Zašto se na Grenlandu ljubi nosom (prvi deo putopisa)

Grenland je zemlja suprotnosti. Ogromna je, a sve na njoj, ili u poređenju sa njom, malo je i neznatno. Osnivač udruženja Adligat i strastveni putnik Viktor Lazić boravio je na Grenlandu i, u nekoliko tekstova na portalu RTS-a, prenosi nam svoje utiske i iskustva.

„Prirodno je da se ljubavi ne staje na put“, pričaju mi Olaf i njegova supruga dok me obučavaju kako da se ljubim na grenlandski način!

Ako se slučajno u ovoj polarnoj zemlji zaljubim, moram da znam lokalni bonton, kako da partnera poljubim, to jest omirišem!

Da se približim obrazu ili vratu svoje drage, budem nežan i topao kada je hladno, da duboko, što dublje udahnem dok trljam nos o njen obraz ili vrat…

„Mešoviti brakovi na Grenlandu su česti. Tome se retko ko čudi, a još ređe se neka porodica tome usprotivi", priča mi mešoviti bračni par, prvi ljudi koje sam ovde upoznao po sletanju u gradiću Narsarsuaku.

Grenland je zemlja suprotnosti: ogromna, a sve na njoj, ili u poređenju sa njom, malo je i neznatno.

Dva miliona sto šezdeset šest hiljada kilometara kvadratnih prostora, ili bolje reći leda i snega, a manje od šezdeset hiljada ljudi! Tako veliki prostor sa tako malim aerodromima koji mogu da prime samo majušne avione. Jednim od njih doleteo sam i ja.

Od plavetnila neba prodiremo kroz gust oblak, da bi jak zvuk avionskih propelera najavio čarobnu kapiju magle. A onda pred nama izranja druga planeta: planinski, snežni vrhovi, zeleni fjordovi i sivo-tamnozeleno tlo.

Kao u bajci: delovalo mi je kao mesto gde ljudska noga nije kročila.

Sve ovde je negde tamo, predaleko, udaljeno više stotina ili hiljada kilometara, avion je jedino prevozno sredstvo, tlo je previše teško a sve je daleko da bi se probijali putevi.

Zemlja sa hiljadu aerodroma 

Pa dobro, ne samo avionom. Može i helikopterom, brodom ili sankama koje i dalje vuku haskiji.

Kada je sve blizu, recimo u jednom gradu, onda prostora ima napretek, pa se grupisana naselja rašire i tada ta mala razdaljina postane prevelika da bi se pešačilo.

Međutim, izgraditi hiljade aerodroma za hiljadu malih mesta u kojima obično ne živi više od nekoliko stotina ljudi, nije lak zadatak. Zato su to mali aerodromi za malene avione. 

„Naš gradić je prvo bio američka vojna baza“, priča mi Olaf, „što ovde nije retkost. U ovim krajevima niko nije planirao da se duže nastani, niti je bilo predviđeno da gradić preživi vojnu bazu, ali infrastruktura je učinila da ovo mesto, začudo udaljeno od većine drugih, postane jedan od centara na Grenlandu. Dugačkom pistom i propratnom infrastrukturom nekada su sletali bombarderi i dovoženi ranjenici iz Korejskog rata, a danas nam dovode retke znatiželjnike… Većina onih koji nas posećuju sleću baš ovde.“

Pošto jedino nekadašnje vojne baze mogu da prime avione iz drugih zemalja, od stotine aerodroma, svega nekoliko je međunarodnih na kojima međunarodne letove dočekuju čitava jata malih aviona i helikoptera, koji onda putnike prevoze po celom Grenlandu…

… ako to dozvole vremenski uslovi. Malo je mesta na planeti gde se „neodložne“ obaveze odlažu zbog vetrova i padavina.

Možda poletimo danas, možda prekosutra 

„Ukoliko vreme bude loše, let će biti pomeren možda i na nedelju dana, a možda i otkazan“, upozorili su me kada sam hteo da kupim avionsku kartu. Pa kako onda da bilo šta planiram?

Grenland je baš daleko, kao da idemo na Mesec ili Mars, a slećemo u Nasasurak kao na tlo koje su ljudi tek kolonizovali i još se tu nisu potpuno odomaćili.

A tamo me dočekuju razbacane metalne zgrade, što nije ništa drugo do brodski kontejneri pretvoreni u domove i poslovni prostori.

U mirnom mestu sve se zatalasa kada sleće avion, a onda se vraća tišina koja guta redak periferni događaj kao kit planktone.

Čovek ili vozilo u daljini kao slučaj ili statistička greška, zgrade grupisane na nekoliko različitih mesta, sa tek ponekim objektom izdvojenim iz celine. Ljudi su u njima skoro uvek, retko izlaze. Grenland pripada prirodi i bogu. 

Teško je zamisliti aerodrom manji od onog u Narsarsuaku: hala od šezdesetak kvadrata staklom podeljena na dva dela – za avione koji sleću i one koji još nisu poleteli.

U sobi za sletanje je i traka za prijem prtljaga i toalet. I agenti koji dočekuju goste.

Čim sam ušao u aerodromsku zgradu, već sam na izlazu! Napolju vetar, a stujardesa u mini-suknji. Osmehuje se. 

Labava pravila 

„Dobro došao na Grenland“, čujem dok sa sažaljenjem gledam kako mi prtljag izubijan sa svih strana stavljaju u svetlocrveni kombi. Na Grenlandu nema mnogo puteva, ni više od pedesetak kilometara asfalta!

Otkud onda pored aerodroma nekoliko vozila (primetih i lokalne tablice koje počinju sa GR)?

Danski standard se nije video na ovom delu danske teritorije: vozila su bila istrošena od preterane upotrebe. Kao da su se s okolnih brda skotrljala pravo pred aerodrom, a usput se prevrtala.

Da se vratimo na Dansku. Tamo se vezuju i svi putnici u autobusu, svugde, mislim da će se i ljudi koji sede na klupi u parku uskoro takođe vezivati dok ćaskaju ili igraju šah… Ali, kao što sam rekao, u Danskoj. Ovde se ni vozač nije vezao!

Kada pritisne zima, ni zakon nije strog. Popušta. Kao i mnogo šta drugo.

Grenlanđani vole alkohol. Hrana se može kupiti ponekad, a alkohol se u svako doba dana negde može naći.

Alkohol i njegova sestra

Nije lepo videti pijanog čoveka, ali pijani Inuit je smešan, mada me je sramota što tako govorim.

Tako je jedan pijani dekica pokušao da uđe u brod, prevalio nekoliko stepenika… Iako mu je troje rođaka pomagalo u tome, isprva nije uspeo da uđe.

Jadničak, čim bi se približio prvom stepeniku, na njega ne bi ni zakoračio a već bi se srušio na pod i zaspao! Više od pola sata su pokušavali da ga nekako uguraju na brod, sa mnogo brige ali i ljubavi.

Čeličnog strpljenja ali i sa iskustvom: dedici to nije prvi put. Pazili su da se ne povredi i konačno su odahnuli kada su ga uneli u kabinu. Samo što su ga pustili da sam sedne, on se stropoštao. Diži ga ponovo!

„Dokonost je alkoholu brat rođeni“, rekoše mi grenlandsku narodnu mudrost.

Nude mi da nešto popijem kako bih se zagrejao dok pokušavam da kupim grenladsku telefonsku karticu.

Bio je utorak, a prodavnica koja ih prodaje radi samo petkom...

Sa aerodroma su me u žurbi odvezli do prodavnice hrane i pića, koja se zatvara za petnaestak minuta, kako bih uspeo da promenim nešto novca i kupim malo namirnica.

Menjačnica ne postoji, kao ni bankomat, pa umesto toga kasirka supermarketa na svom terminalu ima odobrenje da vam podigne novac sa kartice uz malu naknadu.

Supermarket u kiosku, cene u kosmosu 

U tom ogromnom prostranstvu u kojem se odmah oseti širina i daljina, prodavnica je sabijena na jedva dvadesetak kvadratnih metara!

Među rafovima koji su toliko zbijeni da se jedva među njima može proći, guram se sa nekoliko Inuita u debelim perjanim jaknama. Nije mi jasno kako ništa nisu oborili.

Čini se da bi jedan pogrešan korak celu prodavnicu pretvorio u papazjaniju. Niko ne govori engleski, ali, srećom, vlasnik hostela, ili bolje reći metalne kutije u kojoj odsedam, došao je sa mnom do prodavnice.

Cena bilo čega na Grenlandu je pet do deset puta veća nego u Danskoj, a u Danskoj je obično pet do deset puta veća nego u Srbiji. Čašica jogurta košta pet evra, čokoladu ne možete ni sanjati bez desetak. 

„Sve što se ovde može kupiti, a da nije od foke ili belog medveda“, kaže mi vlasnik hostela u polušali, „na ovo ostrvo dolazi posle tri do pet sati leta. Zato ne treba da te čudi što je sve skupo. Ako želiš da pojedeš nešto jeftinije, uzimaj konzerviranu hranu i ribu, a voće zaboravi. Mi imamo sreće, naša prodavnica radi čak četiri sata dnevno, od 10 do 14 skoro svakog dana, dok se u drugim mestima radnje obično zatvaraju već u podne ili rade svaki drugi dan…“

Metropola sa 158 stanovnika 

Dok sam kupovao preskupu hranu, za koju sam pretpostavljao da neće biti mnogo ukusna, pomislio sam da baš imam sreće! Čini se da je aerodrom veći od samog grada. Razbacan je kao i svi grenlandski gradići. Na svaki kilometar poneka kućica. U brdu se i dalje nalaze ukopani američki bunkeri, prepuni mraka i đubreta. 

Olaf, direktor lokalnog muzeja u koji sam otišao odmah posle kupovine namirnica, ispričao mi je istoriju Narsarsuaka, grada koji sa svojih 158 stanovnika predstavlja jedan od glavnih turističkih centara Grenlanda.

„Kao i drugi veći (!) gradovi, nastao je 1941. godine, na početku Drugog svetskog rata… Posle tačno pedeset godina, 1991. godine, vojna baza je trebalo da bude srušena. Gradić je, čudom, nastavio da živi. Nekoliko meštana, poštovalaca istorije, smatralo je da je zgrada stare baze važna za istoriju Grenlanda i da ne sme biti uništena. Udružili su se i o svom trošku i o svojoj muci napravili muzej“, odgovara Olaf kada sam ga pitao šta je ranije bio muzej, najlepša zgrada Narsarsuaka, crveni, prizeman objekat napravljen od dva spojena pravougaonika sa delovima avionskih motora i krila ispred ulaza.

„Tim ljudima bilo je teško da ovde prežive, a kamoli da osnivaju muzej“, priča Olaf sa očiglednim poštovanjem.

„Pred njima se našlo mnogo nedaća, a tek posle mnogo godina, čak decenija, pomoć će dobiti i od države i od nezavisnih fondacija. Tako je nastao jedan od najvećih i najlepših grenlandskih muzeja, koji je i dalje nezavisan i tek je sada u toku procedura da uđe pod punu državnu zaštitu. Nedostatak stalnog državnog finansiranja naučio nas je da budemo inventivni, da se snalazimo i pronalazimo prihode kako god možemo", priča mi Olaf, koji već nekoliko godina upravlja ovim kompleksom.

„Najveći izazov bilo je renoviranje zgrade, koja je bila u izuzetno lošem stanju.“

Sve može u muzej 

Olaf je pre dvadesetak godina, dok se šetao fjordom, ugledao deo kamene lampe. Arheolog po obrazovanju, odmah je prepoznao da se radi o delu vikinških ruku koje su ovde napravili ili doneli prvi vikinzi koji su živeli na Grenlandu pre oko hiljadu godina.

Kao i svaki pošteni nalazač dragocenosti, prvo se upitao kako bi mu ta lampa koristila kod kuće, u Danskoj. Nije previše fine izrade, ali bila bi lep držač za knjige ili ukras na polici.

Kada je bolje razmislio, bi mu žao da samo on uživa u tom istorijskom raritetu. Olafu se učinilo da je ipak bolje da se prošeta do muzeja koji je, uz veliku muku, ogranizovalo nekoliko meštana, i da pita direktora da li je zainteresovan da se lampa nađe u njihovim rukama.

Direktor se oduševio, za nju je čak napravio posebnu policu, a Olaf je u međuvremenu donirao još predmeta iz vikinškog perioda koje je pronašao prethodnih godina. 

„Neke stvari treba da daš i uradiš nešto nesebično, od srca. Blagodeti se vraćaju na izuzetan način, koji nismo kadri da predvidimo“, priča uzbuđeno Olaf, pokazujući eksponate u muzeju čiji direktor je postao na inicijativu čoveka kojem je predao ove eksponate pre više od decenije.

Cvetanje na Grenlandu

Olafova supruga je Inuitkinja. Ona takođe radi u muzeju: na recepciji i kao kustos.

Ljubav i toplina između njih je očigledna, neposredna, prirodna, kao cvetovi koji se još ponegde mogu videtu kako izbijaju iz promrzle zemlje.

Hladno grenlandsko sunce mami na stotine raznobojnih cvetova da tokom kratkog leta izrone iz tvrdog, ledenog tla. Njihov cvet daje mnogo lepote i šarma Grenlandu.

Naučnici su davno, kratko, krotko i jasno opisali svaku njihovu vrstu i podvrstu, ili bar misle da jesu.

Olafova supruga želela je da čita o cveću, o značenju koje ono ima za meštane, o pričama koje se u vezi sa njim ispredaju.

Knjiga za kojom je žudela ne postoji, pa je rešila da je napiše.

Istraživala je, šetala se grenlandskim poljima pune četiri godine; interesovalo ju je i šta ljudi misle. U knjigu je utkala ne samo svaki cvetak na koji je naišla već i svaki pedalj svoje duše i ljubavi prema svojoj zemlji.

Suze teku kao sneg 

Rekla mi je kako su joj, kada je posle četiri godine zatvorila korice svog rukopisa i predala ga izdavaču, „suze tekle kao sneg koji pada tokom najgušće mećave“. Grenlandska poređenja su uvek u vezi sa snegom, hladnoćom i tvrdom zemljom...

… i Bogom, koji ne baca munje i gromove već svoje stado posipa snežnim pahuljama.

Sada knjiga „vodi svoj život“, i nezaobilazno je školsko štivo na Grenlandu.

Priča o Grenlandu je priča o „punoj praznini“, o beskrajnom nedokučivom prostranstvu koje se možda ne može videti, ali se može osetiti, kao i o ljudima, jednostavnim i hrabrim, punim želje za životom, opstankom i ljubavi prema svojoj zemlji.

(U sledećem nastavku o neobičnim eksponatima u muzeju, pešačenju po Grenlandu i neočekivanom interesovanju za Donalda Trampa.) 

broj komentara 8 pošalji komentar
(sreda, 26. feb 2020, 11:34) - anonymouszorka [neregistrovani]

Grenland

Lepo dočarano. Hvala na divnoj priči! Kad će drugi deo?

(ponedeljak, 24. feb 2020, 19:32) - Daniel Vlkov [neregistrovani]

Hvala na lepoj prici

Hvala na lepoj prici gospodina Lazica, koji uvek pise o interesantnim i duhovnim temama, mestima i vrednostima sa svojih putovanja. Bas je lepo citati o Grenlandu (kao da se nalazite tamo) i jedva cekamo da procitamo drugi deo:)

(ponedeljak, 24. feb 2020, 09:51) - anonymous [neregistrovani]

Зашто ??...

Мислим да је из практичних разлога.
...Можда да им приликом пољупца устима не уђе хладан ваздух у плућа.

(ponedeljak, 24. feb 2020, 08:05) - ПИрке [neregistrovani]

Аеродромска зграда

Зграда аеродрома је слична оној у Нишу, нема где човек да мрдне (тако је на Нишком)

(nedelja, 23. feb 2020, 11:33) - anonymous [neregistrovani]

Cmok

U Srbiji poljube tri puta, sve lažno

(subota, 22. feb 2020, 12:53) - Gordana [neregistrovani]

Grenland

Topao tekst, dira u dušu, Viktor baš ume da vidi i odabere reči, hvala mu.

(petak, 21. feb 2020, 22:57) - Maki [neregistrovani]

Prelepa priča

Bravo Viktore!

(petak, 21. feb 2020, 21:57) - h.jashari [neregistrovani]

Odlicno

Uzivao sam citajuci ga. Privilegija je biti na takvim mestima.
Svaka cast autoru