"Песма Евровизије" је филм који не смете пропустити

Било да сте заљубљеник у највећи светски избор за песму године или вам је то такмичење фестивал кича и јефтиних мелодија нови филм Вила Ферела бескрајно ће вас забавити. И учврстити у веровањима.

Прошле године је Квентин Тарантино у филму "Било једном у Холивуду" изнова написао историју Фабрике снова односно смене старе школе и хипика у врху тамошњег ауторског кадра. Ове године, Евровизија је отказана због пандемије али је одржана у истоименом филму Дејвида Добкина.

"Песма Евровизије", нови филм који је у суботу 27. јуна изашао на Нетфликсу морамо пре свега посматрати као ауторски пројекат Вила Ферела.

Овај изузетно популарни комичар запазио је евровизијско такмичење у посети тазбини и од тада га је пасионирано истраживао, пoсећујући саму манифестацију и контактирајући са учесницима. 

Ферелов опус чине разноврсне комедије али посебно место у њему заузимају филмови који се баве пародирањем појединих области као што су НАСКАР трке, америчка професионална кошарка или уметничко клизање.

У свим тим миљеима, Фарел је са променљивим успехом проналазио простор за своју мешавину софистицираног и приземног хумора, која се огледа кроз луцидне увиде у проблем исказане кроз пучки виц.

Евровизија је међутим ипак специфичан случај јер реч је о глобалном феномену који ипак није толико опште познат, нарочито на Фереловом примарном тржишту у САД.

На сличан начин као што су НАСКАР трке познатије као чињеница него што су пасионирано праћене у Европи, Евровизија је присутна на маргинама интересовања америчких поп културних сладокусаца.

Стога, можемо рећи да је Ферел овог пута имао обрнути задатак - кад је пародирао квинтесенцијално америчке кич-феномене и опскурна спортска такмичења морао је да их приближи глобалној публици дочим овде нешто извана мора да приближи Американцима.

Отуд, не чуди да је Евровизија настала као филм за Нетфликс јер управо на овој стриминг платформи такво остварење може да заживи.

Како Американцима објаснити Еуросонг 

Биоскопа данас нема, и упркос чињеници да би рецимо наша публика сасвим сигурно уживала у овом филму на великом екрану, као и значајан део европске, потпуно је извесно да би веома тешко могао да се исплати у овом формату.

У случају Евровизије један од проблема свакако би била способност америчке публике да докучи шта је у овом филму пародија а шта је малтене реконструкција евровизијског такмичења.

Кемп и бизарност су протеклих пар деценија постали стандард па и рецепт за успех на овом такмичењу, и неки од најесктравагантнијих учесника у Фереловој комедији делују као да су доведени са праве Евровизије.

Главни јунаци овог филма су Ерик и Сигрид, двоје заљубљеника у музику са Исланда који од детињства - када им је наступ АББА-е на Евровизији променио живот и судбински их повезао -сањају о одласку на ово такмичење.

Упркос Сигридином истинском музичком дару, главни креативни мотор је Ерик који свој дар за клишетизиране поп нумере и екстравагантан сценски наступ примарно користи са циљем да се докопа Евровизије, и одмах на почетку филма схватамо да ће овај лик до краја морати да спозна праве животне вредности.

Занимљиво је да овогодишњи исландски кандидат за Евровизију има веома сличан имиџ као Ферел, с тим што је код њега реч о свесној пародији, и она као да је координирана са филмом.

Изабрани  да не победе 

Када по узору на чувени мјузикл Мела Брукса "Продуценти" (у чијем је римејку Ферел имао упечатљиву улогу) Исланд пошаље Ерика и Сигрид са идејом да се обрукају јер се тамошњи јавни сервис плаши да би им јак кандидат могао донети победу и обавезу да организију следећу Евровизију, постаје јасно да ће овај неконвенционални пар научити своје животне лекције током ове мисије а да ће покоји час одржати и осталима.

У малтене голооточкој атмосфери данашњег Холивуда у ком се и "Прохујало са вихором" приказује уз пратеће предавање историчара, екипа Песме Евровизије је доста распојасано исмева Исланђанима, приказујући их као једну затворену, безмало инцестуозну, нервозну али добродушну заједницу у којој је на смену прихватљиво и опасно бити кловн.

Декадентни свет Евровизије је и у стварности прилично пародичан, али главни антагониста, руски кандидат Александар Лемтов у изузетној интерпретацији Дена Стивенса који и пева своје нумере, представља амалгам неколико поп звезда у једној.

У њему има свега помало - и Сакиса Руваса и Жељка Јоксимовића и Диме Билана, и кемпа и врхунске интерпретаторске вештине, и естрадне лукавости и истинске посвећености музичком и сценском наступу, а Британац Стивенс ужива у свакој секунди свог наступа.

Песме на Евровизији су приказане у свом варијетету, од искрених аматера који се служе клишеима, као што су Ерик и Сигрид, преко врхунских звезда и искусних професионалаца као што је Александар и његова пријатељица из Грчке, па све до оних бесмислених залуталих учесника какве у овом филму представља измишљени шведски репер Џони Џон Џон.

Нису приказани нажалост српски кандидати али се у позадини једне сцене виде хрватски, но не чује се како их виде аутори овог филма.

У неколико нових песама које су припремљене за овај филм, аутори доста добро сумирају оно што се може чути на Евровизији по типовима песама - ту су нумере са етно-украсима, копије познатих хитова, поп хитови по познатим мустрама и ексцесни рок и реп наступи.

Музика притом није једини аспект који је прилично веродостојно приказан.

Оно што би публици у Америци могло изгледати као клише а то је појављивање народних шампиона који се више допадају публици него жирију постоји заправо у стварности.

Исто тако постоји и диспропорција кандидата који су аматери и врхунски професионалци. Екстравагантне сценске тачке у наступима су такође доста сличне оним које се заиста могу видети.

Неки елементи су чак и умањени. Упркос томе што је приказано да је Евровизија важна Исланђанима, и да је сам избор битан догађај за локално становништво, не успевају да добаце до драматичних догађаја као што је била Беовизија на којој је практично почео распад Србије и Црне Горе услед сумњивог избора групе "Ноу Нејм".

Можемо рећи да је тешка политичка тензија око две баналне песмице превише апсурдна чак и за Ферелов смисао за хумор.

Слично самој Евровизији, и овај музички филм доноси нешто чега има све мање у етру, а то су нове песме.

Ако је прошлу годину обележио џубокс мјузикл "Јуче" о свету у коме се Битлси никада нису појавили, а претходну "Боемска рапсодија" о групи Квин, овде имамо нове песме.

На музичким сценама као што је наша, квалификациона такмичења за Евровизију постали су практично једини простор на којима се огледају аутори нове музике, насупрот бескрајним певачким такмичењима.

Упркос томе што у "Песми Евровизије" имамо и неколико старих хитова изведених на занимљив начин, кључне су ипак нове песме на којима је највећим делом радио Сeван Котеча, један од најуспешнијих поп композитора последњих година који је радио са највећим именима као што су Ели Голдинг, Кејти Пери, Бритни Спирс и Аријана Гранде.

Котечине песме су не само програмске и прилагођене захтевима приче већ су и саме по себи веома духовите, и добро би прошле да су заиста послате на Евровизију.

Јефтин хумор највишег нивоа 

Стил филма добро је сумиран у сцени када се Александар удвара Сигриди и стидљиво јој каже да би желео да јој каже нешто глупо а она се осмехне и одговори - „Слободно, ја волим глупе ствари".

Песма Евровизије ће пробудити Сигрид у свакоме од нас јер Ферел у сарадњи са Александером Стилом поново нуди луцидне увиде и пучки хумор који функционише, како сам већ рекао у опису његовог поступка. Вил Ферел и Рејчел Мекадамс су сјајан пар.

Он је смешан, она је духовита и са лакоћом гради емоционално језгро филма, па њихове роле и повезују овај филм у целину, спечавајући да се исцрпи у драматургији скеча. Захваљујући сјајним глумцима у главним улогама, упркос огромном броју разних атракција, Песма Евровизије успева да очува замајац приче која везује публику и нуди врхунски ескапизам.

Редитељ Дејвид Добкин је доста лутао од филма "Ловци на деверуше" у ком је први пут сарађивао са Рејчел Мекадамс и Вилом Ферелом и овај филм је повратак на прави пут.

Кад је реч о овој теми, вероватно да Евровизија није добила свој дефинитивни филмски приказ јер је њена историја далеко комплекснија од овога. Читав низ истинитих евровизијских прича можемо замислити на екрану.

Неколико филмова из Скандинавије бавило се успут и темом Евровизије и њених учесника дакле ова тема није нетакнута али није имала овакав глобални третман.

Добкинова "Песма Евровизије", као један изузетно духовит приказ актуелног стања, показује да посматрачи са стране ствари виде можда и боље него ми.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(понедељак, 29. јун 2020, 15:28) - Mous [нерегистровани]

10/10

Remek delo komedije

(понедељак, 29. јун 2020, 10:22) - anonymous [нерегистровани]

Bez mene

Taman jedna godina da se odmorimo od Eurovizijske komedije i cirkusa a ono film. Nema sanse da to pogledam.

(недеља, 28. јун 2020, 13:31) - anonymous [нерегистровани]

Film

Nemam nista protiv da vidimo i nesto novo ali repriziranje vasih serija je katastrofa.Ubijate svako vece sa serijama koje smo milion puta gledali.Ima toliko lepih serija koje Rts nije emitovao kao na primer Samac u braku jedna fantasticna serija a vi pisle Selo gori sigurno planirate Bolji zivot.Strasno.

(недеља, 28. јун 2020, 13:23) - Паметњаковић [нерегистровани]

Баш сад гледам тај филм, урнебесно!

Допада ми се јер је спрдња, те манифестације не гледам, гледао сам можда два пута у животу. Оно што је можда лоша страна свега тога је што је то амерички филм и они се спрдају са европском традицијом, али генерално и није нека традиција, ако ћемо искрени да будемо.