и техничка влада кроз институције система преиспитују рад претходне владе, којој су грађани на улици (и на изборима) исказали неповерење.

Наравно, вреди напоменути неколико важних особености бугарског политичког система које су то омогућиле. Пре свега, део популарности Радева долази из чињенице да је он - у складу са Уставом - нестраначка личност. Радев јесте кандидован уз подршку Бугарске социјалистичке партије, којој је у одређеној мери идеолошки близак, али подршка коју је добио на изборима значајно превазилази снагу бирачког тела БСП, а након избора није представљао експонента њихове партијске политике. То се најбоље види управо по ефектима рада техничке владе - на поновљеним изборима у јулу БСП је остварила још лошији резултат него на изборима у априлу, док је популарност Трифоновљеве ИТН скочила. Обе партије подржале су кандидатуру Радева за други мандат.

Сама институција техничке владе показала се као веома корисно решење за прелазне периоде у којим нема јасно формиране политичке већине у земљи. Ова институција гарантује да странка претходног режима у ситуацији „политичког интермундија" неће бити у прилици да злоупотреби полуге власти у циљу вршења притисака на гласаче, медије, или јавне институције. Нити да - у складу са уходаном регионалном праксом - рачуна на инерцију бирача који „гласају за власт".

Занимљиво је да су у другим земљама региона - Северној Македонији, Албанији и Црној Гори - у одређеним ситуацијама формиране овакве прелазне владе као плод политичког консензуса власти и опозиције, по правилу након вишемесечних мукотрпних преговора и са половичним успехом (само је Социјалдемократском савезу Македоније Зорана Заева пошло за руком да искористи овакав прелазни период да смени на власти ВМРО-ДПМНЕ Николе Груевског).

У Бугарској је овај процес био предвиђен законом, и опозиционе партије су га препознале као елегантан начин да приступе демонтажи Борисовљевог режима без уласка у мукотрпне међусобне преговоре који би, без сумње, оштетили рејтинг сваке од њих. И заиста, Јаневљев кабинет озбиљно се латио свог посла, покренувши више антикорупцијских процеса и чак отворивши крупан скандал везан за разоткривање системске куповине гласова за потребе ГЕРБ.

Политички консензус око „македонског питања"

Још један занимљив елемент у овом натезању конопца између власти и опозиције у Бугарској јесте то што на плану националне политике нема много одступања међу различитим странкама, без обзира на различите политичке и идеолошке предзнаке. Ово се веома лепо види на примеру политичког конфликта Бугарске и Северне Македоније, где Бугарска номинално протестује због „македонског присвајања бугарских историјских личности" и „спора око интерпретације историјских догађаја", али у ствари - што је кудикамо већи предмет спора - посредно негира статус македонског језика као различитог од бугарског, и у одређеној мери одбацује чак и засебан македонски национални идентитет.

Након што је Македонија потписала понижавајући Преспански споразум са Грчком, којим су се обавезали да ће „лупати фусноте на споменике" у којима ће наглашавати да савремена словенска Македонија нема континуитет са античком хеленском државом истог имена, Бугари су се понадали да могу добити сличне уступке Скопља по питању језика и новије заједничке историје. Иако се македонске власти и даље копрцају по том питању, Софија зна да је деблокада и наставак евроатлантских интеграција темељ политике Зорана Заева без чега може мало тога да понуди својим грађанима и рачуна да ће македонски премијер, после веће „преспанске", бити спреман да „прогута" и мању, „бугарску жабу".

Иако је ова политика изазвала међу Македонцима огорчење према Бугарској, опозиција није ни покушала да искористи прилику и оптужи Борисова да „квари односе у региону" и „крије корупцију иза националистичке реторике". Напротив, претходних месеци и лидер ИТН Слави Трифонов и новоизабрана председница БСП Корнелија Нинова недвосмислено су подржали државну политику према Македонији, нагласивши да бугарско деблокирање преговора ЕУ са овом земљом „зависи само од понашања македонске стране".

Изјава Нинове је, притом, била нарочито лицемерна, будући да њена БСП има директну сарадњу са Заевљевом СДСМ и да обе партије номинално имају левичарски предзнак. По питању бугарско-македонског спора она је изјавила да су ове две странке, додуше, „партнери и део једне политичке породице", али да, упркос томе, „бугарски национални интереси стоје изнад свега".

Колико год ови ставови били нефер према Македонцима, они су показатељ политичке зрелости опозиције у Бугарској, која не жели да Борисову и његовим десничарским коалиционим партнерима препусти монопол на националне и идентитетске теме. На тај начин се избегава стигматизација опозиције као антинационалног покрета, али и унутрашње размирице по овим питањима међу самим опозиционим странкама и њиховим гласачима. Као што је већ речено, протестна мобилизација грађана претходних година увек се тицала конкретних социјалних тема и корупцијских скандала, па се избегавањем конфронтације по идентитетским питањима спречава разводњавање политичког дискурса и скретање пажње са тема које су грађанима нарочито важне и око којих су спремни да се политички мобилишу.

Под будним оком Великог Брата

Наравно, питање Македоније није једино по коме су претенденти на Борисовљеву фотељу морали унапред да се изјасне. Одмах након првобитног успеха на изборима, представници ИТН учествовали су у више састанака са америчким дипломатама, које су уверили да не планирају никакве радикалне измене спољнополитичког курса земље, пре свега у погледу односа са Русијом. Уосталом, и сам Румен Радев - војни пилот, бивши генерал-мајор и командант Ратног ваздухопловства Бугарске - морао је непосредно након победе на изборима да стиша своју и иначе умерену проруску реторику и у јавним наступима непрекидно доказује своју приврженост „заједничкој безбедносној политици".

Борисов је, са друге стране, упорно покушавао да докаже Американцима да је председник „руски човек", а да је он лично брана повећању руског утицаја у Бугарској. Један од тих „доказа" била је и конфронтација са председником по питању набавке америчких ловаца Ф-16, на коју је Радев 2019. године званично ставио вето тврдећи да је прескупа, само да би Борисов и коалициони партнери тај вето заобишли у парламенту, наносећи по ко зна који пут штету државном буџету за рачун америчке спољне политике.

Са друге стране, ни Европска унија није гледала на Борисовљеве корупцијске скандале са благонаклоношћу. Бугарска је у претходном периоду у више наврата критикована и санкционисана везано за „стандарде владавине права", а европске институције и чиновници су током претходне године чак (не)пажљиво одабраним изјавама забринутости давали ветар у леђа демонстрантима. Порука је једноставна: Запад не воли непредвидљиве ситуације и није наклоњен политичарима који нису под институционалном контролом цивилног сектора, не зато се принципијелно брину за стандарде демократије, правосуђа и грађанског друштва, већ пре свега зато што је институционална контрола цивилног сектора њихова главна полуга моћи и политичке принуде, утолико пре, уколико је земља већ пуноправна чланица ЕУ.

Другим речима, Европска унија, у оноликој мери колико је на то способна, није расположена да дозволи окоштавање меко ауторитарних и „стабилократских" режима унутар свог властитог политичког система, и спремна је да подржи рад локалних институција како би се осигурало несметано одвијање демократских процеса смене власти, докле год се ти процеси одвијају по њеним правилима и не нарушавају интересе њене административне и корпоративне олигархије. За те потребе увек је на располагању стандардни арсенал „штапа и шаргарепе" - резолуције Европског парламента и других европских институција, „поруке забринутости" и наравно - претње „завртањем славине" на европским развојним фондовима. Демократска борба, политички дијалог и смена режима је увек добродошла, докле год подразумева да неће бити одступања о „заједничке безбедносне политике" на коју, иако је номинално „заједничка", Бугарска у пракси нема никаквог утицаја. И која веома мало, ако и толико, узима у обзир бугарске националне и економске интересе. У тим процесима ЕУ ће заиста бити од помоћи да се успоставе политичке институције и полуге цивилног друштва које ће ограничавати и спутавати стремљења локалних тирана према самовољи и политичкој аутономији, докле год тиме нису угрожени интереси ЕУ. Али ако политичка смена подразумева и смену политичких парадигми, Брисел је увек спреман да заигра на карту - „стабилности".