Sicilijanac i Australijanac na Grenlandu u potrazi za dušom i seksom

Grenland ne otkriva svoje čari svakome, niti to čini lagano. Ako želiš da vidiš ono zbog čega si ovde došao, moraš da se pomučiš. Moraš da se popneš na vrh brda, ustaljenom, označenom stazom. Ali ono što ćeš videti tamo gde duvaju najstrašniji vetrovi grejaće ti dušu zauvek.

Pročitajte prethodni deo putopisa: „Bermude nisu za Grenland

Mnogo vladičanskih grobova posađeno je u zemlju oko crkve za dva i po veka, koliko je ova eparhija cvetala. Kako arheolozima Bog ne daje mira, pa ni oni ne daju mira mrtvima, iskopaše nekoliko vladika i posle osamsto godina poskidaše im prstenje sa prstiju i vanredno ukrašene štapove napravljene od kostiju morževa poslaše u muzeje u Nuk i Kopenhagen. 

„Nisu se ovde molili samo Bogu, molili su se i bogovima i duhovima", odaju mi još tajni meštani.

Kuće od kamena iz katedrale

Već drugi put me čudi kako je moguće da se, na ovako ogromnom prostoru, na istom mestu formiraju naselja različitih ljudi, u razmacima od više stotina godina.

„Našli smo tu, u blizini crkve, gomile kostiju kitova i morževa. Tu mora da je bio neki paganski hram Inuita (Eskima). Čudna su ova zemlja i ovo nebo, čini se kao da jedino njihove molitve primaju", kažu mi iskreno i dodaju:

„Ako želiš da vidiš kako je izgledala crkva, idi do one tamo kuće. To je moj dom. Sagrađen je od kamena iz katedrale. Naše pretke je mrzelo da dovlače materijal iz kamenoloma, kada ga tu imaju nabacanog na gomilu. Sada se to smatra svetogrđem, ali šta da radimo, ne možemo porušiti kuću da bismo vratili kamen nazad. Kamen k'o kamen, ćuti i trpi svašta. Nekada to nije bilo zabranjeno kao sada", kao da se pravda. 

Možda su im zidine rasturili, ali većina temelja starih građevina jasno je vidljiva, pa je moguće zamisliti veličinu kompleksa u okviru kojeg se nalazi katedrala, a bogami može se zamisliti i tih stotinak krava kako prolaze dugim, dobro utabanim stazama.

Kako se čini, ovde je oduvek bilo više životinja nego ljudi. Vladike su se otimale o status, ali ne i o putovanje na Grenland, pa su često ostajale u Norveškoj.

Eparhija duhova vladike iz Los Anđelesa

Koliko su često i lagano vesti sa Grenlanda stizale u svet govori i to da je u Norveškoj jedanput za Grenland postavljen dupli vladika, jer su mislili da je onaj koji se nalazi u Igaliku već umro, pošto od njega nije bilo ni traga ni glasa mnogo godina, a čovek je bio živ i zdrav.

Kako je naselje nestajalo, Igaliku je postao „nepostojeća eparhija", ili kako to Grenlanđani kažu „eparhija duhova". Ljudi nije bilo, a i da ih je bilo za njih niko nije znao, niti se saznalo kada su se tačno poslednji odselili ili poumirali.

Uvek i svugde ljudi su voleli da se grabe za titule, pa su tako u Norveškoj odlučili da i dalje imenuju grenlandske vladike, s tim da nemaju obavezu da ikada tamo odu, niti da bilo šta povodom svoje titule rade. I to je trajalo dve stotine godina pošto je poslednji vladika posetio Grenland!

Sve do XVI veka. Zbog istorijskog značaja ove katedrale, titula je obnovljena 1996. godine, pa sada prestižnu titulu vladike nepostojeće eparhije vikinškog Gardara sa ponosom nosi sveštenik iz Los Anđelesa.

„To prvi put od tebe čujemo", rekoše mi meštani.

„Ja sam pročitao na Vikipediji", rekoh.

„Vikipedija laže manje nego ljudi, tako da kad tamo piše, verovatno je tako. A što bi pa i dolazio da se moli među ruinama, a dokazano je da Sveti Nikola ovde slabo čuje molitve", kažu mi u šali.

Parčence ribe kao Svetog Petra kajgana

Kao da se pola naselja i većina turista sjatila oko ove birtije. To je jedino mesto gde se do kasno u noć može kupiti piće, jedino mesto gde se može ručati i večerati.

Španci nisu bili među nama, oni su se zatvorili u hotel i sami spremali gala večeru.

Ja sam se odlučio da naručim grenlandske specijalitete, skupe kao Svetog Petra kajgana. Očekivao sam gozbu, a umesto toga dobio parčence ribe i jedan list salate na kojem je iseckano šargarepe koliko da stane u supenu kašiku.

Kada se završila večera, napolju je nebo već bilo obojeno aurorom borealis. Ta nebeska hrana, dovoljna je i duši i telu.

Ono što ćeš gore videti grejaće ti dušu zauvek

„Šta bih ovde još mogao da radim?", upitah, pošto sam za jedno pre podne obišao sve znamenitosti seoceta, sve ruševine starih zdanja, sve njegove sokake i sokačiće i upoznao se sa većinom ovaca na obližnjim livadama.

„Grenland ne otkriva svoje čari svakome, niti to čini lagano. Ako želiš da vidiš ono zbog čega si ovde došao, moraš da se pomučiš. Moraš da se popneš na vrh onog brda, ustaljenom, označenom stazom. Ono što ćeš gore videti, tamo gde duvaju najstrašniji vetrovi, grejaće ti dušu zauvek", rekoše mi meštani. 

„Ideš do solarnih panela, pa uz jezero putem uzbrdo, i još uzbrdo, i još malo uzbrdo i još uzbrdo, prateći crvene oznake na stenama, i posle otprilike… (napraviše pauzu u govoru i odmeriše me od glave do pete, valjda merkajući koliko u meni ima snage i brzine) četiri sata kako se boriš sa uzbrdicom, izbićeš na jedan plato, odakle ćeš istovremeno moći da vidiš dva fjorda, jezero i glečer. Pazi da ne zanoćiš na putu, inače ćeš se izgubiti ili smrznuti, najmanje dva i po sata će ti trebati za silazak."

Kako nisam došao na Grenland da se izležavam, krenuo sam na vrh planine. 

Na jednom malom vodopadu, još uvek u podnožju planine, sreo sam grupu Španaca.

Glasni, kao da su u koridi, razdragano su se fotografisali sa izvorom i planinom, kao da prvi put takvo nešto vide u životu.

Neki od njih su čak napravili mali piknik, izneli sendviče i čajeve, nesvesni koliko remete mir drevnog, pomalo svetog predela.

Put me je navodio tačno kroz ovu družinu. Njihov vodič Antonio ispunio je svoj zadatak: doveo je turiste do fotogeničnog mesta, savršenog za selfije, a onda se izdvojio da sam uživa u prirodi.

Prišao sam mu da bih proverio koji je to tačan put preko planine. Ponudio me je italijanskim čajem koji, kako tvrdi, naročito krepi one koji su se uputili ka planinskom vrhu. Sa ovom grupom on neće ići dalje od podnožja.

Bolje od psihijatra 

Razgovor smo nastavili spontano. On je Italijan, sa Sicilije. Dugo godina je radio po Africi u mirovnim misijama, u organizacijama za ljudska prava. Nagledao se ubistava i strašnih scena koje zatamnjuju svaku dušu. Zagledah mu se u dubinu očnih zenica. Čini mi se da nije samo gledao ubistva.

„Sada je došlo vreme za psihijatre. Umesto da trošim na hiljade dolara da bih se lečio, mene plaćaju hiljade dolara kako bih se lečio u ovoj divljini", kaže u polušali.

Priroda leči bolje od najskupljih doktora, to svako ko je svoje rane pokušao da zaleči na Grenlandu zna. 

Plaža najlepšeg, sitnog peska bila bi ekskluziva i na Maldivima

Činilo mi se da kraja uzbrdici nema. Uobičajeno se prirodni pojasevi sporo smenjuju, ali ne i ovde. U podnožju je priroda bujna, zelena, vrlo brzo rastinje postaje sve manje i sve ređe, da bi se, zatim prešlo u kamenu pustaru sa tek ponekom travkom i sve više snega i leda, iako leto još uvek nije reklo poslednju reč.

Bio sam isuviše lenj da sa sobom nosim mnogo vode, a uzbrdica me je znojila i umarala. Dobro sam se obukao, ali je vreme bilo toplo, pa sam perjanu jaknu koristio da na svakih sat vremena legnem među travu ili među kamenje i dvadesetak minuta odspavam na varljivom Suncu.

Pored mene su proticali potoci, a prošao sam i još jedno jezero čiste vode. Preda mnom se prostrla plaža najlepšeg, sitnog peska. Ova plaža, na putu ka vrhu planine, u kojoj se srećno kupalo Sunce, mogla bi biti ekskluziva i na Maldivima.

Ako bude ratova oko pijaće vode, biće vođeni oko Grenlanda

Jezerska voda dolazi s vrha, od otopljenog leda i snega. Zato sam bez zazora, i u penjanju i tokom spuštanja sa planine, zaranjao kolena u svež pesak i tom vodom gasio žeđ. Pijaća voda najveći je resurs Grenlanda.

Ako se nekada budu vodili ratovi oko pijaće vode, što postaje sve izvesnije, verovatno će se voditi oko Grenlanda.

Pomislih na milione ljudi od Indije do Amerike koji će popiti i otrov, samo da ne budu žedni. Voleo bih da i moji unuci mogu da dođu ovde i da piju vodu iz prirode, onako kako smo to mogli desetinama hiljada godina, sve do modernog doba.

Usput sam sreo nekoliko preduzimljivih meštana, koji odlaze u redovne šetnje do vrha planine, sakupljaju lepo i neobično kamenje, a zatim ga skupo prodaju turistima. Zamolio sam da pogledam šta su skupili. Čini se kao da se sam Bog igrao sa tim delovima stena, bojio ih, lomio u igri na sve moguće načine.

„Ako postoji neko uzvišeno biće, ludo je potpuno", reče mi jedan od njih. „Ta izreka mi je poznata", rekoh. „Da, da to je rekla Marlen Ditrih kad je bila na Grenlandu…" Nisam ubeđen da je to rekla baš ovde, ali je simpatično kako su meštani vezani za ovu damu čiji provokativne fotografije krase njihove kolibe i toliko vremena nakon njene smrti.

Pred beskrajnim ponorom

Velika je sreća da ne volim da stvari ostavljam napola, inače bih ne jedanput već više puta u toku penjanja odustao od svog poduhvata. Moji savetodavci me preceniše: trebalo mi je čitavih pet sati (doduše sa pauzama za spavanje) da se popnem do vrha. Kako se samo dobro spava na ovoj planini! Toplo Sunce, svež a redak vazduh, prosto vuku umorno telo da prilegne na travu ili uz kamen.

Mislio sam da sam pogrešio što sam sa sobom poneo toliko odeće, dok se nisam domogao platoa na kraju puta. Kako sam se obradovao vrhu, tako se i meni obradovao jak vetar koji je duvao direktno sa glečera prenoseći na moje lice svežu hladnoću leda.

Preda mnom, kud god se okrenem, pogled se širi. U daljini, na strmoj ivici planine, pomiče se nekoliko planinara. Podsećaju na vredne mrave koji vise na nekom drvetu i samo božjom promišlju ne padaju u ponor. U tom trenutku shvatam da se i ja nalazim na samoj ivici planine, da se ispred mene proteže ponor bez kraja.

Lepota i surovost ruku pod ruku

Lepota i surovost nisu antonimi. Na najlepšem predelu ugledah kosture mrtvih ovaca. Sasušene lobanje odaju veliku bol i krik. Verovatno su zalutale od svojih stada i umrle od gladi ili od zime.

Pogled se lepi za šiljate vrhove planina kojima su odjedanput, a posle dugo penjanja, isplivali svuda oko mene. Izglačani snegom i ledom, podsećaju na piramide, ali ovde još nisu stigli teoretičari zavere da ih proglase za umetnička ili naučnika dostignuća vanzemaljaca. Ljudi često pridaju neobična značenja. Vrhovi kao da govore, poručuju: oni su istovremeno i nada i pretnja.

Više puta sam gubio trag označenom kamenju, skretao sa puta i ponovo izbijao na utabane staze u zelenilu ili kamenjaru. Nije se strašno izgubiti u prirodi, na putovanju, važno je da uvek nađeš svoj put. U brdima isto kao i u životu. 

Sunce se priprema za zalazak. Setih se još jedne misli Marlen Ditrih: „Gledanje zalaska Sunca trebalo bi da prepisuju doktori."

Glečeri kao komadići šećera usred plave čajanke

Peo sam se i dalje, uporan da i ja dođem do ivice planine, odakle se provalija oštro spuštala u boje fjorda i leda. U daljini se povremeno čula potmula tutnjava: to se delovi glečera lome i pretvaraju u sante.

Na fjordu, u daljini, svoj trag ostavlja nekoliko čamaca i mnoštvo ledenih santi. Čini se da je ovo velika božja čajanka plave boje, po kojoj plove komadići šećera.

Sa ove visine sante izgledaju neznatno, dok ne ugledam kako jedno zrnce, nalik zalutalom, sitno mlevenom zrncu kafe plovi pokraj njih, a onda shvatim da je to, zapravo, brod…

Jednim takvim sam i ja došao u Igaliku. Unutra su skvrčeni turisti koji odlaze da vide glečer koji se okrunio kao kada se velika kocka šećera razdrobi na mnoštvo malih komada.

Pričali su mi mornari da ovom glečeru ne smeju da priđu bliže od sedam kilometara, zato što se nikada ne zna kada će veliki komad leda ljuljnuti u more, a njegovi veliki talasi od tog pada zapljusnuti brod.

Do zalaska Sunca imam još dva - dva i po sata, taman da se brzo spustim sa planine. Ali, kada sam već tu, barem petnaestak minuta moram uživati u svežem vazduhu i pogledu.

Da mogu da ponesem ove predele sa sobom, bio bih najsrećniji. Zato mnogo fotografišem. Slikam travu i vrhove planina, čistu vodu i staze koje vode kroz zelenilo do snežnih vrhova.

„Svako mesto koje posetiš, ostaje u tebi i nosićeš ga sa sobom zauvek", kako utešno zvuče reči jednog azijskog šamana. Mnogo je mesta koja bi se mogla zaboraviti, ali ne i ovo. Kada čovek poslednji put zaklopi oči pred odlazak na nebo, bio bi srećan ako mu ovi prizori dođu iz sopstvenih dubina.

„Sjajno mesto za masturbaciju"

Dok sam bio u takvim mislima, spazih kako neko ustaje i navlači pantalone ispod jednog povećeg kamena. Prišao mi je da se pozdravi. Turista iz Australije iznenadi me rečima:

„Znaš, ne postoji mnogo lepih mesta za masturbaciju, ako želiš iskreno ti preporučujem onu ivicu stena…"

Svaki čovek prema sebi meri svet i drugog čoveka. Ovome bi i Marlen Ditrih pozavidela na slobodi. Putuje svetom u potrazi za najlepšim mestima za samozadovoljavanje. Da li je svet poludeo, ili je to samo izraz prirodne potrebe u nama da se odamo sopstvenim strastima? 

„Svaka čast ženama, posebno Inutkinjama, ali, brate, što su one komplikovane za seks… A i lepši ti je pogled odavde, od svih magazina i svih misica sveta", ubeđuje me Australijanac. Bio je spontan i iskren, nekako smešan. Nasmeja me do suza.

Marlen Ditrih je jednom rekla da dođe vreme kada shvatiš da se najdraže sećaš smeha, i da si ti bio taj koji se smejao. To je moje sećanje na vrh jedne od najlepših planina Grenlanda, odakle sam se spustio u trku, takmičeći se sa zalaskom Sunca.

Stigao sam u hotel sa prvim bojama aurore borealis na nebu.

broj komentara 1 pošalji komentar
(utorak, 19. maj 2020, 11:02) - Suzana [neregistrovani]

Opisi, opisi...

Predivni opisi moćne prirode, a čita se u dahu...Bravo za autora i RTS