Predrag Milošević – 116 godina od rođenja

Značajno mesto u muzičkom životu Beograda između dva svetska rata pripada Predragu Miloševiću, kompozitoru, dirigentu i profesoru.

Predrag Milošević je rođen 4. februara 1904. u Knjaževcu. Svoje muzičko obrazovanje je započeo u Beogradu. Školovanje je nastavio u Minhenu, da bi diplomirao na Praškom konzervatorijumu, i to kompoziciju kod Kržičke, klavir kod Prohaske i dirigovanje kod Doležila i Djedečeka.

Još za vreme studija vodio je dva praška hora. S njima je stekao praksu koja će mu omogućiti da se 1937. godine pojavi sa Prvim beogradskim pevačkim društvom na takmičenju u Budimpešti i osvoji prvo mesto. Odmah po povratku sa studija postaje dirigent tog hora, na čijem mestu ostaje do 1941. godine.

Paralelno sa tim teče njegov angažman kao dirigenta Opere, ali i njegov pedagoški rad. Radio je prvo kao profesor klavira u Muzičkoj školi (gde će kasnije postati direktor), zatim kao docent teorijskih predmeta na Muzičkoj akademiji i potom kao redovni profesor dirigovanja i kompozicije. Od 1960. do 1967. je bio i dekan te institucije.

Kao i njegov savremenik Vukdragović, Milošević je bio izuzetno aktivan na gotovo svim muzičkim poljima u Beogradu i na visokim funkcijama u nekoliko različitih institucija: bio je vršilac dužnosti načelnika muzičkog odeljenja Drugog programa Radio Beograda, direktor i dirigent Narodnog pozorišta u Novom Sadu, predsednik Udruženja muzičkih umetnika Srbije i Udruženja kompozitora Srbije. Takođe je bio odlikovan Ordenom rada sa crvenom zastavom.

Njegov opus čine orkestarska, klavirska dela, ostvarenja za hor, solo pesme, ali i muzika za film i pozorište. Jedno od njegovih najpopularnijih dela, kojim je i započeo svoju karijeru, jeste Simfonijeta. Naime, to delo nastalo je kao diplomski rad u klasi Suka i prvi put je izvedeno u Pragu 11. marta 1931.

Još jedno delo koje je Miloševića proslavilo još tokom studija i koje je prvi put autor izveo sam u Pragu jeste Sonatina za klavir. Od tog trenutka ta kompozicija se nalazi na repertoaru niza naših, ali i stranih pijanista.

Iako daleko od domovine i na tokovima impresionizma i ekspresionizma, Milošević po prvi put poseže za kanonom prošlosti – narodnim melosom. Naime, pet varijacija na narodnu melodiju Cvekje cafnalo čine lagani, drugi stav. Međutim, analitičari i muzikolozi smatraju da je ova reminiscencija pre vezana za Mokranjca i njegovu Dvanaestu rukovet, nego za sam folklor.

Bilo kako bilo, da li se Milošević pozivao na Mokranjca ili na narodnu melodiju, takva reminiscencija ima jedan cilj – evociranje prošlosti i bogatog narodnog melosa, kao i njegovo inkorporiranje u modernističko shvatanje.

broj komentara 0 pošalji komentar