Čitaj mi!

Gusta šuma strogih pravila u japanskim parkovima

U Zemlji izlazećeg sunca mnogi parkovi opterećeni su mnoštvom zabrana i moralističkih diktata koji čine da u njima vlada pozorišna atmosfera. Oni, na primer, ne dozvoljavaju igru loptom, dovođenje kućnih ljubimaca, pa ni jelo i duže sedenje na klupama.

U većini zemalja sveta društveni problem predstavlja nedostatak uređenosti i discipline, ali u carevini Japanu pravila ima toliko da umeju da snažno priguše život. U parkovima u toj ostrvskoj državi poslednjih decenija množe se zabrane i ograničenja koja sve dublje zadiru u ono što se na Zapadu smatra ličnim slobodama.

Mnoge od tih zabrana su smislene i razložne, mada oduzimaju od udobnosti i uživanja i sputavaju slobodu u ponašanju. Na primer, verovatno je teško pobiti argument za zabranu da na javnoj društvenoj površini pojedinci prodaju robu za ličnu korist, ili za upozorenje da posetioci u parkovima treba da se uzdrže od roštilja, vatrometa i korišćenja petardi, jer mogu da prouzrokuju požar i povrede.

Međutim, nešto kontroverznija je praksa zabrane pušenja, koje se proteruje iz parkova, što zbog toga što opušci mogu prouzrokovati vatru, što zbog toga što duvanski dim šteti i smeta drugima, jer je, ipak, reč o otvorenom i, obično, širem prostoru.

Sumnju u opravdanost i odmerenost disciplinovanja kojem su izloženi posetioci parkova u Japanu dalje produbljuje činjenica da mnogi od njih u poslednje vreme ne dozvoljavaju da se dovedu kućni ljubimci, što se obično pravda potrebom da se održi dobra higijena i opasnošću da najmlađi budu povređeni.

Regulatorni ekstremizam

Mada zvuči neverovatno, pojedine lokalne vlasti, da bi izbegle gomilanje smeća, čak zabranjuju gostima da jedu i piju u parkovima, mada je, u celini gledano, češći slučaj diktat da se otpaci jela ponesu kući.

Neretko, posetioci se opominju da ne dižu glas i ne zadržavaju se duže na klupama – ovo drugo, verovatno, predstavlja egalitaristički pokušaj da se većem broju ljudi omogući da predahnu, mada je potpuno nejasno koliko traje „duži" boravak i ko će i na koji način da utvrdi da li je neko previše zaseo ili je bio fer prema drugima.

Jedan od parkova s takvom odredbom u tokijskoj opštini Nerima dospeo je u novine kao reprezentativni primer prostora u kojem se trenira apsurdna strogoća. Povod za odluku da se ne dozvoli duže sedenje na klupama bila je pritužba da penzioneri koji igraju domaću stratešku igru šogi imaju loš običaj da satima okupiraju klupe.

U tom parku ne samo što je zabranjeno pušenje, dovođenje pasa i mačaka i igranje fudbala i bejzbola (dva najpopularnija sporta u Zemlji izlazećeg sunca), već i vožnja bicikla, trčanje u grupi i hranjenje golubova.

Slično tome, park u kvartu Ikebukuro u opštini Tojošima je ispleo neverovatnu mrežu od čak 45 pravila, koja uključuje i zabranu upotrebe skejtborda i grupno preskakanje konopca.

Zasipanje upozorenjima, opomenama i zabranama

U Japanu su građani, posebno deca, konstantno izloženi moralnim poukama. Sklonost (starijih) osoba na položajima da stalno moraliziraju nije ograničena samo na školsko vaspitanje već obuhvata i javni prostor, kao što su muzeji, železničke stanice i, naravno, parkovi.

Tako su opštinski oci u parku Minamićo Naegihata istakli tablu na kojoj su revnosno zabeležili sve moguće ideale savršenog parka koji su im pali na pamet: oni opominju korisnike da ponesu smeće kući sa sobom i sami uklone izmet svojih kućnih ljubimaca, pozivaju ih da čuvaju postavljene rekvizite za igru, vode računa o drveću i cveću, ali i brižno upozoravaju da ne istrčavaju na ulicu i da se vrate kući pre nego što se smrači.

No, oblikovanje ponašanja i disciplina koje posetiocima javnih površina nameću anonimni mudraci iz lokalnih uprava ne staje na tome. U parku Higaši maći u tokijskom kvartu Kićiđođi zabranjeni su korišćenje drvenih i metalnih palica za bejzbol, bilo kakva vrsta takmičenja tokom igre i udaranje loptom u ogradu i zidove.

Štaviše, starijim osnovcima i srednjoškolcima se ne dopušta nikakva igra loptom, kao da je ona u njihovim rukama bomba.

Mada se sve češće upozorenje da deca u parku ne smeju da se loptaju čini nepotrebno strogim pa i nehumanim, japanski inženjeri javnog reda i mira kao iz topa će navesti sve moguće nesreće, povrede i neugodnosti po druge posetioce koje ona mogu da prouzrokuju tim sportskim rekvizitom.

Tu (preteranu) anksioznost lepo izražava i pravilo za mlađe osnovce u pomenutom parku koje zabranjuje dodavanje standardnom (tvrdom) bejzbol lopticom, te nalaže korišćenje njene mekše varijante.

Tom opštem trendu sputavanja i ukidanja života u parkovima najrazličitijim zabranama i dalje se opire stari običaj uživanja u prolećnom beharu, kada se desetine hiljada ljudi sjate u veće parkove, posedaju pod drveće trešnje i, uz hranu i alkohol, razgale.

Mentalno vajanje poslušne ličnosti

I dok je posetiocima mnogih japanskih parkova potrebna zavidna memorija da bi zapamtili sve što ne smeju da rade i strpljenje prosvetljene osobe da bi iščitali sve zabrane na tablama i zvaničnim sajtovima parkova, strogo i detaljno disciplinovanje dece od najranijeg uzrasta je ono što tvorcima tih pravila daje samopouzdanje da će ona uglavnom biti poštovana uprkos brojnosti, zamršenosti i krutosti.

Ovo, međutim, ne znači da posetioci parkova u Japanu provode vreme u stavu mirno ispred tabli sa spiskom zabrana i zahteva koje do tančina studiraju.

Javni prostor u njihovoj zemlji ispunjen je pisanim i zvučnim upozorenjima i opomenama do te mere da oni, i kad ne žele da obrate pažnju na njih, ta pravila stalno imaju negde u kutku oka i uma.

Takođe, prethodno vaspitanje ih sistematski priprema da sami sebe regulišu i cenzurišu, tako da oni, i bez jasnih uputstava, svesno ili polusvesno, ulaze u parkove sa znanjem da treba da paze na društvenu imovinu, budu tihi, ne prljaju, ne zauzimaju puno mesta i što pre obuzdaju decu ako se ova rastrče i razviču.

Uzroci rastuće regulacije

Pored već pomenutog afiniteta prema disciplini i društvenih vrednosti kao što su obzir prema drugima i čistoća, koje obrazuju društvenu atmosferu koja omogućava lakše prihvatanje propisanih pravila, okolnosti koje bitno doprinose fenomenu stroge regulacije parkova u Japanu su starenje stanovništva, rast otuđenja u gradovima i upliv zapadnjačke kulture parničenja.

Naime, lokalne vlasti i preduzeća koja upravljaju tim površinama dobijaju sve više pritužbi od penzionera na buku, koje se odnose ne samo na vežbe uz radio, grupne treninge i pevanje, već i na dečju igru. Na vrisku dece žale se i samci bez potomstva, kojih je sve više. Takođe, povrede zadobijene tokom zabave u parku sada mogu biti povod za velike odštetne zahteve, zbog čega se iz njih sve više uklanjaju ljuljaške, klackalice i tobogani.

Iako je reakcija vlasti na te promene u pravcu pooštravanja pravila razumljiva, praksa krute regulacije parkova u Japanu, može se reći, klizi u ekstrem, koji preti da u potpunosti obesmisli njihovo postojanje i oteža fizički i mentalni razvoj dece.

Iza nje leže kulturološke osobenosti ostrvske carevine, kao što su insistiranje na poštovanju pravila, stalno nametanje discipline, pa i dalekoistočno, konfučijansko razmišljanje da državni aparat i razni lokalni kolektivi, poput mesnih zajednica, imaju pravo da u interesu grupe do detalja sugerišu pojedincima kako da se ponašaju - čak i u slobodno vreme i tokom igre.

Početak otpora?

Ipak, među intelektualcima i medijskim poslenicima poslednjih godina se javlja sve više onih koji upozoravaju na sve brojnija i oštrija pravila u parkovima koji su te zelene površine i mesta za igru pretvorili u beskorisni, sterilni prostor.

Njihovo izveštavanje pokrenulo je društvenu debatu, koja se posebno rasplamsala na internetu, o tome čemu služe i kakvi treba da budu parkovi, kao i šta mnoštvo zabrana znači za decu.

U tom smislu, ističe se činjenica da eliminisanje buke, loptanja, trčanja ili vožnje bicikla iz parkova znači da se deca dublje guraju u svet video-igara i društvenih mreža, uz sve probleme koje to prouzrokuje, kao što su slabljenje vida, krivljenje kičme, opadanje fizičke snage i gojaznost, ali i nedovoljna socijalizacija i usporavanje razvoja emocija i mašte.

U poslednjih pet, šest godina japansko društvo polako se udaljava od tradicionalnih kolektivističkih nazora u radu koji diktiraju ozbiljno žrtvovanje porodičnog i drugog privatnog života za preduzeća i nameću stereotipne rodne uloge muškarca kao hranioca porodice i žene kao domaćice, što je sve praćeno opštim rastom svesti o pravima i slobodama pojedinca kada je u pitanju stil života.

Taj trend emancipacije pojedinca i jačanja individualizma u odnosu na stari istočnjački kolektivizam mogao bi u budućnosti da dovede i do intenziviranja zahteva za proširenje sloboda u ponašanju i u drugim oblastima života, kao što su zabava i odmor, i tako doprinese ukidanju preterano strogih pravila koja vladaju parkovima i dečjim igralištima.

U međuvremenu, stanovnici Tokija i okolnih gradova moraće da se pomire s činjenicom da i u parkovima moraju da budu oprezni gotovo isto kao i u zatvorenim javnim prostorijama – istraživanja pokazuju da najviše strogih zabrana, poput onih koje se odnose na igranje fudbala i bejzbola, ima baš u prestonici i njenoj okolini, nešto manje u oblasti Kansai, u kojoj se naleze veliki urbani centri kao što su Osaka, Kobe i Kjoto, dok ih je najmanje u drugim manjim gradovima u unutrašnjosti.

Poslednjih godina u japanskoj prestonici primetan je i pokušaj da se nađe srednji put, odnosno, kompromis između potrebe da se deci omogući igra i izbegne opasnost od povreda i eventualnih tužbi – u nekim od manjih parkova koji sadrže igrališta sada se oko ljuljaški i penjalica preko trave i zemlje polažu meke podloge koje ublažavaju udar pri padu.

Vlasti u tokijskoj opštini Adaći, na primer, došle su na ideju da, gde je to moguće, u parkovima razdvoje prostor za igru za veću decu od prostora za odmor za penzionere i roditelje s malom decom.