Аутор култне трилогије Окупација у 26 слика, Пад Италије, Вечерња звона, отварао је кроз игране и документарне филмове попут Крви и пепела Јасеновца и Тестамента болне теме, приче чија је тишина многе узнемиравала.

Задирао је у најмрачније одаје људске психе, оголио историју, позивао на разум и опроштај. Много тога лепог, али и горког стало је у шест деценија Зафрановићевог јединственог, раскошног опуса.

„Мој живот је био једноставан, био је то филм и само филм. Изгледа ми као да је пет људи, а не један човек то прошао, и наравно та политика која нас је стално пратила, убијала и на крају дотукла и избацила из властите земље, тако да су то ствари које су врло драматичне. Никада нисам могао помишљати у животу да ће спајање два кадра у монтажи произвести толико беса да мораш отићи из властите земље“, каже славни редитељ.

Зафрановићева најбоља дела прожета су снажним осудама национализма, ратних злочина, геноцида у Другом светском рату. Имао је одговорност, храброст, емпатију према жртвама.

„Завршио сам једну и другу академију и на неки начин сам се сусрео са тим злом у Јасеновцу. Осетио сам да је то зло негде настало у мојој околини. Количина зла појединачно и масовно ме је фасцинирала. Онда сам одлучио да тај медиј који сам у то време познавао доста добро, да ставим у функцију, да истражујемо то и да ми филм да неке одговоре“, истиче Зафрановић.

Злочин и лепота, поетика и сензибилност – контрасти су које је суочавао у готово свим својим делима.

„Тај контраст је једноставно погодан да би се објаснило да око нас је зло. Да смо ту и да у нама је зло. Само треба да се појави време, идеологија која то подстиче, пропаганда и онда се појединачно и масовно крене“, објашњава Зафрановић.

Због бескомпромисног односа према историјским чињеницама, трпела је његова каријера и он лично. Лордан Зафрановић не одустаје. Чекамо његов први дугометражни играни филм о логору Јасеновац, као уметнички крик да се зло више не понови – Златни рез 42 - дјеца Козаре.