Alpsko putovanje iz snova, ali loših

Kako se zimovanje iz snova pretvorilo u kurs reciklaže i završilo u suzama zbog punog tanjira palačinki filovanih dinstanim lukom.

Zimska idila, suncem obasjani snežni vrhovi Alpa, nasmejani domaćini u tradicionalnim lederhoznama, neodoljivi ukusi i mirisi lokalne kuhinje... Međutim, stvarnost često zna da odudara od fotografija u turističkim prospektima. Ovo je priča o tome.

S obzirom na neizvesnost budućih turističkih putovanja zbog aktuelne pandemije, dok se situacija ne razreši ostaje nam samo da listamo albume sa fotografijama i prisećamo se nekih lepših životnih trenutaka.

Oduvek sam bio malo „mimo sveta“, odnosno van glavnih tokova sredine u kojoj živim. Svi prijatelji su ludi za fudbalom i košarkom, ja obožavam hokej na ledu. Svi vole leto i more, ja zimu, sneg i planinu.

Negde posle pedesetog rođendana shvatio sam da je drugo poluvreme utakmice života već uveliko u toku i da je krajnje vreme da počnem da postižem golove, ako želim barem da izborim produžetke. U prevodu, da ostvarim neke davno potisnute želje.

Usled raznih životnih okolnosti, a pre svega iz finansijskih razloga, moje jedino zimovanje bilo je još u četvrtom razredu kada sam sa školom boravio nedelju dana na Divčibarama, na tzv. rekreativnoj nastavi u prirodi. Ostale zimske raspuste sam provodio uz TV gledajući turneju „Četiri skakaonice“ ili Bojana Križaja kako prolazi kroz kapije dok se okolo čuju klepetala sa alpskih kravica, a okupljeni viču „hop, hop, hop, hop“. 

Zato sam oberučke prihvatio poziv starih prijatelja da im se sa porodicom pridružim u njihovom pohodu na Kaprun i bajkoviti Cel am Ze u srcu austrijskih Alpa. U bližoj okolini nalaze se i legendarna mesta zimskog turizma – najviši vrh Austrije Grosglokner (3.798 metara), zatim Bišofshofen i Kicbil, kao i sam Salcburg. Naslućivao sam ukus Mocart kugli kako se tope u ustima, dok mi je u ušima odzvanjala Mala noćna muzika.

Scena je dakle postavljena, stekli su se svi uslovi da se u narednih sedam dana upiju boje, mirisi i ukusi Austrije. Čista esencija. Jedini problem je bio u tome što umetnici nadležni za takav doživljaj baš tih sedam dana nisu bili posebno inspirisani ili su uzeli kolektivni godišnji odmor.

Bilo je zaista naivno i preterano moje očekivanje da ćemo usred januara u srcu austrijskih planina naići na prizore zimske idile i snežno belih vrhova koji blistaju okupani suncem, kakve smo viđali na reklamama i turističkim prospektima. Sve vreme našeg boravka u ovoj prestonici zimskog turizma nebom su krstarili crni oblaci, a umesto alpskog snega, padala je tipična britanska kiša. Sve je tih dana bilo crno, mračno ili u najboljem slučaju sivo. I planinski vrhovi, i kuće, i nebo, i naši domaćini.

Smeštaj smo pronašli direktnim kontaktom putem interneta. U pitanju je veliki četvorosobni apartman u prizemlju kuće u kojoj su na spratu, do našeg dolaska, mirno i srećno živeli her Peter i frau Helga. Gazda Peter je bio tipičan predstavnik svoje lokalne zajednice. Krut, strog, ali pravičan. Brižljivo je negovao lokalnu folklornu tradiciju. Nosio je lederhozne, a dan je započinjao veselo pevušeći tradicionalne etno-hitove.

Tokom našeg boravka, više puta dnevno nas je obilazio i opominjao da u apartmanu nema pušenja iako sam u celoj našoj ekipi jedini ja bio sklon tom poroku. Uspostavljanju poverenja nije doprinela ni činjenica da me je redovno zaticao ispred apartmana kako cupkajući na minusu povlačim dimove. Bez obzira na to, ostao je sumnjičav, potajno verujući da je u pitanju neka balkanska ujdurma i da ja sigurno pušim u apartmanu čim on ode na spavanje.

Kako je ulazak u apartman prvog dana predviđen tek u 14 časova, a mi smo stigli čak 20 minuta ranije, strogi ali pravični gazda Peter je to vreme iskoristio da nam održi kratak kurs iz reciklažnih običaja svog kraja. Ispred svake kuće nalazilo se 4-5 kontejnera namenjenih raznoj vrsti otpada. Jedan za papir, jedan za plastiku, jedan za organske materije dok namenu prostala dva nisam uspeo ni da zapamtim, a kao za inat svi natpisi na kontejnerima bili su isključivo na nemačkom jeziku.

Predveče, gledajući kroz prozor apartmana u želji da u svoje sećanje trajno utisnem lepotu tmurnog, oblačnog neba iznad Kapruna i zapamtim zlokobno tamne vrhove okolnih planina, spazih gazda Petera kako krišom, ogrnut prvim mrakom, pretura po kontejnerima proveravajući da li smo usvojili stroga reciklažna pravila u koja nas je uputio.

Sutradan, u samo svitanje usledila je poseta gazda Petera i naredba za postrojavanje ispred apartmana. Jedva smo ga namolili da nam dopusti da skinemo pidžame i obučemo nešto prikladnije za minus koji je vladao napolju. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje da je jedna papirna kesa umesto u kontejneru za papir završila u kontejneru za plastiku – usledila je pokazna vežba od strane her Petera, gde nam je on svojeručno demonstrirao kako se otvara kontejner i papirna kesa stavlja na svoje mesto.

Kao logističku podršku poveo je i svoju zanosnu ali poslovično suzdržanu plavooku frau Helgu, koja se trudila da nam se ljubazno osmehuje tokom demonstracije sortiranja đubreta. Međutim, bilo je uočljivo povremeno sevanje njenih ledeno plavih očiju prema her Peteru kao da je htela da mu poruči „ Je l' sam ti rekla da ne odgovaraš na mejlove koji stižu jugoistočno od Dunava?“.

Na kraju dana, ljupka plavoooka frau Helga nam je u znak dobre volje i pomirenja iznela omiljeni specijalitet svoje bake: palačinke sa dinstanim lukom. Dok je frau Helga otišla do štale da pomuze svoju alpsku kravicu, a iz bojazni da ne uvredimo domaćicu i ne narušimo tek uspostavljeno primirje, smazali smo, sa suzama u očima, čitav kontingent palačinki dok si rekô "šnel". 

Doduše, na kraju se ispostavilo da je frau Helga luk dinstala da bi na njemu prepržila kobasice za her Petera, a da je nama zaboravila da iznese kinderladu i tradicionalni domaći džem od divljih jagoda, koje je ona lično sakupljala po šumi.

U želji da iskoristimo drugu šansu i ne izneverimo poverenje koje su nam ukazali her Peter i frau Helga primivši nas u svoje toplo gnezdo, odlučili smo da do kraja boravka smeće ne ostavljamo po kontejnerima kako nam se opet ne bi omakla kakva tehnička greška. Nabavili smo king-sajz kese u koje smo marljivo skladištili svoje đubre sa namerom da ga na povratku ponesemo sa sobom u milu nam Srbijicu.

Prvi put u istoriji naših godišnjih odmora obradovasmo se poslednjem danu i polasku kući. Kofere smo popakovali još prethodnog dana sa idejom da se iskrademo pre svitanja, kako na rastanku ne bismo slomili čelična ali ipak topla srca naših domaćina.

Jedini problem je bio što smo sada imali višak prtljaga. U pitanju je bilo baš ono smeće koje smo skladištili po kesama skoro nedelju dana. Uz sva prepakivanja nismo uspeli da ga smestimo u automobil. Takođe, nismo bili sigurni ni kakvi su carinski i zakonski propisi po pitanju švercovanja kesa sa nepravilno sortiranim đubretom, pa se ipak odlučismo da ga na brzaka naguramo u kontejnere gazda Petera. Meni je auto već bio u brzini, noga na papučici gasa, a supruga je odmerenim zamahom kroz otvoren prozor zafrljačila one kese u pravcu kontejnera.

Nismo još ni zamakli iza prve krivine, kad u retrovizoru ugledah gazda Petera kako maše rukama ispred kuće. Baš lepo što nam maše, razneži se supruga. Zaustavih auto u želji da se ipak okrenem i izljubim sa plavookom frau Helgom, pa čak i sa strogim ali pravičnim her Peterom, ako baš budem morao. Ipak, kad sam malo bolje pogledao, shvatio sam da oni pokreti njegovih ruku nisu bili razdragano mahanje nego rezignirano čupanje kose.

Uprkos mogućnosti toplog zagrljaja frau Helge, odlučno dodah gas. Bacih još jedan pogled u retrovizor... Poslednja slika koja mi je ostala iz Kapruna je pedantni gazda Peter koji kleči u hrpi smeća, revnosno ga sortirajući po kontejnerima.

broj komentara 8 pošalji komentar
(sreda, 22. apr 2020, 13:22) - anonymous [neregistrovani]

Zell am See

Za razliku od gospodina koji je pisao tekst, mi smo imali sreću da posetimo ovo prekrasno skijaliste u martu ove godine i imali potpuno drugačije iskustvo. Naime, vreme je bilo sunčano i Alpi su blistalili u punom sjaju. Bili smo smešteni na vrhu Zell am see-a odakle kreću žičare za kilometre i kilometre staza iz snova. Gazde nismo ni videli. Pokupili smo ključ u agenciji, dobili osnovne instrukcije gde stoji ključ za apartman i gde da ga ostavimo po izlasku iz njega, rečeno nam je za smeće ali ga niko nije proveravao, čak smo dobili vaučere sa popustom od 20% za najveci spa centar Tauern na putu za Kaprunu i poželeli su vam ugodan boravak. Proveli smo se carski. Apartman je bio 4- krevetni, moderno opremljen sa skijasnicom u samoj zgradi. Pušenje nije bilo dozvoljeno ali je na terasi stajala piksla pa ko je pusio izlazio je na terasu. Gradić je mali i vrlo lep. Uživanje je bilo skijati se u tako velikom i uređenom ski centru i sigurno ćemo ga obići još koji put. Austrijanci su bili vrlo ljubazni gde god da smo svratili i svi do jednog su govorili engleski što je u mnogome pomoglo u sporazumevanju.

(utorak, 21. apr 2020, 22:03) - anonymous [neregistrovani]

Sutra je dan planete zemlje

Veoma zabavan tekst sa lagano prikrivenim porukama, koje čitaocu ipak nisu previše teške za razotkrivanje.

Za razliku od komentara koji je tekst okarakterisao kao skandalozan i da ne uvažava kulturološke razlike moj doživljaj je upravo suprotan.

Namerno poigravanje sa ustaljenim stereotipima o "našem" i "njihovom" mentalitetu upravo simpatiše te kulurološke razlike a podsmeva se onima koji tim stereotipima robuju. 

Takođe, ja ovu simpatičnu pričicu doživljavam i kao svojevrsnu pohvalu austrijskoj pedantnosti, poštovanju pravila i visoko razvijenoj ekološkoj svesti, uz želju da i mi poradimo na dostizanju tih standarda.

(utorak, 21. apr 2020, 21:51) - anonymous [neregistrovani]

Nije neprimeren trenutku

Uopste ne mislim da je tekst neprimeren trenutku. Svima nam je potrebno malo smeha, a tekst je veoma duhovit

(utorak, 21. apr 2020, 21:50) - anonymous [neregistrovani]

@ alex

Ne znam šta je za vas divno i poučno u tekstu. Verovatno i vi kao i autor sa više od pedeset godina ne znate da se nosite sa svojim smecem. Divno je što je autor ostvario želju za svojim putovanjem ali je propao pokušaj da svojim primitivnim karikiranjem priče o smmecu postigne cilj duhovitost i zabavnost teksta. Unizio je sebe pre svega bespotrebno pa još vozi pun auto smeća kako kaže za Srbijicu. Turisti i ljudi koji često putuju dobro znaju kolike su kazne van granica Srbije. Slažem se s komentatorom da je veliko nepoznavanje kulturoloških razlika. Zao mi je sto se na tako željno iscekivanom putovanju niste bavili lepotom Alpi pa i po tmurnom i lošem vremenu, bilo bi zanimljivije. Duhovitost je prešla u primitivizam nekorektno pripisan našem kolektivitetu, što kad je inostranstvo u pitanju ne stoji.

(utorak, 21. apr 2020, 21:48) - anonymouskinja [neregistrovani]

Reciklaža

Jadan her Peter :-( sad mi zao sto sam se smejala od pocetka teksta pa sve do kraja citanja

(utorak, 21. apr 2020, 21:20) - Вучица [neregistrovani]

Идила

Мене је ваш текст одушевио, и морам признати да не знам у ком сте делу нешто "пренагласили", јер моји пријатељи који живе у Немачкој и Аустрији су имали готово исте ситуације када је реч о рециклажи :) Жао ми је што вам је било суморно време, али боље туробна зима него туробно лето :)

(utorak, 21. apr 2020, 19:05) - Alex [neregistrovani]

Alpsko putovanje iz snova,ali losih

Hvala autoru za divan i veoma poucan tekst.
Bravo!

(utorak, 21. apr 2020, 19:03) - Nikola [neregistrovani]

Čemu se nadamo

Skandalozan tekst! Neprimeren trenutku, napisan od osobe koja ne poznaje niti ceni kulturološke razlike. Pored toga, ne poznaje klimu. Nažalost, niste imali sreće sa vremenom; najveći deo zime vremenski uslovi su kao na razglednicama. Pored toga, smeštaj je obično u dolinama, a skijališta na znatno većoj visini što takođe utiče na razliku u vremenskim uslovima.