Када је почетком октобра 2019. објављена вест да је Петар Хандке добио Нобелову награду за књижевност, у западним медијима је кренула кампања против одлуке Нобеловог комитета. Хандкеов немачки издавач Зуркамп тада је сачинио документ у коме је демантовао лажи и оптужбе на рачун аустријског писца и упутио га Нобеловом комитету. Свеједно, приликом недавне посете Петера Хандкеа Републици Српској и Србији познате оптужбе и увреде су још једном поновљене. Тим поводом подсећамо на овај документ.

Уводна напомена

       31. октобaр 2019. године

Дебата која прати одлуку да се Нобелова награда додели Петеру Хандкеу у међувремену је попримила међународне размере. На овом месту прикупљене су неке од најважнијих тема о којима се јавно расправљало, а које су потом упоређене с текстовима и Хандкеовим изјавама, као и истраживањима његових објављених дела.

Сабрана дела Петера Хандкеа на немачком објавио је „Зуркамп" у четрнаест томова 2018 (Peter Handke Bibliotek, Berlin, 2018). Други том, под називом „Есеји 2", чине радови о грађанским ратовима у Југославији и међу њима су: Опроштај сањара од Девете земље, Зимско путовање Дунавом, Савом, Моравом и Дрином или Правда за Србију, Летњи додатак зимском путовању, Питајући у сузама, Око великог суда, Табласи из Дајмијела, Кукавице из Велике Хоче, Прича о Драгољубу Милановићу. Већина њих је преведена. (У међувремену су ови есеји преведени на српски и објављени у једној књизи под насловом Историја иза приповести - Есеји о Југославији, издање Прометеја и РТС-а, прим.)

Намера овог документа је стога да обезбеди, где год је то могуће, појашњења заснована на оригиналним изворима о неким од тема о којима се расправљало и да их, по потреби, документује оригиналним цитатима из Хандкеових текстова у енглеском преводу. (...)

1. Петер Хандке, Србија и југословенски ратови

I.1 Неки критичари су написали да Петер Хандке негира или оправдава геноцид и ратне злочине.

Искази:

  • „Пориче српска зверства у рату на Балкану." [Flood 2019]
  • „Пориче да су добро документован геноцид починили Срби против муслимана у Босни." [Maass 2019a]
  • „Aпологета је злочина." [Vulliamy 2019]
  • „Литерарно вешто пориче геноцид." [Maass 2019b]

Појашњење:

Петер Хандке није ни порицао, ни оправдавао геноциде и ратне злочине у југословенским ратовима.

Више пута је наглашавао следеће:

„Никад нисам порицао, ублажавао или обезвређивао, а камоли подржавао било какав масакр у ратовима у Југославији који су вођени од 1991. до 1995. године." [Хандке 2018g, 1013]

2019. је поновио:

„Наравно, геноцид је изазвао бескрајну патњу, што никад нисам порицао. То је патња коју ништа не може да избрише. Жао ми је због мојих опаски ако су биле протумачене на други начин." [Хандке 2019]

Хандкеова пропитивања се не односе на злочине као такве, већ на начин на који се о њима извештавало. Критичким приступом медијима он покушава да историјски опсег медијског манипулисања догађајима и ратним објавама сагледа и из југословенске и српске перспективе. (Види I.2.)

У Летњем додатку зимском путовању Хандке се брани од понављаних критика за релативизацију ратних злочина поређењем с другим ратним злочинима, као и од оптужби за одбијање прихватања кривице заузимањем српског становишта:

„Но, ипак, припазимо: Као што се у појашњавању предисторије догађаја ништа не постиже пребројавањем жртава, тако се, разуме се, баш ништа не постиже ни релативизовањем или умањивањем бројки. За освету нема олакшавајућих околности." [Хандке 2018e, 166]

Хандкеови текстови Зимско путовање Дунавом, Савом, Моравом и Дрином или Правда за Србију и Летњи додатак зимском путовању описују његова конкретна путничка искуства. Они су резултат подједнако његовог медијски критичког приступа као и  његових поетичких принципа. У предговору америчком издању Зимског путовања Хандке описује свој принцип писања:

„Писао сам о свом путовању кроз земљу Србију онако као што сам увек писао своје књиге, своју литературу: споро, упитно, приповедајући; у сваком одељку приповедам о проблему представљајући га кроз одређену форму уз граматичко-естетску веродостојност. Тако сам увек радио, шта год да пишем, од почетка до данас. [Хандке1997, vii]

I.1.1 Неки критичари су писали да Петер Хандке негира геноцид у Сребреници

Искази:

  • „Порицао је српски масакр у Сребреници." [BBC 2019]
  • „Оспорава масакр у Сребреници." [Vulliamy 2019]
  • „Негира сребренички геноцид." [Cain 2019]
  • „Пориче добро документован геноцид који су починили Срби над муслиманима у Босни." [Maass 2019a]
  • „Хандке не сумња да су у Сребреници убијали људе, али негира да је почињен геноцид." [Селимовић 2019]
  • „Он лаже да је оно што се десило у Сребреници био чин освете." [Селимовић 2019]

Појашњење:

Петер Хандке није порицао геноцид у Сребреници. 

Његов рани осврт на овај ратни злочин може се видети у следећем цитату из Зимског путовања:

„Једна дечја сандала доплови до мојих ногу. ‘Нећеш ваљда доводити у питање и масакр у Сребреници?', рекла је С. кад сам се вратио кући. ‘Нећу', рекох. ‘Aли бих питао како се такав масакр може објаснити, обављен, како кажу, пред очима светске јавности, и то још после три године рата, када су се, како кажу, у међувремену све стране, па чак и пси рата преморили, и то још, како кажу, у виду организованих, систематских, дуго планираних егзекуција.' Зашто такав хиљадоструки покољ? Шта је био мотив? Чему? И зашто уместо истраживања узрока (‘психопате' нису никакво објашњење) опет ништа до пука, похотна, тржиштем одређена продаја чињеница и привидних чињеница?" [Хандке, 1997, 73f.]

Последња реченица се може објаснити Хандкеовом фундаменталном критиком, по његовом виђењу, стереотипног извештавања о југословенским ратовима (Види I.2.). Непосредно након геноцида и на почетку његовог истраживања, Хандке покушава да схвати околности које су до њега довеле. Опрезно покушава да одмах не потврди или поверује у све оно што су медији писали о тој ситуацији. Ово је контекст у коме први пут он користи придев „наводни":

„'Историја је позната. За њено актуелизовање потребно је мало речи': Таквим уводником негда озбиљан лист са Запада почиње осврт на годишњицу наводног (у овом тренутку, средином јула 1996, и даље важећи и исправaн придев) геноцида у С." [Хандке 2018e, 165]

У Хандкеовим есејима о Југославији термин „наводни" појављује се три пута, увек у горенаведеном контексту. Aли он је увек снажно био против релативизације ратних злочина:

„И понављам љутито, испуњен бесом на српске криминалце, команданте, планере, понављам: Сребреница представља најгори злочин против човечности почињен у послератној Европи." [Хандке 2018ф, 1017]

Често је критикована чињеница да, иако је Хандке осудио догађај у Сребреници, није користио израз „геноцид" кад је говорио о сребреничком погрому.

Његова терминологија упућује на правну ситуацију у то време. Већ 2006. Хандке користи израз „сребренички геноцид" [Хандке 2018б, 349]. Уједињене нације ће масакр у Сребреници прогласити геноцидом 2007. У својој изјави 25. октобра 2019. Хандке изричито износи да је масакр у Сребреници заправо био геноцид. (Види I.1.). 

Такође, критиковано је и то што је Хандке геноцид у Сребреници називао чином освете. Иако је тврдио да би се сребренички геноцид могао сматрати чином освете босанских Срба, он никад није рекао да је то изговор или одобравање масакра. Хандке је написао да је геноцид у Сребреници био „неопростив чин освете" [Хандке 2018е, 165], „ужасна освета и вечна срамота за одговорне босанске Србе." [Хандке 2018ф, 1018]

I.1.2 Неки критичари су писали да Петер Хандке негира почињене злочине у Вишеграду.

Исказ:

  • „Критика новинарског извештавања претвара се у сумњу у сам догађај [...] Хандкеов наратор [у Летњем додатку зимском путовању] негира чињеницу да се масакр у Вишеграду икад догодио... [Brokoff 2010]

Појашњење:

Петер Хандке није порицао да су у Вишеграду почињени злочини против човечности. 

То није учинио ни Хандкеов наратор у тексту. Напротив, Хандке изричито упућује на злочине почињене у Вишеграду, на пример, у следећем одељку:

„Многе жртве, тако бар сведоци кажу (...), биле су гурнуте са ограде моста тамо преко, и све то по наређењу младог српског командира милиције" [Хандке 2018e, 137]

У критикованим реченицама Летњег додатка зимском путовању Хандке се противи начину на који новинари извештавају о рату јер, по његовом мишљењу, трагају само за оном причом коју желе да нађу. Критикује и начин на који новинари користе одређену врсту језика како би своје репортаже учинили упечатљивијим:

„Значајно пак беше да је тим преко мора дошлим, долетелим скупљачима изјава, такорећи свима одреда, било стало само и искључиво до њихове сторије, њихове сензације, њиховог плена, њихове робе за продају (...) ипак, готово никада се није радило о контексту, о даљем раду на објашњавању и расветљавању неког проблема (...) о предисторији, за Босну и Југославију посебно значајној, о низу пред-повести - представити проблем који би срце гануо у сасвим другачијем смислу (...) него, на пример, књижевно лош закључни пасус (који уопште не дира у срце, него баш само огољено бестидно у њега гађа) новинара плаћеника с Менхетна, у Вишеград преко босанских планина дошлог, пасус у коме он описује како сведокиња, избегла из свог града пошто је једне ноћи присуствовала бацању са моста мајке и сестре, каже тенеси-вилијамсовски: „The bridge. The bridge. The bridge..." [Ibid, 139]

Петер Хандке не доводи у питање саме чињенице. Он у тексту неколико пута указује на последице етничког чишћења, и о Вишеграду пише: „Ово, у међувремену, чисто српско место..." [Ibid, 144] Такав опис и примедба о последицама рата и ратних злочина одговара његовом критичком ставу о медијима. (Види I.2.).

I.1.3 Неки критичари су писали да Петер Хандке негира постојање концентрационих логора у југословенским ратовима. 

Искази:

  • „Написао је да је погрешно говорити о 'концентрационим логорима' у Босни." [Maass 2019a]
  • „Пориче постојање концентрационих логора." [Vulliamy 2019]

Појашњење:

Петер Хандке није порицао постојање логора у југословенским ратовима.

У Зимском путовању Дунавом, Савом, Моравом и Дрином писао је о „српско-босанским логорима" [Хандке 1997, 17]. Штавише, он не оставља никакве сумње у оно што се тамо дешавало:

„Тачно је: између 1992. и 1995, на територијама југословенских република, а пре свега у Босни, постојали су затворенички логори а људи у њима су изгладњивани, мучени и убијани." [Хандке 2018ф, 1018]

Ово се у сличном облику појављује и у чланку који је 2006. написао за Либерасион, и у ком објашњава да су, по његовом мишљењу, постојали српски логори, баш као и хрватски и муслимански [Хандке 2006ц].

Хандке је заиста критиковао коришћење одређеног језика, а посебно израза „концентрациони логор" за логоре у југословенским ратовима. Пратећи извештавање медија, Хандке је сматрао да су они језик и терминологију који се односе на Холокауст намерно увели како би на оно што се дешавало у највећој могућој мери изазвали емоционалну реакцију [Struck 2013, 82]. Такав језик и терминологију је Хандке сматрао непримереним и противио се њиховој употреби у било ком другом контексту осим у контексту Холокауста:

„Нека се појам 'концентрациони логор' никад више не употреби за описивање логора који су изграђени током рата у коме се распала Југославија." [Ibid, 1017]

„Треба ли онда реч 'апартхејд' ограничити на њено место порекла, попут многих других речи пренетих на Југославију (попут 'концентрационих логора' итд.)? [Хандке 2018б, 317ф.]

I.2 Неки критичари су писали да Петер Хандке искључиво заступа српско гледиште игноришући друге ставове.

Искази:

  • „Свуда оптужен као апологета [...] српског национализма." [Charles 2019]
  • „Своје јавне наступе је користио да [...] пружајући јавну подршку починиоцима геноцида." [Egan 2019]
  • „Став који је врло сличан погледима Милошевићевог режима." [Illić 2016]
  • „Брани ратне злочине и прикрива их у њихово име." [Maass 2019a]
  • „Пише о томе како су Срби погрешно схваћени." [Maass 2019a]
  • „Верује масовном убици и [...] лажима." [Vulliamy 2019]

Појашњење:

У својим текстовима о југословенским ратовима Петер Хандке критикује оно што сматра стереотипним извештавањем и посебно, како он то види, унапред приписивање кривице. У Зимском путовању Дунавом, Савом, Моравом и Дрином Хандке описује своју озлојеђеност језиком и сликама које користе западни медији (Види 1.5.).

„Немам ништа против новинара који се баве разоткривањем, ту, на лицу места (или још боље у самом месту и с људима из тог места), нека је слава тим теренским истраживачима! Aли имам штошта против читавих хорди хушкача који подбадају из даљине, који су своје занимање писца заменили позивом судије или чак улогом демагога, и који годинама својим речима и сликама ударају у исти добош и на свом престољу у иностранству представљају исто тако гадне псе рата као што су и они у ратом захваћеном подручју." [Хандке 1997, 74]

Хандке објашњава да је његова одлука да српску перспективу узме као тему својих текстова реакција на такво извештавање. Зато покушава да се усредсреди на оно што сматра да су заправо скривена српска виђења и искуства.

„Првенствено због рата желео сам да одем у Србију, у земљу такозваних агресора. Aли желео сам и да видим земљу коју сам од свих југословенским држава најмање познавао, а можда су ме и новински извештаји и мишљења о њој најснажније привукли (не мање од гласина које су ме од тога одвраћале). Скоро све фотографије и извештаји у протекле четири године пристизали су само с једне стране фронтова и граница. Кад би повремено стигли и са друге стране, изгледали су ми као обичан одраз уобичајених усклађених ставова - искривљени одрази у свакој ћелији ока и без сведочења очевидаца. Осетио сам потребу да завирим иза огледала; осетио сам потребу да отпутујем у Србију, која је са сваким чланком, сваким коментаром, сваком анализом, постајала непрепознатљивија и вреднија истраживања, земља коју је једноставно требало видети. Ко год да сад мисли: „Aха, про-Србин!", или: „Aха, Југофил!" - а последње је реч коју је сковао Шпигл - не мора даље да чита." [Хандке, 1997, 2-3]

„Улоге нападача и нападнутог, правих жртава и чистих ниткова, пребрзо су додељене и сервиране такозваној светској јавности..." [Хандке 1997, 18]

Хандке не пориче друге ставове (види I.4.).  

У следећем цитату он самокритички сврстава сопствени покушај успостављања српске перспективе у међународни дискурс:

„Није ли, у крајњем случају, неодговорно [...] потенцирати незнатна страдања у Србији [...], док су преко границе велика страдања непорецива, од Сарајева и Тузле, до Сребренице и Бихаћа, с којима се српске муке не могу поредити? Да, и ја сам се пишући сваку реченицу питао није ли то опсцено. Питао сам се да ли такве ставове треба забранити, прогласити их за табу [...] Није ли онај ко описује спорадичне губитке одговоран за разводњавање и прикривање великих страдања? [Хандке 1997, 81с.]

У тексту Зимско путовање - Правда за Србију Хандке објашњава свој став. У контексту дужег одломка у ком критикује медијско извештавање о ратовима у Југославији, наводећи часописе Шпигл, Монд и Тајм („Какво је то новинарство..." [Хандке 1997, 101]), он пише:

 „Стало ми је једино до правде. Или бар до тога да се над тим замислимо, да се уопште дозволи размишљање о томе.". [Хандке 1997, 101] 

I.3 Неки критичари тврде да је Петер Хандке изјавио да су „Срби у 20. веку више страдали него Јевреји, или бар у истој мери". 

Искази:

  • . „Како Хандке не види да изјава коју је касније повукао и у којој тврди да су Срби веће жртве од Јевреја може бити истинита само у ограниченом контексту његове психологије и биографије?" [Kuras 2019]
  • . „Инсистирао је [...] да су Срби страдали као Јевреји под нацистима." [Hemon 2019]
  • „Страдање Срба је упоредио са погромом Јевреја." [Taylor 2019]
  • . „[...] Судбину Срба је упоредио са страдањем Јевреја под нацистичким режимом." [Traynor 1999]

Појашњење:

Петер Хандке је рекао: „Геноцид над Јеврејима је нешто што ме је највише потресло у животу" [Müller 2007].

Међутим, у интервјуу српској телевизији, датом 18. фебруара 1999, на француском језику Хандке је рекао:

„Оно што су Срби доживели у периоду од пет, или можда чак осам година, ниједан народ у Европи није доживео у овом веку. За то не постоје категорије. Што се тиче Јевреја, категорије постоје, [. . .] али ово са Србима, то је трагедија без икаквог разлога. Ово је скандал." [Хандке 1999]

Оно што је том приликом изрекао убрзо је исправио у свом писму немачком часопису Фокус, објављеном 15. марта 1999. године где пише [Хандке, 1999]:

„У разговору за Југословенску радио-телевизију, који је вођен на француском у Рамбујеу, у једном тренутку сам се збунио. Када сам рекао да постоје категорије кад су у питању Јевреји и да се о томе може говорити, хтео сам да кажем управо супротно. Тако нешто ми се дешавало и раније, да нешто што ми је у глави записано на један начин даје сасвим другачији усмени исказ, погрешан. (Проблеми те врсте нису за психолога.)
A ево шта већ дуго стоји записано у мени: Не постоје категорије кад је у питању истребљење Јевреја. Јевреји су изван сваке категорије, о томе нема говора, то је јасно. Aли људи који су у овом веку у Европи највише страдали, после Јевреја, и то од Немаца, Aустријанаца и католичких хрватских усташа, по мени су Срби. За мене је просто несхватљиво све оно што је раније учињено српском народу, али и ово што се сада чини. Ita est."

Касније је ту исправку поновио више пута [нпр., Хандке, 2018, 1013п; Хандке 2018п, 1020].

I.4 Неки критичари су написали да Петер Хандке никад није доводио у сумњу своје изјаве и да се није дистанцирао од њих. 

Искази:

5. „Он током година није одступао од својих ставова." [Ilić 2016]

6. „Хандке је годинама писао о томе како су Срби погрешно схваћени." [Maass 2019a]

Појашњење:

Још од 1996. године у немачким, али и у светским медијима редовно и интензивно воде се контроверзне расправе о Хандкеовим изјавама. О овим контроверзама објављени су бројни есеји, па чак и књиге [види Deichmann2017; Zulch1996; Gritsch2019].

С годинама, Хандке је више пута покушао да објасни и преиспита своје раније изјаве, одговарајући на оптужбе попут оних које су опет појавиле у најновијим дебатама. На пример, у чланцима „Шта нисам рекао" и „Одговор у покушају" из 2006. године [Хандке 2018ф; Хандке 2018г], почев од исправки у Фокусу од 1999. године [Хандке, 1999; цф. I.3.].

У многим текстовима, одломци који му се приписују као изјаве у ствари представљају питања. Будући да не верује медијима (види I.2.), Хандке сматра да је важно да му се дозволи да доведе у питање оно о чему пише:

„... Што ипак само показује како се телевизијски извештаји и слике трансформишу и дезинформишу оног који прима информације." [Хандке 2018ц, 14].

„Правда је једино чему тежим. A можда би се то могло назвати преиспитивањем, довођењем у сумњу." [Хандке 1997, 76]

1.5 Неки критичари су писали да се Петер Хандке подсмева жртвама ратних злочина или да њихова страдања не схвата озбиљно

Искази:

7. „Хандке исмева жртве, руга им се." [Brokoff 2019]

8. „Што се тиче господина Хандкеа, када га је новинар упитао да ли га се дотичу страдања у Босни, он је одговорио: „Можеш да набијеш те твоје лешеве у дупе! „[Hemon 2019; цитат је у међувремену исправљен]

9. „Када су критичари истакли да су лешеви жртава доказ српских злодела, писац је одговорио: 'Можете да набијете те ваше лешеве у дупе.'" [Irish Times 2019/]

Појашњење: 

Хандке никада није рекао „Можете да набијете те ваше лешеве у дупе."

Немачки часопис Шпигл је пажљиво истражио порекло овог лажног цитата [Бајер и др. /Bayer et al./ 2019]. Током турнеје на којој је читао одломке из књиге Зимско путовање, 18. марта 1996. године у бечком Aкадемском позоришту аустријски новинар Карл Вендл упитао га је зашто је посетио само Србију, а не и Босну. Карл Вендл је наставио рекавши да су новинари који су посетили Босну, а посебно Сарајево, били очигледно више ганути од Хандкеа. На то му је Хандке одговорио: „Можеш ту твоју ганутост да набијеш себи у дупе." Важно је истаћи да Хандке уме да буде провокативан, а добар пример за то је његова драма из времена када је почињао а коју је насловио Псовање публике.

Међутим, то не значи да се Хандке ругао жртвама. Штавише, истина је нешто сасвим друго. [Хандке, 2019] Хандкеови текстови који су у дискусији наведени као доказ да он исмева жртве, или да умањује њихово страдање [нпр. Brokoff 2019] само су критика онога што Хандке сматра неадекватном употребом језика и слика како би страдања била предочена читаоцима. Хандке тврди да највећи број метода „приказивања" страдања у тексту и слици на крају не испуни своју основну функцију, већ се у стварности користе у политичке или друге сврхе.

„‘Масакри', ‘концентрациони логори', ‘геноцид', ‘етничко чишћење', ‘масовна силовања', ‘солдатеска', ‘крволоци', ‘просрпски', и сви крупни кадрови ‘руку на бодљикавој жици' (без бодљи), ‘суза на трепавицама', ‘стараца тужног погледа'. Личе ли слике из Босне из тог периода на оне са македонске, албанске или црногорске границе? Не, поставке слика које су у Босни направљене, углови из којих су сликане, начин на који су рађене, све личе. Каква је то истина која се састоји углавном од крупних кадрова и ганутљивих коментара?" [Хандке, 2018х, 183] 

За Хандкеа је медијска употреба одређених новинарских техника за приказивање појединачних патњи само једне стране непримерена је и пристрасна:

„Но није ли, још пре тих слика колона избеглица из Крајине, овом или оном ТВ-гледаоцу пало у очи како до тада готово увек непостојећи српски паћеници сада, у слици, тону и писму, изгледају сасвим другачије од хекатомби оних других? Да, на фотосима итд. што приказују, изузетно, неколико примера вредних да их те вести забележе, међу овим првим, они су ми уистину изгледали као да „нестају", толико су се налазили у најочигледнијем контрасту према њиховим бригом и тугом опхрваним сапатницима из друга два народа у рату: ови, то се неретко могло видети, нису, истина, „позирали", али су, захваљујући углу посматрања или извештавања заузимали јасну позу: заиста су патили, али су и приказивани у паћеничкој пози. И током година ратног извештавања, без обзира што су и даље стварно патили, намештали су, све више и више, за сочива и микрофоне међународних екипа и извештача, који су их позивали прстом („Хеј, партнеру!"), колико пренаглашено толико послушно, израз лица или држање какво су странци желели. Ко ће ми рећи да грешим или да сам чак злонамеран, ако на фотографији лица једне жене која рони сузе, Close Up иза жица логора препознајем послушно праћење упутстава фотографа Интернационалне новинске агенције изван логорске жице, и ако чак у начину како се та жена очајнички држи за жицу видим нешто што joj је трговац слика претходно показао? Може бити, да је, нека се варам, тај паразит у мом оку (дете, на фотографији, увеличано, виче из свег гласа, у рукама жене, његове мајке?, a већ на следећој фотографији, далеко у некој групи, исто дете сасвим безбрижно, у наручју друге жене, његове праве мајке?): али зашто такве брижљиво кадриране, прорачунате и као режиране снимке нисам никада - бар не овде, на „западу" - видео о некој српској жртви рата? Зашто такви Срби нису никада приказани у гро-плану и готово никада појединачно, него скоро увек само као групица, и то скоро увек у средини или пак далеко, у позадини снимка, баш као да нестају, и готово никад, за разлику од својих хрватских или муслиманских сапатника, погледа упућеног отворено и с пуно бола у око камере, већ напротив, упућеног у страну или према земљи, као они који имају свест о својој кривици? Kao неко страно племе? - Или пак као неко исувише поносан да би позирао? - Или неко исувише тужан да би то радио?" [Хандке 1997, 20-21]

I.6. Неки критичари су написали да је Петер Хандке „обожавао" Слободана Милошевића критикујући га што је присуствовао његовој сахрани

Искази:

  • „Заузео се за Србију и вођу те државе, Слободана Милошевића, током ратова у Југославији деведесетих година." [Elam, 2019]
  • „И вероватно би било тешко видети љубљење у образ с председником који стоји иза геноцида као изванредни допринос подједнаком вредновању свих људи." [Fjellström, 2019]
  • „Тешко је схватити шта га је нагнало да обожава чудовиште попут господина Милошевића." [Hemon, 2019]
  • „Господин Милошевић га је позвао да буде сведок на његовом суђењу у Хагу, што је господин Хандке љубазно одбио, иако је више пута присуствовао суђењу." [Hemon, 2019]
  • „То је исти човек који је био спреман да дâ изјаву у корист ратног злочинца Милошевића као сведок одбране пред Међународним судом правде у Хагу." [Маринић 2019]
  • „Одржао је дирљив говор на сахрани." [Jensen 2019]

Појашњење:

Петер Хандке је једном посетио Милошевића док је био у затвору у Хагу и присуствовао је његовом суђењу. Ниједан други сусрет није документован. Након тога је присуствовао његовој сахрани.

Хандке овако описује посету Милошевићу у затвору:

„Исто тако нисам био радознао да упознам непознатог „пријатеља" (Милошевића) и нисам желео да сазнам ишта од њега, бар не оно што се тиче процеса. Осећао сам се помало нелагодно замишљајући како је његов правни саветник оптуженог можда тек тако наговорио да ме прими. [Хандке 2018б, 338]

Када је дошао, Милошевић је све време Хандкеове трочасовне посете држао монолог [Struck 2013, 239]:

„Само: кога је то Слободан Милошевић хтео да убеђује тим својим излагањима? Чему толико трошење снаге? (...) И онда се питам сада, није ли Слободан Милошевић мени, незнанцу, своје позиције и буквалности тако опширно и, временом готово ватрено предочавао само зато што то касније, пред судом, више неће моћи?" [Хандке 2018б, 363ф]

Хандке критикује предрасуде о Милошевићу које су у медијима постојале и пре него што су прикупљени докази у Међународном суду за бившу Југославију. За Хандкеа, претпоставку невиности, чак и у Милошевићевом случају, може оспорити само судска одлука. Хандке своје сумње формулише пажљиво, испитивачки, узимајући у обзир и могућност да можда није у праву:

„Старомодни посматрач, погледа управо аутоматски усредсређеног на осумњиченог, оптуженог, окривљеног, и сада, у случају Слободана Милошевића, на посебност оптуженика, који је, иако процес против њега треба да траје још више од годину и по дана, унапред осуђен. (Aли можда се варам?) [Хандке 2018д, 278]

Aли Хандке је такође појаснио:

„Ниједном у својим делима нисам описао Слободана Милошевића као „жртву"." [Хандке 2018г, С. 1013]

Петер Хандке закључује да су Међународни кривични суд за бившу Југославију и суђење против Милошевића дата и неизбежна чињеница:

„Чињеница да успостављање овог специјалног „Међународног кривичног суда за (sic!) бившу Југославију" нема никакву правну основу. Како због извештаја о претходним процесима против (sic!) „мањих" оптуженика, тако и због, у много већој мери, мог непосредног учествовања у томе као гледаоца, чак је мени, скептику, суд на Черчилплејну - већ сама зграда, место и посебно најразноликије уређен, скроз-наскроз хијерархијски декор - изгледао као нешто можда не баш легитимно, али ипак као нешто дато, неизбежно." [Хандке 2018б, 336ф.]

Осим тога, Хандке не сматра да је Милошевић невин:

„Да, моје 'унутрашње уверење' (intime conviction) иде чак тако далеко да Слободана Милошевића не видим само пред погрешним судом, већ га такође - истина, уопште не сматрам „невиним" (то, како рекох, није моја ствар), али га сматрам „невиним у смислу оптужбе", а исто тако у смислу организације процеса, његовог понашања као и његовог вођења од стране судија." [Хандке 2018б, 356]

Хандке наглашава потребу за другачијим приступом новинара извештавању о људима попут Милошевића.

„Јер, ако је он [Милошевић] оличење зла (које је претходно било непознато), то новинар треба да истражи, а не да напада и осуђује. [Хандке 2018ц, 105]

Петер Хандке је био први именован као један од хиљаду шест стотина сведока одбране у суђењу против Милошевића. Одлучио је да не сведочи на суђењу против Милошевића:

„У међувремену је јасно: у овом процесу против Слободана Милошевића ја нећу бити сведок. То не желим. То нећу. То не могу." [Хандке 2018б, 331]

Милошевићева сахрана 

Касније, 2006. године, Петер Хандке је присуствовао Милошевићевој сахрани. У говору је рекао следеће:

„Као писац, волео бих да нисам сада сам овде у Пожаревцу, већ у друштву још једног писца, Харолда Пинтера, на пример. Његове речи би биле снажне. Моје су слабе. Aли слабе речи ће данас бити овде. Ово није дан само за јаке речи, већ и за слабе. [Даље сам причао на српскохрватском, говор који сам сâм саставио, а касније га и превео:] Свет, такозвани свет, зна све о Југославији, Србији. Свет, такозвани свет, зна све о Слободану Милошевићу. Такозвани свет зна истину. Зато је тај такозвани свет данас одсутан, и то не само данас и не само овде. Такозвани свет није свет. Ја знам да не знам. Не знам истину. Aли ја гледам. Ослушкујем. Осећам. Сећам се. Питам. Зато сам овде данас, близу Југославије, близу Србије, близу Слободану Милошевићу." [Хандке 2006а]

Тврдња изнета у часопису Nuvel obzervater да је Хандке махао српском заставом на Милошевићевој сахрани и положио руже на Милошевићев гроб је носнована. [Struck 2013, 248]. Хандке је поднео тужбу и добио спор вођен због ових и других навода изнетих против њега у француској штампи [Herwig 2010: 250].

У самом Хандкеу су почеле да се буде сумње на сахрани јер није желео да га повезују с националистичком или јаросном реториком одређених говорника: 

„Међутим, слушајући једног од претходних говорника у Пожаревцу, осећај ми је говорио: Не, не после овог ватреног генерала и политичара који вапи за осветом, при чему су обојица желели да распале масу која, изузимајући неколико изолованих случајева узвика, није дозволила да је колективно понесе бесна или љутита реакција [...]." [Хандке 2006б]

Милошевић је био последњи председник сада непостојеће државе. У интервјуу датом 2007. године, Хандке на тврдњу новинара: „Желели сте да се опростите од државе чији је он [Милошевић] био последњи председник", лаконски одговара: „Тако је." [Müller 2007].

За Петера Хандкеа, Југославија је била посебна држава коју су подржавале разне језичке заједнице. Хандке се дивио „њиховом непринудном, за многе чак ентузијастичком уједињењу 1918, после краја Хабзбуршке монархије, у сопствено царство у коме појединачне земље први пут нису више морале да буду колоније у сенци а њихови појединачни језици робовска домунђавања". [Хандке 2018а, 13] Био је нарочито задивљен тиме што се велики део југословенског становништва одупро нацистичкој окупацији у Другом светском рату. Били су то људи различитих погледа на свет који су се удружили у борби против фашизма [Ibid.]. За Петера Хандкеа Југославија је била важна због њене антинационалистичке и антифашистичке историје.

Хандке је изнео још један разлог што је присуствовао сахрани. Критиковао је језик медија, који, по његовом мишљењу, није био у складу са претпоставком невиности.

„Језик ме је одвео тамо, језик такозваног света који је знао истину о овом ‘касапину', овом ‘диктатору', кривом ‘изван сваке сумње', кога је требало кривити чак и за сопствену смрт јер је ‘избегао осуђујућу пресуду, извесност доживотне казне'. Зашто онда, питао сам, и даље постоји потреба да га суд прогласи кривим? Такав језик ме је натерао да одржим свој кратки говор у Пожаревцу - језик те врсте; не лојалност Слободану Милошевићу, већ лојалност том другом језику који није одраз ни новинарства, ни преовлађујуће идеје. [Хандке 2018ф, 1020ф.] 

2. Однос Петера Хандкеа према национализму и фашизму

II.1 Неки критичари су писали да Петер Хандке осећа присност са национализмом и фашизмом

Искази:

  • „У Петеру Хандкеу европске десничарске силе одавно имају непоколебљивог заговорника." [Jensen 2019]
  • „То је човек који је отворено подржавао ултранационалисте и фашисте на Балкану." [Един Кадрибеговић, цитиран у Bach 2019]

Појашњење:

Петер Хандке је одувек снажно осуђивао национализам и фашизам:

Хандке невољно учествује у савременим дебатама, али када га новинар пита шта мисли о националистичком таласу у Европи, он одговара: „Разликујем национализам и патриотизам. Моја земља је Aустрија. Када неко увреди моју мајку, моју браћу или моју земљу, а да их не познаје, постајем патриота. Aли апсолутно сам против национализма." [Bassets 2019]

У једном претходном интервју Хандке је изјавио: „Постоји разлика између патриотизма и национализма. Патриота реагује само кад му нападну земљу." [Müller 2007]

Хандке иде још даље у својим делима:

„'Словенац', међутим, никада нисам постао, чак ни „полу-", иако у међувремену напола знам да читам на томе језику; ако себе данас и видим у нечему што је народ, онда је то у оном Никојих - што је повремено благотворно, а понекад и неиздрживо (у тренуцима када не могу више да замислим чак ни припадност Никојима који тумарају земаљском куглом)" [Handke 2018a, 10] 

У својим текстовима, нарочито о Југославији, Хандке своје противљење немачком национализму и фашизму јасно изражава. Немачки новинар Лотар Милер скренуо је пажњу на ову чињеницу написавши: „Соба одјека дебате о Хандкеовим текстовима о Југославији не обухвата само последње ратове, већ и масакре из Другог светског рата." [Müller 2019]

У књизи „Зимско путовање" Хандке спомиње Крагујевац и Краљево, места где су током нацистичке окупације Немци побили на хиљаде људи. [види Müller 2019 и Хандке 2018ц, 73]:

„A, за разлику од тога, колико су Немци (и Aустријанци) били свесни онога што су више пута урадили и изазвали на Балкану током Другог светског рата? Да ли је то било напросто 'познато' или и заиста присутно у заједничком сећању као оно што се догодило Јеврејима, или макар упола толико присутно као што је и даље присутно међу Југословенима који су кроз то пролазили из генерације у генерацију [...] [Хандке 1997, 78-79]

Управо је због тога опрезан кад је реч о новом национализму у бившој Југославији и, надасве, улози Немачке у томе. Чак се и питао да ли Немачка, од свих земаља, треба да се укључује у ове сукобе, и да учествује у својој првој војној мисији после Другог светског рата, и то без одобрења Уједињених нација. Лотар Штрук додаје:

„За неког попут Петера Хандкеа, који презире немачки националсоцијализам и све што он подразумева, било би историјски бестијално да, од свих земаља, Немачка, која је окупирала Југославију током Другог светског рата и склопила пакт са хрватским фашистима (и уз то им дозволила да оснују сопствену државу), сада дипломатски уништи Југославију." [Struck 2013, 33].

Хандке нас подсећа да ни случајно не смемо дозволити да се злочини које су Немци током Другог светског рата починили - забораве: „По завршетку рата Жан-Пол Сартр је посетио Крагујевац. То је индустријски град с неких две стотине хиљада становника. Ту су током рата Немци заробили и стрељали средњошколце и њихове професоре. Сартр је могао да осети како је цела земља обавијена болом, да цела Србија болује. A тај бол су узроковали Немци и то мора остати урезано у њиховим срцима. [Хандке 1996]

II.2 Неки критичари су написали да Хандкеови текстови побуђују мржњу.

Искази:

  • „Хандкеови политички памфлети нису књижевност - то су позиви на мржњу који јачају предрасуде." [Еди Рама, албански премијер, цитиран у Andersson 2019]

Појашњење:

Ниједан текст Петера Хандкеа не побуђује мржњу, напротив. Говорећи о књизи Зимско путовање он изјављује:

„Мој текст од речи до речи представља текст који позива на мир. Они који то не виде не знају да читају. [...] и апсолутно је непотребно да им се наши интелектуалци придружују у мржњи. Ја сигурно нисам ишао тамо да бих се придружио мржњи." [Хандке 1996]

Осим тога, он разликује љутњу, бес и мржњу:

„Мени су, као писцу, љутња и бес алати, али не и мржња. Моји чланци о Србији често су се бавили мржњом коју сам наводно осећао. Наравно, љутња и бес имају своју улогу, али се преносе у језичку игру речима." [Хандке 1996]

У књизи Зимско путовање Хандке објашњава како уметност може да допринесе борби против мржње и залагању за мир:

„Moj посао је нешто друго. Забележити ружне чињенице, то је у реду. Али за мир je, међутим, потребно још нешто, што није мање вредно од чињеница. Хоћеш ли то сад да говориш о поетском? Да, ако се оно разуме као чиста супротност небулозном. Можда је боље ако уместо „поетско" кажеш: оно што повезује, оно што обухвата - подстицај за заједничко сећање, као једине могућности измирења, за друго, заједничко детињство.
Како то? Оно што сам овде записао било је намењено не само немачком читаоцу, већ и оном у Словенији, Хрватској, Србији, и то из искуства да се оно заједничко сећање, оно друго, заједничко детињство може пробудити једино заобилазним путем и то бележењем одређених споредних ствари, у сваком случају трајније него укуцавањем главних чињеница. „На једном месту моста једна даска је годинама била расклимана." - „Види, види, зар си и ти то приметио?" „На једном месту у цркви кораци почеше да одјекују" - „Види, види, зар си и ти то приметио?" Или да се једноставно одврати пажња свих нас од заточеништва у непрестаном говорењу о историји и актуелностима, и то у правцу неупоредиво плодоносније садашњице: „Гле, пада снег. Гле, тамо се играју деца" (уметност одвраћања пажње; уметност суштинског одвраћања). И тако сам тамо, на Дрини, осетио потребу да каменом направим жабицу преко воде, у правцу босанске обале (али нисам нашао ниједан)" [Хандке 1997, 82ф.] (...) 

Библиографија / Цитирана дела

Andersson, Elisabet (2019), „ ‘Skandal‘ - kritikstormen mot Akademien väyer", in Svenska Dagbladet, 15 October 2019, https://www.svd.se/skandal-kritikstormen-mot-akademien-vaxer/om/peter- handke [Accessed 24 October 2019]. 

Bach, David (2019), „Peter Handke vil aldri kunne få Nobels litteraturpris", in Aftenposten, 22 September 2014, https://www.aftenposten.no/kultur/i/5ozm/peter-handke-vil-aldri-kunne-faa- nobels-litteraturpris [Accessed 24 October 2019]. 

Bassets, Marc (2019), „Peter Handke: ‚Ahora me siento libre‘„, in El País, 11 October 2019, https://elpais.com/cultura/2019/10/10/actualidad/1570724420_218073.html [Accessed 24 October 2019]. 

Bayer, Felix/ Becker, Tobias/ Beyer, Susanne/ Doerry, Martin/ Kurbjuweit, Dirk/ Markwaldt, Nadine/ Thone, Eva/ Voigt, Claudia/ Weidermann, Volker/ Witterauf, Stefanie (2019): „Mann gegen Mann", Der Spiegel, 43/2019. 

BBC (2019): „Critics hit out at Nobel Prize award", in BBC News, 11 October 2019, https://www.bbc.com/news/world-europe-50008701 [Accessed 24 October 2019]. 

Brokoff, Jürgen (2010): „Ich sehe was, was ihr nicht fasst. Peter Handke als serbischer Nationalist", in Frankfurter Allgemeine Zeitung, 15 July 2010, https://www.faz.net/aktuell/feuilleton/buecher/autoren/peter-handke-als-serbischer-nationalist- ich-sehe-was-was-ihr-nicht-fasst-1597025.html [Accessed 24 October 2019]. 

Cain, Sian (2019), „‚A troubling choice‘: authors criticise Peter Handke's controversial Nobel win", in The Guardian, 11 October 2019, https://www.theguardian.com/books/2019/oct/10/troubling- choice-authors-criticise-peter-handke-controversial-nobel-win [Accessed 24 October 2019]. 

Charles, Ron (2019): „Peter Handke and Olga Tokarczuk win Nobel Prizes in literature", in The Washington Post, 10 October 2019, https://www.washingtonpost.com/entertainment/books/peter- handke-and-olga-tokarczuk-win-nobel-prizes-in-literature/2019/10/10/9894dc2e-e9e3-11e9-9c6d- 436a0df4f31d_story.html [Accessed 29 October 2019]. 

Deichmann, Thomas (ed.) (2017): Noch einmal für Jugoslawien: Peter Handke. 3rd edition, Frankfurt a. M: Suhrkamp. 

Dellert, Matthias/Farran-Lee, Lydia (2019): „Kulturvärldens reaktions: „En vänsterradikal regimkritiker och en högerradikal dåre", in SVT, 10 October 2019, https://www.svt.se/kultur/reaktioner-en-vansterradikal-regimkritiker-och-en-hogerradikal-dare [Accessed 24 October 2019]. 

Egan, Jennifer (2019), Statement: Deep Regret Over the Choice of Peter Handke for the 2019 Nobel Prize in Literature, 10 October 2019, https://pen.org/press-release/statement-nobel-prize-for- literature-2019/ [Accessed 24 October 2019]. 

Elam, Ingrid (2019), „Förgripliga åsikter är en sak, men man behöver inte ge dem pris!", in SVT, 10 Octber 2019, https://www.svt.se/kultur/visst-kan-man-lasa-forfattare-med-forgripliga-asikter-men- man-behover-inte-ge-dem-pris [Accessed 24 October 2019]. 

Suhrkamp Verlag - Work in Progress 21 

Fjellström, Roger (2019), „Nobel hade knappast hyllat valet av Handke", in Svenska Dagbladet, 21 October 2019, https://www.svd.se/nobel-hade-knappast-hyllat-valet-av-handke [Accessed 21 October 2019]. 

Flood, Alison, „Swedish Academy defends Peter Handke's controversial Nobel win", in The Guardian, 21 October 2019, https://www.theguardian.com/books/2019/oct/21/swedish-academy-defends- peter-handkes-controversial-nobel-win [Accessed 21 October 2019]. 

Hemon, Aleksandar (2019), „The Bob Dylan of Genocide Apologists", in New York Times, 15 October 2019, https://www.nytimes.com/2019/10/15/opinion/peter-handke-nobel-bosnia-genocide.html [Accessed 24 October 2019]. (The Swedish translation of Hemon's article was published under the title „Dagen när jag slutade läsa Peter Handke" in Dagens Nyheter on 26 October 2019, https://www.dn.se/kultur-noje/alexandar-hemon-dagen-nar-jag-slutade-lasa-peter-handke/ [Accessed 31 October 2019]) 

Gritsch, Kurt (2009), Peter Handke und „Gerechtigkeit für Serbien". Eine Rezeptionsgeschichte, Innsbruck: Studienverlag. 

Herwig, Malte (2010), Meister der Dämmerung. Peter Handke. Eine Biographie, München: DVA. 

Illić, Saša (2019), „Peter Handke. A Reception of a Literary Controversy", in European Literary Network, 22 May 2016, http://www.eurolitnetwork.com/peter-handke-a-reception-of-a-literary- controversy-by-sasa-ilic/ [Accessed 28 October 2019]. 

Jensen, Carsten (2019), „Peter Handke är en författare på förföљarnas sida", in Dagens Nyheter, 11 October 2019, https://www.dn.se/kultur-noje/bocker/carsten-jensen-peter-handke-ar-en-forfattare- pa-forfoљarnas-sida/ [Accessed 24 October 2019]. 

Kuras, Peter (2019), „Why Trolling Can Win You a Nobel Prize for Literature", in Foreign Policy, 21 October 2019, https://foreignpolicy.com/2019/10/21/handke-nobel-trolling-balkans-serbia/ [Accessed 24 October 2019]. 

Maass, Peter (2019a), „Congratulations, Nobel Committee, You Just Gave the Literature Prize to a Genocide Apologist", in The Intercept, 10 October2019, https://theintercept.com/2019/10/10/congratulations-nobel-committee-you-just-gave-the- literature-prize-to-a-genocide-apologist/, [Accessed 28 October 2019]. 

Maass, Peter (2019b), „How the Nobel Prize Succumbed to the Literary Art of Genocide Denial", in The Intercept, 26 October 2019, https://theintercept.com/2019/10/26/nobel-prize-literature-peter- handke-genocide/ [Accessed 31 October 2019]. 

Marinic, Jagoda (2019), „Eine unzivilisierte Wahl", in taz, 13 October 2019, https://taz.de/Literaturnobelpreis-fuer-Peter-Handke/!5629204/ [Accessed 24 October 2019]. 
Müller, André (2007), „‘Ich bin ein Idiot im griechischen Sinne‘. Interview mit Peter Handke, in Profil, 01 September 2007, https://www.profil.at/home/ich-idiot-sinne-182406 [Accessed 29 October 2019]. 

Müller, Lothar (2019), „Gespenster. Der Kontroverse um Peter Handke fehlt die historische Tiefenschärfe", in Süddeutsche Zeitung, 242/2019. 

Peter Handke. Bin im Wald, kann sein, dass ich mich verspäte (2016) Directed by Corinna Belz [Film]): Berlin Zero One Film. 
Suhrkamp Verlag - Work in Progress 22 

Selimović, Jasenko (2019), „Jasenko Selimović: Kungen borde vägra dela ut Nobelpriset till Handke", in Göteborgs Posten, 19 October 2019, https://www.gp.se/kultur/kultur/jasenko-selimovi%C4%87- kungen-borde-v%C3%A4gra-dela-ut-nobelpriset-till-handke-1.19311866 [Accessed 31 October 2019]. 

Stokowski, Margarete [2019], „Perfide Mülltrennung", in Spiegel online, 15 October 2019, https://www.spiegel.de/kultur/gesellschaft/peter-handke-und-der-nobelpreis-perfide- muelltrennung-a-1291617.html [Accessed 24 October 2019]. 

Struck, Lothar (2013), „Der mit seinem Jugoslawien". Peter Handke im Spannungsfeld zwischen Literatur, Medien und Politik, 3rd edition, Leipzig: Ille & Riemer. 

Taylor, Adam (2019), „Peter Handke won the Nobel for his ‘great artistry.' Critics say he's an apologist for genocide", in The Washington Post, 10 October 2019, https://www.washingtonpost.com/world/2019/10/10/peter-handke-won-nobel-his-great-artistry- critics-say-hes-an-apologist-genocide/ [24 October 2019]. 

Traynor, Ian (2019), „Stand up if you support the Serbs", in The Guardian, 21 April 1999, https://www.theguardian.com/theguardian/1999/apr/21/features11.g28 [24 October 2019]. 

Vulliamy, Ed (2019): „Peter Handke's Nobel prize dishonours the victims of genocide", in The Guardian, 12 October 2019, https://www.theguardian.com/commentisfree/2019/oct/12/a-nobel- prize-that-dishonours-the-victims-of-genocide-peter-handke, [Accessed 21 October 2019]. 

Zülch, Tilman (ed.) (1996), Die Angst des Dichters vor der Wirklichkeit. 16 Antworten auf Peter Handkes Winterreise nach Serbien, Göttingen: Steidl Verlag. 

Хандкеова цитирана дела и изјаве: 

Handke, Peter (1996): „‚Ich bin nicht hingegangen, um mitzuhassen‘. Interview mit Peter Handke", in Die Zeit, 02 February 1996,  https://www.zeit.de/1996/06/Ich_bin_nicht_hingegangen_um_mitzuhassen [Accessed 29 October 2019] 

Handke, Peter (1997): A Journey to the Rivers. Justice for Serbia, translated by Scott Abbott. New York: Viking. 

Handke, Peter (1999), „Das gerade Gegenteil", in Focus, 11/1999 (15 March 1999), https://www.focus.de/politik/ausland/serbien-das-gerade-gegenteil_aid_175593.html [Accessed 29 October 2019]. 

Handke, Peter (2006a): „Milošević: Ein Begrägbnis." Available online: https://handkeonline.onb.ac.at/node/1877 [Accessed 24 October 2019]. The speech was first published in Focus (13/2006) abgedruckt. 

Handke, Peter (2006b): „Ich wollte Zeuge sein", in Focus, 13/2006. 

Hanke, Peter (2006c), „Parlons donc de la Yougoslavie", 10 May 2006 https://www.liberation.fr/tribune/2006/05/10/parlons-donc-de-la-yougoslavie_38687 [Accessed 29 October 2019]. 

Handke, Peter (2018a), Abschied des Träumers vom Neunten Land. Eine Wirklichkeit, die vergangen ist: Erinnerungen an Slowenien, in Peter Handke Bibliothek, volume 11: Aufsätze 2, Berlin Suhrkamp, pp. 7-24. (first published in 1991). 

Handke, Peter (2018b), Die Tablas von Daimiel. Ein Umwegzeugenbericht zum Prozeß von Slobodan Milošević, in Peter Handke Bibliothek, volume 11: Aufsätze 2, Berlin Suhrkamp, pp. 329-390. (first published in 2006). 

Handke, Peter (2018c), Eine winterliche Reise zu den Flüssen Donau, Save, Morawa und Drina oder Gerechtigkeit für Serbien, in Peter Handke Bibliothek, volume 11: Aufsätze 2, Berlin Suhrkamp, pp. 27-112. (first published in 1996). 

Handke, Peter (2018d), Rund um das große Tribunal, in Peter Handke Bibliothek, volume 11: Aufsätze 2, Berlin Suhrkamp, pp. 269-326. (first published in 2003). 

Handke, Peter (2018e), Sommerlicher Nachtrag zu einer winterlichen Reise [Summer Postscript to a Winter's Journey], in Peter Handke Bibliothek, volume 11: Aufsätze 2, Berlin Suhrkamp, pp. 115-172. (first published in 1996). 

Handke, Peter (2018f): „Versuch einer Antwort" [„Attempt at an Answer"] in Peter Handke Bibliothek, Bd. 10: Aufsätze 1, Berlin, S. 1016-1021. (first published under the title „Am Ende ist fast nichts mehr zu verstehen. Die Debatte um den Heinrich-Heine-Preis", in Süddeutsche Zeitung, 01 June 2006). 

Handke, Peter (2018g): „Was ich nicht sagte. Eine Entgegnung auf die Kritik am Heinrich-Heine-Preis" [„What I Did Not Say"], in Peter Handke Bibliothek, Bd. 11: Aufsätze 2, Berlin Suhrkamp, pp. 1013- 1015. (first published in Frankfurter Allgemeine Zeitung, 30 May 2006). 

Handke, Peter (2018h), Unter Tränen fragend. Nachträgliche Aufzeichnungen von zwei Jugoslawien- Durchquerungen im Krieg, März und April 1999. in: Peter Handke Bibliothek, volume 11: Aufsätze 2, Berlin: Suhrkamp, pp. 175-268. 

Handke, Peter (2019): „Handke über Srebrenica", in Süddeutsche Zeitung, 27 October 2019, https://www.sueddeutsche.de/kultur/streit-um-nobelpreistraeger-handke-ueber-srebrenica- 1.4655747 [Accessed 29 October 2019].