Sveti Sava kao istorijska ličnost

Iako raspolažemo sa veoma malo dokumenata iz epohe za koju vezujemo Svetog Savu, on je zanavek ostao inspiracija književnicima, pesnicima, kompozitorima, umetnicima, istoričarima i drugim istraživačima. Tako dolazimo do zaključka da je o Svetom Savi do danas napisana obimnija literatura nego o bilo kojoj ličnosti srpske starije ili novije istorije.

Domentijan i Teodosije, svetogorski monasi i Savini biografi u 13. veku, pisali su u žitiju da je rođen oko 1175. godine u Rasu, u blizini današnjeg Novog Pazara, kao Rastko, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i supruge mu Ane. 

Čim je po tadašnjim merilima postao punoletan, otac mu ustupa na upravu Zahumlje, oblast oko reke Neretve, u današnjoj Hercegovini. Nedugo zatim, vođen božanskim proviđenjem, on odlazi na Svetu Goru, gde će se zamonašiti. Dobija monaško ime Sava, po svom uzoru Svetom Savi Osvećenom, velikom podvižniku u Svetoj zemlji iz šestog veka. Iz ruskog manastira Stari Rusik ubrzo prelazi u grčki manastir Vatoped, u to vreme carski manastir sa velikom bibliotekom i iskusnim starcima podvižnicima.

Sv. Savu kao istorijsku ličnost rasvetlili su naučnici, učesnici u seriji „Savin vrt“ Obrazovno-naučnog programa Radio-televizije Srbije. 

U nedostatku istorijskih izvora koji bi proverenim činjenicama upotpunili sliku o Savinom životu i delu, žitija postaju predmet različitih interpretacija. 

„Žitija su književne forme protkane tzv. metafizičkim istorizmom. Sveti o kome se govori u žitiju je uzor, on je opredmećenje vrlina, i u tom smislu on je nedostižan za nas, ali je ipak nekada bio živ čovek. U tom smislu u žitiju se zapravo ističu svi momenti koji su važni za sagledavanje idealnog lika nekog svetitelja, u ovom slučaju Sv. Save“, objašnjava istoričar književnosti Irena Špadijer.

Na koji način nauka danas uspeva da razluči istorijskog Sv. Savu od idealizovane slike koja je vekovima oblikovana u kultu, legendama i predanjima?

„Pre svega kroz pravne forme kojima se Sveti Sava bavio, jer je najpre trebalo da uredi način života manastirskih zajednica, da to sabere u čvrstu osnovu na kojoj će postati i opstati autokefalna crkva“, kaže istoričar umetnosti Tamara Ognjević.

„Istina je da Savina misao počiva na univerzalnim vizantijskim idejama, da je on sačinio originalan izbor iz arsenala univerzalnih vizantijskih ideja, ali autentičnost Savine ideje jeste u tome što je svim idejama dao lični pečat“, ističe teolog Mirko Sajlović.

To je potvrđeno u pisanju Zakonopravila, odnosno Nomokanona, te Hilandarskog, Karejskog i Studeničkog tipika, kojima se organizuje monaški život. Pored toga, on piše i Žitije Svetog Simeona, u kome prikazuje život svoga oca, uspostavlja njegov kult, beleži njegove refleksije. Ti zapisi će se odraziti na potonje Nemanjiće i na srpski narod. 

„Izvesno je da srpska književnost ne počinje u 13. veku. Ona svoje korene ima u dubljoj prošlosti, ali Sv. Sava je naš prvi imenom poznati pisac i prvi slovenski poznati pisac na Svetoj Gori. Njegovom pojavom, a naročito zadobijanjem autokefalnosti Srpske crkve, srpska književnost dobija svoj autentični izraz u okviru slovenskog pravoslavlja“, objašnjava Irena Špadijer.

Jedan od presudnih momenata posle koga su usledili i drugi važni događaji za opstanak države i crkve bila je izgradnja manastira Hilandar na Svetoj Gori. To zdanje podiže sa ocem, tada monahom Simeonom, i tako Hilandar postaje i ostaje do danas epicentar srpskog pravoslavlja u svakom pogledu. U kojoj meri je Sveta Gora ostavila traga u Savinom životu?

„Kada govorimo o odlasku Svetog Save na Svetu Goru, treba da imamo u vidu da je odlazak u manastir bio odlazak u duhovni centar, ali kad kažem duhovni centar, to je podrazumevalo ne samo metafizički odnos sa Bogom i vrstu izolacije, nego je Sveta Gora označavala i jednu riznicu kulturnog nasleđa“, objašnjava teolog Rastko Jović.

„Kada je Sveti Sava negde krajem 12. veka otišao na Svetu Goru, napustio je i svetovnu politiku. Međutim, kroz njegov život se pokazuje da je on imao i te kako jasna politička shvatanja i o pitanju države“, napominje vizantolog Srđan Pirivatrić.

„Jasno je da je to je osoba koja ima tu vrstu sposobnosti i moći, realne moći, ali i energije da stvari koje procenjuje, saznanja koja procenjuje kao dobra, primeni na mnogo širu zajednicu nego što je to Crkva“, dodaje Tamara Ognjević.

Istoričar umetnosti Danica Popović kaže: „Dobro su poznate zasluge Sv. Save za ustrojstvo i ukupnu organizaciju monaškog života u ranom razdoblju Nemanjića. Sava je lično iskusio oblik monaškog života i pustinjskog monaštva, pre svega na Sv. Gori, a kasnije je obišao najvažnije pustinje monaške istočnog sveta – Judejsku, egipatsku, Sinajsku. Taj obrazac iz Svete Gore, ustanovljen u svim detaljima, on je tako preneo u Srbiju.“

„Sava kao svetogorac donosi mošti svog oca u Srbiju i tako stvara njegov kult; takođe kao svetogorac odlazi u Nikeju 2019. i tamo ga vaseljenski patrijarh rukopolaže za prvog srpskog arhiepiskopa“, objašnjava Srđan Pirivatrić.

U kom vremenskom rasponu je Sv. Sava ostvario svoj životni i duhovni podvig?

„Sveti Sava je – ako se gleda na godine, možda nisu apsolutno tačne – živeo oko šezdeset jednu do šezdeset dve godine. Sa 16-17 godina je postao monah 1190-91. na Sv. Gori. Posle nekoliko godina postao je đakon ili jerođakon; 1204. godine je u Solunu rukopoložen u čin arhimandrita – kako čitamo u žitiju koje su pisali njegovi biografi Domentijan i Teodosije. Posle toga znamo da je Sv. Sava nešto više od deset godina bio arhimandrit ili iguman manastira Studenice sve do 1217. Zatim godine koje dolaze, njegov odlazak u Nikeju, gde dobija autokefalnost 2019. godine. Postaje arhiepiskop u 45. godini života“, kaže protojerej-stavrofor Radomir Popović.

Nakon toga, u sedištu prve srpske arhiepiskopije u Žiči i krunidbenoj crkvi budućih vladara dinastije Nemanjića, odigrao se na Spasovdan 1221. godine niz događaja važnih za srednjovekovnu srpsku državu.

Radomir Popović ističe: „Na Žičkom saboru je Sv. Sava posebnu pažnju obratio na čistotu pravoslavne vere. Njegova Žička beseda je dosta opširna, beleže njegovi životopisci. U njoj on upravo govori o predanjskoj veri.“

Savino poreklo, ali i napredak na duhovnoj lestvici od monaha u Vatopedu na Sv. Gori, preko zvanja arhimandrita hilandarskog i studeničkog, do arhiepiskopa srpskog, omogućili su mu da upozna važne ličnosti svoje epohe, bilo da je reč o vladarima, bilo o patrijarsima, arhiepiskopima i drugim značajnim ličnostima s kojima se susretao. U nekima je nalazio uzore, mnogima je bio uzor, ali bilo je i onih koji su mu zavideli. Iz jednog takvog dokumenta saznajemo i pojedinosti iz Savinog života.

„Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan u svom pismu iz 1220. godine prvi put na jedan egzaktan način osvetljava Savu kao političara, državnika, diplomatu, kao jednog čoveka, kako kaže, angažovanog u stvarima ovog sveta. Kroz to pismo saznajemo životnu dimenziju, dimenziju jednog vremena. Homatijan ga kritikuje da jaše rasne konje pokrivene zastavom, posećuje svečane bankete, ide kao izaslanik prema vladarima. Tu dobijamo jasnu sliku kako izgleda Sava Nemanjić i moram da kažem da nisam ni mogla drugačije da ga zamislim. Zašto je Sava drugačiji od ljudi koji su imali slične uslove? On se tu uzdiže činjenicom svojih posebnih sposobnosti. Rekli bismo, modernim jezikom govoreći, on je ʼlider i projekt menadžerʼ, čovek koji vidi stvari i koji ih sprovodi u delo“, objašnjava Tamara Ognjević.

Po Savinim uputstvima oslikavaju se crkve u manastirima Studenici, Žiči i Mileševi. Sava sugeriše raspored scena na freskama i uvodi natpise na srpskoslovenskom jeziku, što će postati pravilo za sve zadužbine. Organizuje prve bolnice u Hilandaru i Studenici. Od svih svetovnih i crkvenih lica on je svakako bio najveći priložnik i ktitor svetilišta van srpskih zemalja. 

Istoričar Ivana Komatina ističe: „Na svom putovanju on je dosta toga i kupovao. Kupovao je sasude i ikone, sve što je bilo potrebno za liturgijski život u Srbiji i još bolju organizaciju crkvenog života.“

Sava je proputovao veći deo ondašnjih srpskih, vizantijskih i mediteranskih zemalja, stigao do Svete zemlje, Male Azije i Egipta. Bila su to, pre svega, hodočasnička putovanja, ali su imala i diplomatski značaj zahvaljujući susretima koji su otvarali nove perspektive.

„Ključni povod za putovanja, ako nije u pitanju trgovina ili rat, u srednjem veku jeste investicija u spasenje sopstvene duše. Hodočasnik ne putuje u današnjem smislu te reči, da bi video neko svetsko čudo ili slično, već da bi putovao ka Bogu kroz jedan takav složen proces“, objašnjava Tamara Ognjević.

U istoriografiji se posebno proučavaju prvo Savino putovanje u Svetu zemlju 1228-29. godine i poslednje putovanje, na koje kreće nakon što je arhiepiskopski tron predao Arseniju Prvom. Sa tog puta se nije vratio, preminuo je 1236. u Velikom Trnovu, u Bugarskoj. Godinu dana kasnije kralj Vladislav prenosi njegove mošti u manastir Mileševu. 

Kroz tradicionalne vidove kulture sećanja, Sveti Sava kao istorijska ličnost prerastao je u odlučujući model za identifikaciju materijalnog i duhovnog nasleđa srpskog naroda. Prisustvo svetosavskog predanja može se identifikovati u svim segmentima srpskog društvenog života.

„Ako su Stefan Nemanja i Stefan Prvovenčani bili utemeljivači i osnivači svetorodne dinastije Nemanjić, za Sv. Savu se može reći sa punim pravom da je bio njen ideolog, i to u najsublimnijem smislu te reči“, zaključuje Danica Popović. 

„Istoričar postavlja pitanja, bavi se onim što se dogodi i onim što se nalazi u svesti i u srcu naroda. Pa, odgovorite na pitanje – kako poruke Sv. Save žive do danas i življe su nego neke poruke od pre 20, 50 ili 100 godina. Onda se suočavate sa tim da imate nešto što je Sveti Sava, svetosavsko učenje, što je svetosavsko istorijsko iskustvo, svetosavlje, nešto što traje 800 godina“, kaže Miloš Ković.

Svest o Savinoj harizmi i delima prenosila se u mirnim i smutnim vremenima na istorijskoj pozornici i kao feniks je stvarala nova uporišta. Slavljen radi zasluga za veru i kao pravi ugodnik Bogu, Sveti Sava je u žitijima, natpisima na freskama, srpskim letopisima, rodoslovima i zapisima uz ime dobijao atribute – prvi arhiepiskop srpskih i pomorskih zemalja, veliki čudotvorac, svetitelj i učitelj, vožd serbskog otečestva.

Tamara Ognjević dodaje: „Ja bih generalno rekla da je Sv. Sava veliki reformator, da je čovek koji u veoma kompleksnoj shemi povezuje određene stvari u celinu koja će da traje. Jedno od ključnih faktora pozivanja na Sv. Savu, na kult, jeste pre svega viđenje te ličnosti.“

 

 

broj komentara 2 pošalji komentar
(ponedeljak, 27. jan 2020, 22:00) - anonymous [neregistrovani]

SAVIN VRT

HVALA ZA LEP TEKST! HVALA RTS-u NA SERIJI "SAVIN VRT" I KVALITETNIM UČESNICIMA KOJI NAS OSNAŽUJU U SVETOSAVSKOM DUHU!

(ponedeljak, 27. jan 2020, 21:54) - anonymous [neregistrovani]

Sv.Sava

Hvala za poučan tekst! Ovako stičemo uvid koliko je Sv.Sava bio poseban!