Jagnjetina ili internet, pred kakvim je izborom turista na Grenlandu

Sve je na Grenlandu drugačije, predeo, hrana, ljudi, običaji, pa i turizam. U mestu koje sam posetio primaju jednog turistu dnevno. Zato dobija pažnju koju nekada i ne traži.

„Kada je Erik Crveni spustio svoje sidro u ovaj fjord, svuda je bilo drveća visine četiri do šest metara! Sada je šuma na Grenlandu retkost. Klima se promenila."

Šarmantna meleskinja, elegantno popunjena kao mnogi meštani, jer tokom dugih zima ništa nije lepše nego u toplom domu zameziti, recimo, sušenu foku, pokazuje mi tragove Vikinga, svojih predaka po očevoj liniji.

„Erik Crveni! Taj opaki Viking, taj vajni kriminalac kojeg volimo, na kojeg smo ponosni! Trebalo je hrabrosti pa se uputiti ka zapadu, ka kraju sveta, biti spreman da propadneš sa njegove ivice u ponor, u doba kada su svi mislili da je Zemlja ravna ploča! Pošto je isteran sa Islanda zbog ubistva 982. godine, došao je u ove šume.

Ta godina sačuvana je u našim sagama, još davno zapisanim narodnim predanjima, koje verovatno sačuvaše tačnu godinu, jer su istoričari nedavno utvrdili da su vikinški kosturi koje su ovde pronašli živeli oko 1000. godine nove ere. Erik je ovu zemlju nazvao ,Zelena zemlja'.

Nemoguće je da nije znao za led i glečere, jer oluje i ledene sante uništiše mu skoro polovinu flote - od 24 broda sa koliko je krenuo sa Islanda, 14 je jedva doplovilo na ove obale! Preko hiljadu godina slave naši epovi njegove marketinške trikove rečima: 'Ako zemlji daš dobar naziv, svi će želeti da u nju dođu!' 

Genetičari tvrde da su davnašnji Inuiti obožavali da pešače. Započeše svoju turneju oko deset hiljada godina pre Hrista, negde u Mongoliji, pa preko Aleutskih ostrvapređoše do Aljaske.

Ni tu im đavo nije dao mira, nego prepešačiše celu Kanadu i negde oko dve hiljade i pet stote godine pre Hrista domogoše se Grenlanda. 

Ali ti ljudi, tvrde istoričari koji love i pišu u mutnim vodama, nisu uspeli da opstanu u ovoj klimi. Pokušalo je još indijanskih naroda da se ovde nastani, ali bez uspeha, da bi Erika Crvenog dočekala nenaseljena zemlja!

Tek posle nekoliko vekova, iz Kanade se doseliše Inuiti ponovo, ovoga puta da ovu zemlju zovu svojom zauvek, ali tada Vikinzi - izumreše! Klima je postala hladnija, a njihovi proizvodi više nisu bili potrebni Norveškoj i Danskoj.

Kako su komunikacije u to doba bile usporene, trebalo je nekoliko vekova da u njihovim matičnim državama saznaju da te naseobine više ne postoje. Morski putevi bejahu teški i neizvesni, pa dugo vekova njima niko nije ni prolazio.

Zvanično su Grenland i dalje smatrali svojom teritorijom i ucrtavali ga na mapama, a tek posle više vekova slali ekspedicije da utvrde da li je neko od starih doseljenika još preživeo..."

U ovom kratkom predavanju mog vodiča, koje je uspelo da u dva minuta sažme celu istoriju Grenlanda, najviše me je zainteresovala sintagma „istoričari u mutnim vodama", pa je upitah da li ona veruje u ovu zvaničnu istoriju.

„Ne znam. Teško mi je da poverujem da su Vikinzi ovde bili pre mojih predaka. Gledam njihove potomke i vidim da oni ne mogu ovde da izdrže. Mi možemo i oduvek smo mogli. I više od toga, mi ovde nemamo šta da izdržimo, nama je ovde lepo, mi zimi uživamo. Neverovatno mi je da, u doba kada je klima bila još blaža, naši preci nisu uspeli da prežive."

Ako negde i danas živi duh Vikinga, onda je to u mestu Kasiarsuk na Grenlandu. Njihovo prisustvo oseća se u ledu, u hladnom vazduhu i zamrznutoj vodi.

Džinovi i manekeni 

Ostaci njihovih naselja, nesrazmerno skromni za napor koji je potrebno uložiti da bi se do njih došlo, pričaju o jakim, upornim ljudima i teškom vremenu. Retki spomenici prikazuju ih šizofreno: na nekima su bradati, krupni i grubi, na drugima izgledaju kao gospoda sa pariskih modnih pista.

„Ako bih se za nešto borio u životu", pričao mi je kasnije Danac Jorg kada sam ga upitao kako on zamišlja Vikinge, „borio bih se za pravo da zamišljam svoje pretke kako god ja hoću. Nama, Dancima, to je važno. Ako neko želi da Vikinge zamišlja kao davnašnje džinove i da im veliča snagu i hrabrost, koja je neminovno bila velika, zašto bi to bilo zabranjeno? Ako neko želi da ih predstavi kao intelektualni vrh gospoštine tog vremena, čak ni to ne bi bilo daleko od istine".

Da li je istina negde između, ili na nekom desetom mestu, to niko sa stopostotnom sigurnošću ne zna.

U Kasiarskuk sam došao brodićem pretvorenim u taksi, koji jednom nedeljno povezuje ovo mesto sa Nasarsuakom koji se nalazi tačno preko puta fjorda. Zaustavio se ovde na minut, koliko da me, kao vreću brašna, izbaci i ukrca novog putnika.

Još se talasi nisu smirili od zaustavljanja, a brodić se već video na horizontu. Prethodni turista je otišao, ja dolazim: kako mnogo posetilaca ima ovih dana!

Jedna usamljena ledena santa koja plovi fjordom u suton tačno ispred nekoliko metalnih kućica, druga dosta dalje na fjordu, metalni stub za satelitske prijemnike i nekoliko spomenika Vikinzima - tako izgleda panorama mestaKasiarsuk.

Da ničega od toga nema, ne bi se mnogo narušila lepota ovog predela.

Internet na sat 

Kasiarsuk je sagrađen na obroncima niskih brda. Ovde su živeli i žive svi stanovnici Grenlanda: i prvobitni Inuiti, i drevni Vikinzi, i novi Inuiti, i današnji ljudi.

Mora da ih je sve upravo taj sklad između blagih padina, sunca i brdskih vrhova privukao, mada mi deluje neverovatno da, od tolikog prostranstva, ne znajući jedni za druge, svi oni biraju isto mesto za svoja naselja.

Ovo mesto je zbog svoje istorije na neki način sveto; kroz celu istoriju ono je magnet za život ljudi na Grenlandu.

Santa leda koja mi stalno prvilači pogled, neobičnog je oblika i kao da se saglašava sa mojim mislima. Ispolirana suncem i talasima, poprimila je oblik izduženog ljudskog lika, a sa jedne strane deo je ostao da lebdi u vazduhu, pa se čini kao neki riboliki čovek vinčanskog lika koji je izronio iz dubina kao iz suštine, koji nas sve posmatra i pri tom nam maše.

„Kada su se Vikinzi doselili u ovo područje, sagradili su dve grupe naselja, udaljena jedna od drugog. Do sada smo ukupno pronašli ostatke 620 farmi, što bi značilo da je tu živelo oko dve-tri hiljade ljudi."

Jedna od retkih raštrkanih drveno-metalnih kućica u Kasiarsuku je i info-centar, restoran i birtija. Jedino mesto u ovom delu Grenlanda na kome se može koristiti bežični internet i pri tom gostiti komadićima jagnjetine sa povrćem. Internet je skoro skuplji od jagnjetine - jedan sat internetakošta sedam evrića!

„Neko ne može da živi bez jagnjetine, neko bez interneta, biraj u koju grupu spadaš", rekla mi je još jedna punačka Inuitkinja dok mi je pružala meni. „Daj oboje!", rekoh, pomalo drčno, kao da sam bogat, ili lud, ili oboje - na svoj način.

Na svega petnaestak kilometara udaljenosti postoji još jedno naselje sa nekoliko kućica, do kojeg vodi utaban seoski put.

Besni ribolovac 

Zato se meštani voze u mini-džipovima nalik automobilčićima iz zabavnog parka, samo podignutim na ogromne točkove, napravljenim za jednu osobu, pogodnim za prelazak preko bara, rupa i svakakakvih drugih prepreka.

Komično je posmatrati kako korpulentne domaćice poskakuju zajedno sa džipovima vozeći se po neravnom putu. Tokom mog, doduše kratkog boravka, nisam video nijednog muškarca. Da li je to bila slučajnost ili nije, ostaviću mašti čitalaca. 

Na jednom kamenu vidi se spomenik Vikingu koji u drvenom čamcu pokušava da ulovi hranu. Snažan i zajapuren, podignutih ruku, zamahnuo je kopljem da probode ribu, ali kao da bode, u najmanju ruku, aždaju Svetog Đorđa. Izgleda pomahnitalo i besno.

„Sa ovim se ne bih kačio, a bogami ne bih mu došao ni u goste", pomislio sam dok sam spomenik fotografisao.

Metalni odlivak prikovan je za veliki kamen, sa sve vikinškim štitovima i rezbarenom krmom broda. Simpatičan spoj umetnosti i prirode podseća na to da je ovde teško doneti bilo šta, uključujući i postolje za spomenik. Meštani su vanredno snalažljivi, naučili su da se dovijaju na sve moguće načine.

Grube, razbijene stene u okolini izgledaju kao da je taj mrki Viking uzeo celu planinu u ruke, zatim je besno iskidao na delove i razbacao svuda unaokolo. Vire polomljeni delovi kamenja svuda, a na jednom takvom delu u daljini vidi se drugi spomenik.

Zelena statua i crvena planina, nešto zelene trave ispod sa plavim fjordom po kome plovi jedna bela santa i plavi svod koji sve povezuje.

Vodič i njegova buduća

Za razliku od prethodnog spomenika, ovaj gordi Viking izgleda gospodski. Sa visine nadgleda grad i ceo predeo. Ispod njega nalaze se uredne farme i njive. Vreme je toplo. Čini se kao da se ledeno doba upravo završilo, a ova santa je poslednji njegov svedok. 

„Što je više santi leda, to je gora situacija... To znači da se glečeri otapaju. Čim nema mnogo leda, znači da je nešto usporilo njihovo otapanje...", objašava mi vodič, ukazujući na poznatu istinu da mnogo toga nije onako kako golom oku izgleda.

Nisam planirao da imam vodiča. Došao sam ovde potpuno sam, ne poznajući nikoga. Samo sam se pojavio i šetao se po naselju i okolnim poljima kada mi je u susret dojurilo neobično vozilo, produkt ljubavi traktora i motokultivatora, sa ogromnim traktorskim točkovima, a između njih je namešteno sedište motokultivatora.

Dok upada po rupama, na sedištu skakuće u vis korpulentna dama, koja se zatim zaustavi tik do mene, uz reči: „Polako hodaj! Hodaš po grobovima pravih Vikinga!" Učinih jedino što sam mogao - slegnuh ramenima i pogledah je upitno.

„Ja sam vodič... ili bolje reći buduća supruga vodiča." To mu, valjda, dođe isto, ili možda još važnije?!

„Ovi maleni zemljani temelji, zapravo malo izdignute zemlje u obliku potkovice obrasle travom,ostaci su Tjodhildine crkvice, a oko nje se nalazilo groblje koje je najverovatnije bilo takođe opasano zemljanim zidićem", kaže mi, nudeći svoje usluge i ulaznicu za nešto novca.

Ne znajući šta da joj kažem, izvinio sam joj se što sam gazio po travnjaku za koji se ispostavilo da su grobovi njenih predaka. 

„O, nije to tako strašno. To su samo grobovi. Kosti su im davno premestili u laboratoriju u Danskoj". 

Skriveni grad 

Laknulo mi je. Niti su to stvarno njeni preci, a i vidim da su otišli na izlet preko mora. Malo crnog humora, mada je lepo svedočiti o vezi među davnašnjim i današnjim generacijama koje preko milenijumaspaja lepota ali i težak život ovog predela.

„Ovde se nalaze grobovi 143 Vikinga, kao i jedna masovna grobnica iz desetog veka. U dvanaest grobova pronađeni su ostaci drvenih kovčega, a pretpostavlja se da je ovo groblje bilo korišćeno svega trideset do pedeset godina. Na južnoj strani od crkve sahranjivani su ugledniji građani, a to pretpostavljamo jer se po skeletima vidi da su ti ljudi bili boljeg zdravlja. Ima dosta sahranjene odojčadi sa genetskim deformitetima, što je verovatno zbog incesta koji je u to vreme u ovoj maloj sredini bio naročito čest."

Svašta su otkrili ti istoričari, mislim se i razmišljam kako da prikrijem neke svoje grehe tako da ih nijedan znatiželjnik ne otkriva ni za hiljadu godina.

Nije lako opisati ruševine vikinših zdanja. Sada je to samo kamenje razbacano u čudnim oblicima, zaraslo u travu. Bio sam začuđen da na većini lokaliteta trava čak nije ni pokošena!

Da nemam vodiča i da tu i tamo nema pokoja oznaka, na određenim mestima nikako ne bih prepoznao gomilu razbacanog kamenja kao izuzetno važne arheološke ostatake koji su zapravo neugledni, mali i neodržavani, nesrazmerno svom značaju.

Štala za turiste 

A ogroman značaj tom, često teško vidljivom skupu kamenja, daje istorijski kontekst, to što su to prve građevine Evropljana na američkom kontinentu, što svedoče ne samo o Vikinzima, već o hrabrosti, neustrašivosti, borbenosti ljudskog soja koji je spreman da, po cenu mnogih života, ode na kraj sveta, i od njega načini svoj dom.

Imao sam sreće što me je vodič pronašla, jer teško da bih sam u travi uspeo sve da ih sagledam. 

„Ovo ovde je bila centralna zgrada u kojoj je živelo više porodica... ovo su bili ambari i štale." 

Svaka čast arheolozima koji na osnovu tako malo ostataka neustrašivo otkrivaju činjenice posle hiljadu godina!

Da ste tim Vikinzima rekli da je važno to što grade štalu i da će oni najuporniji turisti dolaziti da vide poslednji njen kamen propao u zemlju, kako li bi reagovali?!

Svesni da je istorija pomešana sa legendama potencijalno dobar izvor prihoda, te da to može do ovog mesta da dovede ogroman broj turista (možda čak i više desetina tokom letnjih meseci!), meštani su, predvođeni vodičevim budućim suprugom, dvestotinak metara dalje napravili replike crkve, starog vikinškog i starog inuitskog doma.

„Masovni turizam na Grenlandu - pa to sam ja!" pomislio sam dok sam obilazio jedan od najznačajnijih turističkih lokaliteta na Grenlandu, potpuno sam. Ne bih mogao da zamislim horde ljudi kako uništavaju ove staze i pašnjake, kako pokušavaju da, umesto sećanja i znanja, kući odnesu komade starih zdanja. Na sreću, ovde su spokoj i izolacija još uvek garantovani svakom stanovniku i svakom došljaku. 

broj komentara 3 pošalji komentar
(ponedeljak, 13. apr 2020, 14:15) - anonymous [neregistrovani]

Odlican test

Hvala autoru na odlicnom tekstu

(nedelja, 12. apr 2020, 11:44) - Gordana [neregistrovani]

Grenland

Vrcav i zanimljiv tekst, i ja se prošetah Grenlandom iz ove izolacije i bar na kratko pobegoh od korone... Odlično, hvala.

(nedelja, 12. apr 2020, 10:13) - Putinik [neregistrovani]

Zanimjivo

Zanimljiv tekst, vrijedan čitanja, hvala autoru!