Читај ми!

Савршени родитељи не постоје: Опростите себи ових шест родитељских грешака

Изгледа као да осећај кривице и родитељство иду заједно. Данас сте изгубили контролу и извикали се на своје дете. Чини вам се да својој деци не пружате довољно. Кривите себе што сте толико размазили дете. Без обзира на узрок, већина родитеља се стално преиспитује и осећа кривим.

Психолози кажу да без обзира због чега као родитељ осећате кривицу и мислите да нешто не радите како треба, морате имати на уму да се овде не ради о грешкама и кривици, већ о преузимању одговорности.

Преузимање одговорности отклања осећај кривице и помаже родитељима да се усредсреде на следећи корак. Дакле, опростите себи ових шест родитељских грешака и окрените нови лист.

Опростите себи што понекад изгубите живце

Опростите себи што понекад изгубите стрпљење и извичете се на своју децу. Нормално је да понекад побеснимо, изнервирамо се или разочарамо када се деца не понашају онако како очекујемо.

Нико не може стално да буде смирен. Ако сте попут већине родитеља, вероватно повремено повисите глас, вичете или вриштите на своју децу. Руку на срце, деца умеју без грешке да нам нађу најосетљивију тачку. Она нас сјајно познају и тачно знају шта ће нас извести из такта.

Схватите да је сасвим нормално што ћете се после тога осећати лоше. Срећна околност је што после оваквих инцидената можете детету да дате пример како се преузима одговорност и модел како се решавају проблеми.

На пример, можете прићи детету и искрено му се извинити и признати да сте претерано одреаговали. Можете му рећи и то како ћете се следећи пут потрудити да проблем решите на другачији начин. Кажите: „Следећи пут кад се толико изнервирам, отићићу у другу просторију да се мало смирим“.

Тако ћете и дете научити како да призна кривицу, како да се извини и како да преузме одговорност за своје поступке.

И запамтите, када се извините, после извињења не сме да следи „али“. Ако кажете „али“, цео пројекат се распада.

Опростите себи што нисте били доследни

Посао родитеља је и да поставља ограничења својој деци. Нормално је што вам не успева да се увек придржавате тих ограничења. Уморни сте, није вам ни до чега, имате још сто ствари да обавите или једноставно тог тренутка вам није до убеђивања са дететом.

Запамтите једно: ако се дете уопште не узбуђује када нешто захтевате од њега, онда знајте да уопште не радите добро свој посао. Када детету постављате разумна ограничења и захтеве, нормално је да ће повремено бити тужно, љуто или бесно на вас. Ваша је улога да постављате грнице и дете неће бити задовољно њима. То је природа ограничења.

Како бисте били доследнији, поставите себи неколико питања: Због чега сте одустали од санкционисања непослушности? Да ли сте заборавили шта сте рекли да ћете радити? Или сте једноставно превише исцрпљени да бисте наставили даље?

Утврдите шта је то што вас спречава да будете доследни, а затим направите план како да решите једну по једну ставку. Ако верујете да у прошлости нисте поставили довољно ограничења, не очајавајте. Никада није касно да почнете да дефинишете границе и оквире понашања.

Изаберите једно подручје на које ћете се прво усредсредити, на пример, то што вам дете безобразно одговара. Затим, полако почните уводити више ограничења. Унапред смислите како ћете санкционисати ако дете не поштује ограничења. И очекујте да ће се оно у почетку снажно опирати. Ако није навикло на ограничења, можда ће му требати времена да се привикне и покушаће да се измигољи. Али будите чврсти и ствари ће се средити.

Не кривите себе за понашање свог детета у кризним ситуацијама

Када породица пролази кроз неку кризну ситуацију, попут развода, пресељења, губитка посла родитеља или смртног случаја, најлакше је оптужити себе што се дете неадекватно или ружно понаша.

У случају да је, рецимо, један родитељ напустио породицу, често се дешава да овај други мисли како мора да надокнади његово одсуство. Онда најчеће одустаје од неких правила и ограничења мислећи да је у реду да детету додатно не отежаваја ситуацију.

Каква год била кризна ситуација, запамтите да је и то део живота и да се свима догађају лоше ствари. Наравно, бићете емпатични и слушаћете своје дете и пружити му помоћ ако му је потребна, али то не значи да треба да му дозволите да се понаша непримерено.

То је тешка лекција за децу, али нико нема савршени живот и ниједно дете не одраста у мехурићу који их штити од лоших ствари и негативних емоција. Као родитељи, колико год то желели, једноставно не можемо спречити сукобе, трагедију или губитак.

Покушај надокнађивања животних недаћа претерано попустљивим понашањем је грешка. Када времена постану тешка, деци и даље треба структура. И даље им требају ограничења. И даље им треба неко да им сачува уобучајену рутину. Из тог разлога деца и даље треба да имају правила и консеквенце, као и обавезе и одговорности.

Потрудите се да успоставите равнотежу и пружите детету раширене руке и будите спремни да их саслушате и с љубављу их водите кроз проблеме. Не можете да контролишете друге људе или свет око себе, али можете да контролишете себе и начин на који ћете подизати своје дете. Увек је најбоље да се усредсредите на оно што можете да контролишете и подсетите се да дајете све од себе и да сте довољни.

Опростите себи што превише чините за своје дете

Чините превише за своје дете? То је још једна замка у коју родитељи лако упадају. Ово је нарочито тачно када се родитељи осећају кривима. На пример, родитељи свакодневно говоре својој деци да нешто ураде по кући. Кажу им једном, па три пута, па шест, и коначно, једноставно је лакше одустати и то учинити сам. Или се дете мучи са домаћим задатком и плаче и жали се како му је претешко. Ви му помогнете, оно се брзо умори и на крају ви га практично урадите сами уместо њега.

Међутим, схватите да је важно да не ускачете увек и спасавате дете од изазова. Какви год да су ти изазови, ако му превише чините само му шаљете поруку да га не сматрате довољно способним или паметним да то уради самостално.

Зато, када следећи пут кренете да нешто урадите уместо детета, размислите о томе како бисте могли да га усмерите да то уради само. Не лишавајте их прилике да науче драгоцену животну лекцију.

Али, кад вам се омакне и почнете да радите уместо детета, опростите себи. Довољно је да постанете свесни своје грешке и одлучите да се поправите. Мада, имајте на уму да се ова навика тешко прекида!

Опростите себи што не умете да казните дете

Често када се родитељи много изнервирају, у бесу претерују и покушавају да пронађу решење које ће натерати дете да истог трена промене своје понашање.

Готово да нема родитеља који у неком тренутку није рекао: „Кажњен/а си до краја године“ или „То је то, следеће три недеље нама компјутера/таблета/интернета!“ или „Ако не прекинете овог тренутка, све ћу ове играчке да скупим и бацим у ђубре!“.

Ово сте сигурно рекли, и слободно одмах себи опростите. Ниједан родитељ није савршен. На крају крајева, сви у бесу говоре ствари које не мисле. Али зато, следећи пут када упаднете у јарост, сетите се да претње или казне које изговорите у бесу у ствари нећете моћи да примените. Дакле, ако нема последица, нема ни ефекта.

Поред тога, често се дешава да у љутњи говорите детету ствари које му неће помоћи да стекне вештине које су му потребне да би променило понашање. Међутим, оно што је много гора последица претњи је то што на тај начин учите дете да су претње легитиман начин опхођења са људима. Такође, дете временом схвата да не мислите оно што говорите и ваше речи губе тежину.

Зато, удахните дубоко и не претите и не изричите казне у љутини. Склоните се, избројте до сто, смирите се и покушајте да дете добије промишљену, реалну и доследну казну која ће дати жељени резултат.

Немојте стално мислити да нисте довољно пружили детету

Многи родитељи се лоше осећају што не проводе време са својом децом колико би желели. Али такав је свет у коме живимо. Савремени живот је брз и махнит, а морамо да издржавамо своју породицу и не можемо да будемо на два места у исто време.

Једино што можете да учините је да вам листа обавеза и планова буде што реалнија. Покушајте да макар један део дана проведете квалитетно време са дететом, било да одиграте неку друштвену игру после вечере, да му помогнете у учењу, да заједно спремате вечеру или да одете у шетњу.

Покушајте да одредите једном недељно неко време које ћете провести сви заједно. Искључите телефоне, затворите рачунаре и усредсредите се само на заједничко дружење и забаву.

Поред недостатка времена, сви родитељи мисле и да немају довољно новца да детету пруже све што мисле да би оно желело. Живот је скуп, а чини се као да се родитељи такмиче једни с другима ко ће свом детету да да више и боље. Најбоља кућа, најбољи телефон, најбоље патике, најбоља одећа, најбоље играчке...

Десиће се да и најбољи другар вашег детета имати нешто „супер кул“ што ви себи не можете да приуштите, а ваше дете ће му завидети и осећати се одбачено. Наравно, родитељи почињу да осећају кривицу што нису у стању да купе детету нешто што наводно имају сва друга деца.

Имате два избора, или да се лоше осећате или да се запитате: „Шта је овде најважније? Шта желим да моје дете научи у животу?“.

Зар није важније да дете усвоји неке основне вредности: да цени рад, да научи да штеди, да не расипа, да буде захвално на ономе што има и да научи да помаже онима који имају мање среће од њега.

Да ли је стварно најважнија ствар на свету да дете добије нови модел ајфона?

Уместо што ћете да напрегнете све своје снаге да купите тај отмени предмет, зашто не покушате да смислите како да научите дете да само нешто допринесе, заради, уштеди и само купи, ако већ толико жели? Нека део уштеди, а део му дајте ви као награду за неко постигнуће у школи или помоћ у кући.

Поента је да у центру пажње не буду само материјалне ствари већ основне људске вредности.

Будите онакав родитељ какав желите, а не онакав какав мислите да други очекују од вас да будете. Савршена деца и савршени родитељи не постоје, а родитељство се учи и мада звучи парадоксално, неуспеси су неодвојиви део напретка.

Сви правимо грешке. Сви радимо ствари због којих касније жалимо и сви смо несавршени родитељи. Сутра је нови дан, покушајте да себи опростите, учите на својим грешкама и наставите даље.