Čitaj mi!

Baterije su svuda oko nas, šta da radimo s njima

Sa svakim novim uređajem u naš život uđe po pravilu – još jedan potrošač baterija. A reciklaža baterija se ne isplati baš uvek. One velike iz automobila se isplati reciklirati, ali šta je sa običnim baterijama?

Aleksander Švarc pomaže vozaču da unazad uveze šleper do mesta za iskrcavanje. Nekom ko je neupućen teško može da zna šta se nalazi u teškim sivim buradima naslaganim na paletama koje je dovezao kamion. Švarc nam objašnjava šta znači zelena traka na buradima: „To nam šalje jedna mušterija. Zelena traka znači da su to pomešane baterije za upotrebu u kući“.

Švarc je jedan od četrdesetak radnika firme „Reduks“ (Redux) iz Bremerhafena koja je specijalizovala za reciklažu običnih, kao i baterija iz uređaja. Kaže da kroz njihov pogon prođe oko 10.000 tona starih baterija. Jedna „obična“ AA-baterija teška je oko 25 grama, pa to dakle znači da je reč o pravom moru baterija.

Detlef Šmer i Martin Rajhštajn upravljaju tim pogonom i u njihovoj kancelariji na drugom spratu objašnjavaju nam da su im „obične“ baterije glavni posao: „Na njih otpada 90 odsto naše prerade“, kaže Rajhštajn. A Šmer dodaje: „A i od baterija iz uređaja su opet oko 80 odsto 'obične' baterije, dakle one za jednokratnu upotrebu, stare, alkalne tehnologije. To se još uvek najviše troši“.

Nisu više jako, ali jesu opasne

Nekad su takve baterije bile sa mnogo žive i kadmijuma, i ukoliko se samo tako bace veoma su ugrožavale životnu sredinu. Danas su nešto bezopasnije, rade se uglavnom od mangan dioksida. Ali ni to nije dobro tek tako baciti u kantu. Tu su i nikl-metal-hibridna baterija koja može da se dopunjuje, a još su kvalitetnije litijum-jonske baterije. Postoje i sićušne baterije iz satova i malih uređaja, kao i nešto veće u mobilnim telefonima i laptop računarima. U njima su dragocene sirovine kao što su kobalt, nikal, bakar i litijum, ali do tih baterija ponekad nije lako doći u uređaju.

Iako mnogi danas znaju da baterije ne bi trebalo bacati kao da su običan kućni otpad, još uvek ih čitava gomila završava upravo tako. Matijas Buhert je u Ekološkom institutu iz Darmštata pre tri godine za EU uradio studiju o količini koja se reciklira: „Godine 2019. utvrdili smo da se sakuplja i reciklira 52,22 odsto baterija iz kućnih uređaja. To je bilo blago povećanje u odnosu na godinu pre toga“, kaže nam, ali i upozorava da to uopšte nije dobro – jer to znači da gotovo svaka druga baterija završi u običnom smeću. „Mora se nešto učiniti da bi se ta kvota povećala“, kaže Buhert.

Svi hoće litijum-jonske baterije

To se pogotovo odnosi na litijum-jonske baterije. Naime, poslednji propisi doneti u EU potiču još iz 2006. godine kad takvih baterija još nije ni bilo. A baš one sadrže dragocene sirovine kao što je kobalt. S obzirom na to da su takve baterije i u električnim automobilima i biciklima, njih će u suštini biti sve više.

I u pogonu za reciklažu raduju se pošiljkama takvih baterija: „Od njih kod nas nastaje fini prah koji sadrži litijum i kobalt. To onda može dobro da se proda“, kaže Šmer. Ne čudi što reciklaža takvih baterija interesuje i „veliku industriju“: „Folksvagen“ ili „Tesla“ ulažu milijarde u reciklažu tih baterija, ali u isto vreme sa „običnim“ baterijama ne žele da imaju nikakvog posla.

To je zato, kako nam objašnjava Šmer, što se reciklaža „običnih“ baterija uopšte ne isplati. „Mi dobijamo novac od sistema kaucije i time pokrivamo naše troškove“. To je dakle novac koji plaća proizvođač, odnosno kupac baterija. Ali kad je reč o sirovinama, tu nema računice: „Kad bismo to davali nekome da termički izdvoji cink, na kraju bi još morali da plaćamo iz sopstvenog džepa“, kažu nam u „Reduksu“.

(Evropski) papir trpi sve

Kad nema ekonomske računice – a očigledno je da baterije štete životnoj sredini – onda mora da postoji politička volja kako bi što više običnih baterija stiglo do reciklaže. Evropska komisija po tom pitanju ima velike planove: želi da već za devet godina, do 2030, propiše da mora biti reciklirano 95 odsto „običnih“ baterija, a kod litijumski bi već do 2025. kvota trebalo da bude 25 odsto, a do 2030. čak 70 procenata, kaže Buhert.

Sa sadašnjih 52 odsto na 95 procenata za devet godina? To je lakše napisati i za to dići ruku u Evropskom parlamentu, nego to sprovesti u život. Jer i baterija u našim životima ima sve više.

U firmi za reciklažu u Bremerhafenu samo sležu ramenima: „Tehnički smo sposobni da uradimo i više“, kažu nam. Ipak, trenutno su na granici kapaciteta, pa bi im dakle bilo potrebno da prošire pogone – ako im se isplati. Drugim rečima: to sve neko treba i da plati, kad se reciklaža zapravo ne isplati. Pa kako sve to organizovati da bi se sprovela odluka političara?

Za velike rasprave u „Reduksu“ nemaju vremena. Stigao im je novi kamion .

broj komentara 1 pošalji komentar
(sreda, 23. jun 2021, 13:32) - anonymous [neregistrovani]

razlicit ugao

Clanak je dotakao jako bolnu temu. Trebalo bi uvesti predmet u skoli gde bi decica od malih nogu morala da shvate da je sve u ovom svetu vrsta razmene. Daklem za nase zadovodlstvo i pogodnosti mora nesto i da se ispostuje. Priroda koja nam je dala potrebne sastojke i elemente mora prvenstveno da se ispostuje. Ne mozemo joj samo na kraju baciti NESTO sto ni ona sama vise "ne zna" kako da procesuira i obnovi.