Читај ми!

Најдужи пећински систем на свету постао још дужи

Најдужи познати пећински систем на свету управо је поставио нови рекорд пошто су геодети успели да мапирају додатних 13 километара пролаза у Националном парку Мамутска пећина у Кентакију.

Према подацима које су објавили званичници Националног парка, ходници у Мамутској пећини дуги су запањујућих 676 километара, што је нешто више од удаљености између Београда и Солуна.

Мапирање овог пећинског система био је огроман подухват који су обавили волонтери Фондације за истраживање пећина, непрофитне организације са седиштем у Кентакију, и локални спелеолози.

„Већина силазака у пећину дуго траје и веома је напорна, подразумева пењање, верање по литицама, провлачење кроз теснаце, пузање, воду и блато. После тога картографи претварају прикупљене податке у мапу", наводи Карен Вилмес, руководилац Фондације.

Ово није први пут да је систем Мамутска пећина „нарастао“. На листу рекорда је ушао 1969. године, са укупно 105 километара документованих пролаза.

Затим, током истраживања у септембру 1972. године, спелеолози су открили везу између система Мамутске пећине и система Флинт риџ, чиме је укупна позната дужина пећине достигла 232 километра.

Од тада су додатна истраживања открила још система веза између Мамутске и других пећина на том простору. Званичници Националног парка верују да ни ово није коначна дужина тог природног пећинског система.

Систем Мамутска пећина је огроман лавиринт настао ерозијом кречњака, феномен научно познат као крашки рељеф, који се јавља и код других растворљивих стена, попут мермера и гипса.

Крашки рељеф настаје дејством текуће и атмосферске воде на растворљиве стенске масе. Процес је дуготрајан и развија се у времену, које се мери геолошким мерилима времена. Стенска маса, у природи, никада није хомогена и садржи велики број прслина и пукотина, кроз које вода лакше продире, чиме се процес постепено преноси у подземље.

Док су пукотине стиснуте, главно дејство има кинетичка енергија воде. Међутим, њиховим проширивањем, вода лакше продире у подземље, чиме до изражаја долази хемијско дејство воде. Даљим проширивањем механичких дисконтинуитета стенске масе долази до слободног тока воде у подземљу, и до изражаја поново долази механичко дејство воде. Временом, воде је на површини терена све мање, а она се задржава на стенској маси, и тада је њена кинетичка енергија безначајна, па је у морфолошком обликовању терена доминантно хемијско дејство.

Сама пећина је име добила баш због своје величине, а не по евентуалним налазима остатака мамута. Кроз пећину протиче Зелена река, а било је потребно 25 милиона година да се формира пет спратова висок лавиринт у кречњачким стенама Кентакија.

Од елемената пећинског рељефа и накита у непрегледним ходницима и дворанама овог пећинског система могу се пронаћи сталактити, сталагмити, „пећинско цвеће“, пећинске игле, подземни бунари, дворане, језера и бројни примерци флоре и фауне.

Сваке године више од два милиона људи посети пећински систем, у коме живи 130 врста дивљих животиња, укључујући 14 врста троглобита, или животиња које живе искључиво у пећинама, као што је јужна пећинска риба без очију (Tiphlichthis subterraneus).

Национални парк Мамутска пећина један је од само 13 природних локалитета у Сједињеним Државама које су Уједињене нације признале као светску баштину 1981, а за међународни резерват биосфере проглашен је 1990. године.

Иначе, пећине Сак Актун и Дос Охос, које се налазе у близини мексичког приобалног града Тулума на полуострву Јукатан, најдужи су подводни пећински систем на свету. Пошто је 2018. године откривен подводни пролаз та повезана пећина названа је Систем Сак Актун, пошто је преузет назив дужег дела, и дуга је 347 километара. Унутар појединих пећинских система пронађени су докази о изумрлим животињама, али и о присуству људи, као и остаци мајанске културе.

број коментара 0 Пошаљи коментар