Две деценије авганистанске операције која је мењала име, али не и ћуд, остављају ту земљу у горем стању него што је била кад су је западни миротворци преузели. Ниједна терористичка операција није за то време кренула с територије Авганистана према Европи, рекао је Хајко Мас. Али јесу на стотине хиљада миграната, добар део њих без икакве жеље за прилагођавањем. Аустрија управо пролази кроз болно искуство немогуће интеграције. А нови талас авганистанских избеглица се спрема пут Европе.

Возачи који су прошлог викенда рано ујутру пролазили кроз бечку општину Донауштат, крајем ока би ухватили призор танушне женске фигуре која седи наслоњена на дрво у зеленом острву између две возне траке. Нешто није изгледало како треба, не само због скоро дечјих обриса особе. И није било. Убрзо је позвана полиција, која је само могла да констатује насилну смрт непознате девојке, по првој процени старе око осамнаест година. Ситно тело је било сломљено, врат и лице покривени хематомима.

Непуна два дана касније сазнало се углавном све. Жртва је Леони П. из Тулна, места тридесетак километара од Беча. Родитељи су препознали одећу и црвену косу на полицијској фотографији. Испоставило се да Леони није девојка од осамнаест, већ девојчица од 13 година.

Полиција је одмах пронашла вероватне убице, барем прву траншу. Ухапшена су двојица авганистанских миграната од 16 и 18 година. Млађи А. је тек прошле године стигао у Аустрију (балканском рутом) и до сада није био полицијски гоњен. Старији Б. је ту од првог великог миграционог таласа који је запљуснуо европске земље 2015, и у четири последње године је успео да скупи импресивни полицијски досије због оружане пљачке, продаје дроге, сексуалног злостављања, туче и рањавања. Био је у затвору, пуштан због младости, одузет му је азилантски статус и још пре две године је требало да буде протеран из земље и стрпан у авион за Кабул.

Али није, због бирократских препрека. Б. се у другој инстанци жалио Управном суду који је спор, претрпан, а није имао ни политичке или моралне мотивације за брзу одлуку, јер Социјалдемократе и Зелени, уз подршку дела јавности и цркве, отежавају протеривање криминалних миграната за Авганистан.

Образложење: Авганистан је несигурна земља.

Дечко из Авганистана

По до сада доступним полицијским подацима, овако изгледа реконструкција злочина над малом Леони.

Прошлог викенда, у ноћи између петка и суботе, била је на Дунавском каналу, једном од ин-места на којима се окупљају млади. Тамо се срела са двојицом Авганистанаца. Млађег је наводно познавала и са њим кренула у општински, од града субвенционисани, стан старијег. Тамо је Леони дрогирана (екстази), групно силована до јутра, затим задављена, одвучена 250 метара даље на зелено острво између две возне траке и наслоњена на дрво да се мало одмори од штрапаца.

Читава акција је била толико брутална, тупа и неинвентивна, да се ниједног тренутка није могло говорити о „мистерији" и „мистериозном убиству". Полицији су се јавили сведоци, неки и сами из мигрантског миљеа, који су нешто видели, чули и повезали. Пажњу сигурно буди кад се тело носи 250 метара кроз густо насељену градску зону, чак иако је то једна тако ситна птичица као Леони.

Захваљујући дојавама, убрзо је приведена и трећа особа која је суделовала у групном силовању и убиству Леони, за четвртом се још трага. Обојица су авганистански мигранти са азилантским статусом. Приведени има наводно 23 године, други који је у бекству 22.

Да ли су заиста све године старости претпостављених убица тачне, није сигурно. Газда општинског стана у коме се одвијала крвава сексуална оргија, води се у азилантској пријави као „осамнаестогодишњак". Како већ има дугу личну историју криминалне енергије, морао је да почне са четрнаест да би стигао ту где је данас. Проблем са годинама је свима познат, али европске државе консеквентно одбијају да се њиме позабаве. Мушки мигранти са Блиског истока који путују без пратње често тврде да су млађи од 18 година, зато што их онда закон третира блаже.

Постоје методе за утврђивање праве старости особе која тражи азил, али су оне морално тешке, људски понижавајуће за обе стране, и за оне који лажу и за оне који су слагани, па се често изостављају.

Авганистански мушкарци су нижи растом, имају мало длака на наусници, лако пролазе као млађи. Аустријски политиколог Сарајудин Расули, који је пре тридесет година дошао из Авганистана на студије у Беч и ту остао, данас је главни вештак аустријског суда у случајевима који се тичу авганистанских миграната. Од убиства Леони, Расули је стални гост у медијима. За разлику од леве хуманистичке интелигенције која сања сан здруженог човечанства, Расули је врло оштар према својим бившим земљацима. Он зна да му аустријски и немачки медији траже интервјује управо зато што, за разлику од „правих" Европљана, Расули сме да открива тајне авганистанског мужјачког и нарко култа, а да га се не назове расистом, већ „познаваоцем прилика на Хиндукушу".  

У интервјуу за аустријски Профил (2. јула) Расули тврди да више од половине азиланата из Авганистана, Ирана и Пакистана, који у Аустрију долазе као „малолетници", наводе криву старост. Читав погон им даје савете да се представљау млађим него што јесу - организовани кријумчарски ланци, невладине организације које се брину о мигрантима, добродушни помагачи из цивилног сектора који виде само јад и невољу код својих штићеника, а не бес и мржњу.

Расули: „Они авганистански мигранти који постају криминалци углавном су необразовани и неписмени људи који долазе из забачених крајева земље, често из Ирана и Пакистана. Тамо су већ у старту презрена мањина. Као помоћни радници добијају опијум од послодаваца да би издржали тежак рад. Морате знати да се у Ирану конзумира опијум као код нас вино! Кад крену ка Европи као мигранти, кријумчарске банде их у старту укључују у у продају дроге, крађу и мушку проституцију. За то постоји тржиште дуж руте, у Грчкој, Србији и Македонији. Кад се докопају Аустрије, они су већ очврсли у криминалу, нож увек при руци. А овде одједном схвате да имају права! Нико их не трпа у затвор због хашиша, полиција их не млати кад их ухвати да дилују дрогу, шетају се на слободи чак и после прве, друге, треће казне, још добију и општински стан у коме могу да раде шта хоће. Као што у конкретном случају очито и јесу."

Није искључено да су Леони на редаљку силовали и на крају задавили мушкарци од тридесетак година. Али ако је њихова старост несигурна, њене године су сасвим поуздане, 13. И словима: тринаест.

WhatsApp: „Дођи кући." „Нећу!"

На прес конференцији у аустријском министарству полиције прошлог уторка један новинар је поставио питање које су сви имали у глави, али се нико није усудио да га постави. Како се Леони нашла на Дунавском каналу у суботу у два ујутру? Где су били родитељи? Да ли се неко бринуо о њој? Има ли она маму и тату?

Питање је легитимно кад се поставља у породичном праву, образовном и васпитном миљеу, социјалним службама за бригу о малолетницима, као и у свим оним ситуацијама кад родитељи и побуњена деца урлају једни на друге. Али кад се говори о криминалним актима, сексуалним и крвним деликтима, та су питања потпуно без супстанце. Министар Нехамер је тако и одговорио - не може Леони бити крива што је силована и задављена.

Цурица је у породици носила надимак „наша бунтовница". Побегла би од куће, враћала се ујутро, одбијала ауторитете. Родитељи су више од годину дана били у контакту са социјалном службом у Бечу, сви укључени су знали да се ради о случају тешког одрастања. И сви су се надали да ће се пронаћи једног тренутка. Неки тинејџери су аутодеструктивни само кратко, и то су онда срећне породице и срећни млади људи. Код несрећних та фаза траје дуже. Најнесрећнији заврше наслоњени на дрво.

У апсолутним величинама, аустријски држављани доминирају у криминалним статистикама. Тако и кад се ради о фемициду. Убијају фини Европљани жене, и своје и туђе, силују ћерке, закључавају их у подрум. Нико не каже да се то не догађа. Али оно што сад свима свиће, а многима неугодно, јер су се уживели у улогу просвећених екс-колонијалиста, јесте свест да су на све то још увезли туђе убице пуне елана, надпросечне мотивације и културно импрегнираног става да су жене својина а не особе, ствари а не људи.  

Аустрија: Превентивни затвор, протеривање, исушивање балканске руте...

Од избијања мигрантске кризе, множе се екстремно брутални сексуални и крвни деликти. Ове године су један сиријски и један авганистански мигрант убили своје жене. У лето 2015, само што се одморио и наспавао после дугог пута за Европу, млади азилант је на јавном купалишту силовао дечака, узраст нижа основна. Тројица „малолетних" Авганистанаца који су побегли од талибанског терора су 2016. у јавном ве-цеу на метро-станици „Пратер" силовали студенткињу. Исте године је седамнаестогодишњи Авганистанац избо ножем, намртво, годину дана млађу Аустријанку јер „више није хтела да се забавља са њим".

Горњи случајеви су само мали избор. Али ни у статистици ствар не изгледа боље. Узмимо податке из аустријске криминалне статистике за 2020. годину. Те године је полиција регистровала 276.344 кривичних дела (не значи да су сва завршила пресудом). Од починилаца, скоро два одсто (4.877) су авганистански азиланти, и то при суделовању од свега 0,5 одсто (44.000) у укупном броју људи који тренутно живе у Аустрији.

Гледано по деликтима: од укупног броја телесних повреда, Авганистанци су одговарни за 2,8 одсто; за трговање дрогом 2,5 одсто; код сексуалних деликата за 3,3 одсто; код силовања 5,4 одсто.  

После случаја Леони, тешко да ће бити повратка на старо у Аустрији. Сад су и социјалдемократе и Зелени за бржа протеривања не само криминалних миграната, већ и свих оних којима је одбијен захтев за азил. О „култури добродошлице" више нема говора. Ту и тамо се чује глас интелектуалне сцене или цркве да се сви авганистански, чеченски, северноафрички, пакистански мигранти не смеју трпати у исти кош.

Као морални став, то није спорно. Али у пракси не чини ништа за сигурност на местима где се данас окупљају млади. Проблем је европски, нигде само национални.

Свуда је неопходан један Сарајудин Расули са моралним ауторитетом да поручи - немојте масовно увозити људе из култура чије социјалне патологије не познајете и немате појма како да их преодгојите, пардон, интегришете! Кад то каже Расули, то је експертиза и инсајдерско знање. Кад то каже неко као ја, онда је расиста. 

ФАЗ: „Тако се дочекују фудбалери, а не војници"      

Практично сви Авганистанци који су од 2015. стизали у Аустрију или Немачку су долазили као „политички" прогоњене особе. Азил је политичка категорија, добијају га они који су политички прогоњени. 

Двадесет година је трајала западна операција у Авганистану, коју су Американци почели 2001. као „борбу против тероризма". Прво се звала ISAF (International Security Assistance Force) и „Enduring Freedom", од 2015. „Resolute Support". У почетку је имала неку дозволу Већа безбедности УН-а, после је била само ствар НАТО алијансе. Намера је била да се пацификује ратнички дух краја, Талибани доместикују, а становништво провуче кроз брзи курс либералне демократије. Економски део се базирао на представи да ће плантаже мака бити замењене пољима лаванде.

Како је под утицајем одлучне подршке НАТО-а снага расла политичка и друштвена безбедност у Авганистану, тако су нама у Европу пропорционално стизале авганистанске избеглице. Сви су били политички прогањани од Талибана, сви млади, тинејџери, ver sacrum генерација с Хиндукуша.

Након грандиозног успеха операције, НАТО ратници се сада враћају кући.

Немци су се вратили прошле седмице. У тишини је долетео последњи контингент немачког Бундесвера. На аеродрому их није дочекао нико - ни председник, ни канцеларка, ни министарка одбране, ни министар спољних послова, ни државни секретар, ниједан парламентарац или гувернер; чак ни неки залутали председник општине. Нико.

Франкфуртер алгемајне цајтунг 1. јула пише: „Фудбалере можете да третирате тако кад изгубе на европском првенству. Али немачку војску не. Више министара се окупи кад се из авиона истоварују маске. Након 20 година операције, уз укупно суделовање 160.000 немачких војника, после 59 мртвих, наши су се вратили кући у тишини. У максималној пријатељској незаинтересованости домаће политике."

Исти лист, дан раније: „Горке лекције из Авганистана. Није било реално да ће Бундесвер славити опроштај на великој церемонији. Једна од војних премиса на Хиндукушу је увек била да непријатеља треба оставити у незнању што се тиче наше тактике. Плаћена је висока цена у људству и материјалу, а постигнуто готово ништа. Авганистан се креће ка несигурној, мрачној будућности, док Запад збуњено стоји пред питањем - а шта сад?"

А шта сад са новом миграцијом, кад у Европу почну да стижу сви они који су радили за западне снаге, преводиоци, шофери, економи, портири и чувари? Или само кажу да јесу?

Шпигл 2. јула објављује:: „Мировни преговори између Талибана и владе у Кабулу се не мичу с места. Оружје и војна опрема масовно пада у руке екстремиста. Промптно са повлачењем западних трупа, исламисти отварају офанзиве. Већ су освојили четвртину војних пунктова од деморализоване авганистанске војске и при томе на стотине аутоматског оружја, оклопних возила и тенкова чије су набавке финансирали Американци. Вашингтон пост цитира прогнозе америчких тајних служби, да ће влада у Кабулу пасти већ за шест до дванаест месеци."

Али до тада ће и Американци напустити Авганистан. У септембру ове године, тачно на двадесету годишњицу 11. септембра. Датум повлачења има симболичку димензију - отишло се радо, помогло домаћим људима, Талибани су потиснути, и сад се САД мирно враћају кући.

Mission accomplished. Тријумф америчког милосрђа и немачке солидности.