Читај ми!

Компакт-дискови, од чуда технике до „посебног отпада“

Некада револуционарна, техника компакт-дискова се сматра превазиђеном. Успон и пад ЦД-а током четири деценије је пратила, и срцем и душом проживела, музичка уредница у „Дојче велеу“ Зилке Винш.

Година 1985. Ми – будући тонски техничари – седимо у учионици и напето слушамо звук Петка увече у Сан Франциску – легендарног албума Пака де Лусије, Ала ди Меоле и Џона Меклафлина, који су тада спадали у најбоље гитаристе света.

Звук је кристално јасан, тонови допиру из звучника као низови бисера. Иако је јачина тона подешена на „собну“, имамо осећај да чујемо сваки тон, сваки потез прста на жици, па нам се чини да чујемо чак и дисање музичара.

Оно што не чујемо јесу шумови, какви се чују са тонских трака или касета, као ни пуцкетање које познајемо са грамофонских плоча.

То је за нас био први акустички сусрет са компакт-диском и откровење за наше младе техничарске уши.

Од Бетовена до Абе

Компакт-диск је постојао и пре тога, само што се дуго дискутовало о томе колико музике на њега ваља „пресовати“. Напослетку је постигнута сагласност да то буде капацитет довољан да на диск стане Бетовенова 9. Симфонија у 74-минутној верзији Вилхелма Фуртвенглера.

Године 1981, ЦД је презентиран на берлинском Сајму радио-дифузије. Први индустријски штампани компакт-дискови су сишли са производних трака 17. августа 1982, а легенда каже да се радило о албуму шведског квартета „Аба“ Посетиоци.

Према једном другом предању, то је био снимак Алпске симфоније Рухарда Штрауса уз дириговање Херберта фон Карајана који је од самих почетака био велики љубитељ компакт-дискова. А има и легенда према којој је то био један Шопенов валцер.

Посао је успео!

Убрзо затим, фирме „Сони“ и „Филипс“ су пустиле у продају прве ЦД-плејере по тада астрономској цени од око 1.200 евра. Те фирме су заједно радиле на развоју новог медијума и могле су да уживају у плодовима тог рада, јер је посао буквално експлодирао.

Само 1984. је у Немачкој продато три милиона компакт-дискова, а 1989. – 54 милиона.

При томе, они нису били нимало јефтини: један диск је коштао између 30 и 40 немачких марака (15-20 евра) – дупло више од ЛП-плоче. Уз то нико није знао колико дуго ће дигитални запис на дисковима уопште остати непромењен.

Збирка расте до неслућених димензија

С проласком година, плејери и дискови су постајали све приступачнији, а радње са грамофонским плочама су морале да се преуређују јер су љубитељи музике почели да доносе своје колекције грамофонских плоча и мењају их за компакт-дискове.

Баш као и ја: моје омиљене плоче су толико пуцкетале да ми је било драго што могу да слушам музику без сметњи – и не морам да преврћем плочу!

Плаћала сам велике суме за нове дискове „Пинк флојда“ или Принца, за Бели албум „Битлса“ – који је био и остао најважнија плоча у мом животу. Куповала сам џез и класику, и све више и поп, рок, соул и фанк. Поред регала са грамофонским плочама настао је ЦД-регал који се брзо пунио и ширио, а грамофонске плоче и грамофони су скупљали прашину и на крају завршили у подруму.

Када сам постала музичка уредница, то је добило већ апсурдне размере. Дискографске куће - међу којима је много њих имало седиште у Келну – врло радо су поклањале промотивне материјале.

Једном месечно сам ишла у поход и враћала се кући са руксаком пуним нових издања. А пред вратима бих затицала по два, три или четири пакета са дисковима. Моја збирка се увећала толико да сам морала да јој наменим посебну собу.

Шта радити са 40.000 дискова?

Збирка компакт-дискова је с временом нарасла на више од 40.000 комада. И сада чујем псовке радника који су ме селили. Али, има неког специјалног стила у томе када се хода поред регала дугог пет метара и високог метар и осамдесет и траже дискови за неки жур, музичку емисију или напросто музичко вече са пријатељима.

Додуше, нешто мање стила има у превртању кутија са стотинама старих промотивних синглова који труну у подруму – куда с тим? Да их побацам? Пажња, важно је раздвајати смеће: пластична кутија иде у канту за рециклажу, папирни омот и књижица – у стару хартију, а сами дискови се рачунају као „посебан отпад“.

Боље је било то некоме поклонити, или оставити на улици, или чак од тога направити уметност. Можда најкреативније решење је било да се плафон наше канцеларије у ДW облепи компакт-дисковима. Моје колеге и ја смо користили сваки слободан минут да их лепимо. И наше волонтере и практиканте смо терали да то раде – на крају крајева, морали су да науче да посао музичког уредника значи и бригу о старим промотивним дисковима.

Мој посао се поново променио и одлучила сам да се, без велике туге, опростим од моје збирке. То није било једноставно – половни ЦД-албуми са поп и рок-музиком су готово безвредни.

Пре моје нове селидбе се појавио неко којег мирне душе могу да назовем музичким манијаком и однео моју збирку. Око 1.000 дискова сам ипак задржала.

„Стара школа“ је још увек добра

И данас на журкама повремено пуштам музику као ди-џеј, а људи ме гледају с неверицом када виде два плејера, микс-пулт, две велике футроле с „нарезаним“ и једну дрвену кутију с оригиналним дисковима. Стара школа. Други користе лаптоп-рачунаре, музику чувају на хард-дисковима и пуштају је помоћу софтвера. То звучи привлачно – баш као и слушање музике преко платформи као што је Спотифај, које већ годинама угрожавају егзистенцију компакт-дискова.

Још привлачнији од Спотифаја је поново постао – винил. Након растанка од ЦД-колекције сам му се вратила - као и бројни љубитељи музике широм света. Године 2021. је у САД први пут после 1991. поново продато више грамофонских плоча него компакт-дискова. И то по каквим ценама! Тридесет до четрдесет евра за грамофонску плочу од 180 грама је просек – што значи да сада те плоче коштају дупло више од ЦД-а. То ми однекуд звучи познато...

Тако да сам сада поново у тренду: након што сам 1991. купила Бели албум „Битлса“ као ЦД јер је грамофонска плоча била изгребана и „прескакала“ је, сада она опет – у виду посебног винил-издања – стоји у мом регалу грамофонских плоча. Лудило.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(четвртак, 18. авг 2022, 17:55) - Anony Mous [нерегистровани]

Dobar i poučan tekst...

Obožavam pomenuti medij! Nadam se da nikada, ali nikada neće zastareti. Vinil se vratio, kasete nisu otišle u zaborav, čak se i vokmeni ponovo aktuelizuju. Nemojte bacati CD i DVD diskove. Originali su uvek dobra stvar. Narezani, naročito ako ih imate mnogo su idealni za umetnost. Povežite sa ovovremenim multmedijalnim umetnicima i ponudite im to (ali samo te, originale ne). Sigurno će smisliti neku skulpturu ili instalaciju i time ponovo doprineti medijskom fokusu na ovaj značajan i zaista dobar medij.

(четвртак, 18. авг 2022, 07:12) - Aca [нерегистровани]

Jao sestro draga

Kako bih ja slatko preuzeo taj krs od diskova samo da smo se znali u toku resavanja otpada. :/