Ljubica Marić ‒ komponovanje kao graditeljski čin

Petnaest godina posle smrti istaknute srpske kompozitorke Ljubice Marić (1909‒2003) objavljena je monografija o njoj. Razgovarali smo sa autorkom monografije, dr Melitom Milin.

Ljubica Marić je jedna od ključnih ličnosti srpske i jugoslovenske muzike 20. veka, čija su dela s uspehom izvođena i u inostranstvu. Za Internet portal RTS-a dr Melita Milin, naučna savetnica u Muzikološkom institutu SANU, dala je rezime svojih dugogodišnjih istraživanja života i umetničkog delovanja ove samosvojne umetnice, koja se pored komponovanja bavila pedagoškim radom, dirigovanjem, slikanjem i pisanjem poezije. Autorka je u godini obeležavanja stogodišnjice rođenja Ljubice Marić (2009) bila angažovana u organizaciji međunarodnog naučnog skupa, a bila je i autorka izložbe u Galeriji SANU.

Pored biografskih podataka i analiza dela, u monografiji su prikazani i osnovni tokovi razvoja srpske muzike u periodu između dva svetska rata, sagledani u kontekstu evropskih tendencija. Ukazuje se na različite estetske poglede po pitanju kosmopolitizma i nacionalizma, tradicionalnog i avangardnog u srpskoj muzici.
Da li je to kontekst u kome ste razmatrali početnu stvaralačku fazu Ljubice Marić?

‒ Trudila sam se da početnu, kao i sve druge faze kompozitorkinog rada, sagledam u kontekstu srpskog/jugoslovenskog i međunarodnog stvaralaštva odgovarajućeg vremena. Kao i neki drugi srpski kompozitori, ona je u mladosti bila avangardno orijentisana; posle rata je nekoliko godina primenjivala neke direktive revolucionarnog vremena, da bi najznačajnije domete realizovala u zrelim i poznim godinama, kada je, načinivši lični izbor modernističkih sredstava, realizovala izuzetno uspela dela individualnog pečata (Pesme prostora, 1956; Vizantijski koncert, 1959; Prag sna, 1961; Iz tmine pojanje, 1984. itd.).

Za vas, kao istoričara i analitičara, značajan momenat čini biografija Ljubice Marić. Kompozitorka je nosila specifičnu auru koja je bila odrednica njenih slobodoumnih ideja u vremenu posle Prvog svetskog rata.

‒ Slažem se s vašom konstatacijom da je Ljubica Marić nosila specifičnu auru umetnice čije su kompozicije predstavljale nadahnute iskaze njenog doživljaja sveta u svoj njegovoj tajnovitosti i složenosti. Ona je prve pouke iz kompozicije dobila u Beogradu od Josipa Slavenskog, koji joj je otvorio vidike ka modernizmu, posebno u radu s narodnim motivima. Nastavila je studije u Pragu (kod J. Suka i A. Habe, 1929‒1932), brzo usvajajući neke bitne postulate tadašnje avangarde i pokazujući, pri tom, naročitu maštovitost. Postigla je zapažene uspehe na festivalima u Amsterdamu i Strazburu (1933).

Da li se može konstatovati da je konačnim dolaskom u Beograd Ljubica Marić zakoračila u zreo period koji ste definisali kao „komponovanje kao graditeljski čin"?

‒ Pošto je provela nekoliko godina u Berlinu, Zagrebu i ponovo u Pragu, ona se 1938. godine vratila definitivno u Beograd. Ratna i poratna dešavanja nisu mogla biti podsticajna za stvaralaštvo, pa je ona tek sredinom pedesetih godina prošlog veka započela niz značajnih dela kojima je obeležila srpsku i jugoslovensku muziku tog vremena.

Podnaslov monografije „Komponovanje kao graditeljski čin" ‒ koji se prvenstveno odnosi na Pesme prostora i kasnija dela ‒ inspirisan je rečima same Marićeve da joj je život izrazito obeležen potrebom za graditeljskim činom.
Šta se može smatrati suštinskom vrednošću njenog opusa?

‒ Ljubica Marić je u svojim kompozicijama ostvarila ubedljivu i uzbudljivu evokaciju drevnih vremena koristeći se modernističkim izražajnim sredstvima, na način koji korespondira sa nekim delima velikih kompozitora 20. veka, Igora Stravinskog i Bele Bartoka. Uronila je u arhaiku, oživela ju je i učinila bliskom današnjem slušaocu koji u njoj prepoznaje svoje misli, osećanja, htenja, muke. Svoja dela je zasnovala na elementima srpske narodne i crkvene tradicije, koje je skladno ukomponovala s drugim izvorima, datim u visoko transponovanom obliku, prvenstveno s muzikom Johana Sebastijana Baha.

Ljubica Marić je komponovala Vizantijski koncert, pa se njeno ime često dovodi u vezu s kulturnim nasleđem Vizantije. Kako ga je ona sagledavala?

‒ Ovoj temi posvećeno je jedno poglavlje monografije. Napevi koje je kompozitorka koristila u radu na ovom koncertu i ostalim delima ciklusa Muzika oktoiha, kao i kasnijima, potiču iz Osmoglasnika, zbornika srpskih crkvenih pesama koje je zapisao i objavio Stevan Mokranjac. Kako se naše pojanje tokom vremena donekle udaljilo od vizantijske osnove, ne može se govoriti o nadahnuću u strogom smislu. Ljubica Marić je jednom zapisala da „naziv Vizantijski koncert treba samo da označi poreklo iz onog dalekog moćnog korena čiju jednu slatku stabljiku predstavlja naš narod svojim stvaralačkim duhom".

Kako se opus naše najznačajnije kompozitorke može sagledati u kontekstu globalnog mejnstrima?

‒ Dok su mladalačka dela Ljubice Marić bila sasvim na liniji međuratne avangarde, društvene okolnosti uticale su na to da se ona udalji od nje posle 1945. godine. Usledilo je nekoliko godina stvaralačkog „ćutanja", posle kojih je sredinom pedesetih godina počela da komponuje dela smelog, modernističkog stilskog lika, ali van tokova tadašnje avangarde. Izgradila je svoj lični, prepoznatljivi stil, a široki spektar izražajnih sfera koje je kreirala ‒ od rafiniranih, tajanstvenih meditacija do himničkih ozarenja ‒ deluje sveže i spontano i nekoliko decenija posle nastanka tih dela. U međunarodnom kontekstu opus Ljubice Marić se svrstava u modernizam 20. veka sa specifičnim autorskim obeležjima.

broj komentara 2 pošalji komentar
(sreda, 25. mar 2020, 23:28) - M. Milin [neregistrovani]

re:

Knjiga se prodavala u knjižari "Aleksandar Belić" na Studentskom trgu, ali trenutno nema primeraka. Trebalo bi da ih dobiju uskoro.

(četvrtak, 11. okt 2018, 11:08) - Anonymous KS [neregistrovani]

Doći do knjige

Ko je izdavač i gde se može nabaviti ova knjiga - monografija?