Читај ми!

Марина Шибалић: Заштита природе води и до социоекономске добробити

Велика и Мала Рипаљка – водопади на Озрену, још 1949. године стављени су под заштиту државе. Исте године Мустафа и Фељешана на простору Кучаја, као изузетна станишта букових шума, проглашена су локацијама које треба посебно чувати. На нашим просторима брига о природним лепотама и околини, траје завидан број деценија. О томе како је то изгледало некада, а како данас, за интернет портал РТС-а говори в. д. директора Завода за заштиту природе Србије Марина Шибалић.

Крошње као кишобрани, најкраћа река у Европи, венерина влас, шам-дуд у подножју Проклетија, клисуре од само четири метра и прашуме… – све је то само делић украса Србије који се штите и законом, и на терену.

Како је изгледао историјат институционалне заштите подручја у нашој земљи? Која су прва која су стављена под заштиту?

– Завод за заштиту природе Србије основан је 30. априла 1948. године као Завод за заштиту и научно проучавање природних реткости Народне Републике Србије. Један од основних задатака Завода од самог оснивања је да уочава природне вредности и својим деловањем ради на очувању и заштити делова природе који због својих одлика или реткости имају својства која их издвајају у одређену категорију природних добара.

Први акт о заштити природних вредности, донело је Министарствo шумарства Народне Републике Србије још 1948. године, којим је под заштиту државе стављен Строги природни резерват „Острозуб“ у шумском комплексу Качар.

Прво природно добро у категорији националног парка на подручју Србије проглашено је 1960. године – Национални парк „Фрушка гора“.

Која су наше најспецифичније заштићене локације и због чега су јединствене?

– Свако заштићено подручје је специфично и јединствено на свој начин. Међу најзначајнијима је Строги резерват природе „Зеленика“ на планини Јелова гора, у југозападној Србији.

Под заштитом је због очувања шумског комплекса и станишта аутохтоне заједнице реликтне врсте зеленике које је обрасло шумом брдске букве и која се развија у условима специфичне влажне климе.

Посебан је и Специјални резерват природе „Клисура реке Милешевке“, која је између планинских масива Златара и Јадовника формирала дивљу кречњачку клисуру дугу 24 километра. Клисура достиже дубину од 1.230 метара, док се на појединим местима сужава на свега четири метра. У клисури су, у виду савршеног мозаика, развијене и распоређене интересантне шумске заједнице, заједнице стена и заједнице сипара.

Посебну естетску вредност имају неприступачне литице са очуваним и веома старим примерцима црног бора импозантних димензија и крошњом у облику кишобрана.

Национални парк Тара је основан 1981. године и има површину од 24.991,82 хектара. Чувени кањон Дрине који опасује Тару са северне стране најдубљи је у Србији и трећи у свету. Рефугијални карактер Националног парка „Тара“ посебно наглашава присуство Панчићеве оморике, терцијерног ендемо-реликта, чији је типични локалитет планина Тара.

На северној падини Таре извире речица Врело, најкраћа у Европи, дужине 365 метара (река Година).

Стабло црног дуда, познато под називом шам-дуд, налази се у дворишту Пећке патријаршије у подножју горостасних Проклетија и најстарије је заштићено стабло у Србији. Његову садницу је на повратку из Јерусалима понео са собом српски архиепископ Сава Други, син краља Стефана Првовенчаног. Садницу је добио у области Шам, која се налази на територији данашње Сирије. Стигавши у Пећ, архиепископ је између 1263. и 1272. године ту садницу засадио испред тек завршене Цркве Св. Апостола у комплексу Пећке патријаршије, не слутивши да ће његов дуд доживети и 21. век.

Висина основног дебла је осам метара, обим 5,80 метара, а пречник 1,9 метара. Током јаке олује која је пре 50 година задесила Пећ, стабло се поцепало на два дела. Неке су се гране спустиле на земљу, да би се накнадно из њих развили бочни корени. Уз главно стабло израсла су још три избојка са развијенoм крошњом која су такође полегла. Поред природног, шам-дуд има и огроман историјски значај као савременик свих збивања која су се дешавала српском народу у подножју Проклетија у последњих седамсто педесет година.

У категорији „Заштићено станиште“, „Венерина падина“ је у Србији једино станиште строго заштићене биљне врсте – венерина влас. Налази се у непосредној близини термалног извора на бигреној тераси, у насељу Звоначка бања. Распрострањење и постајање венерине власи у Србији било је потпуно непознато до 1965. године, када су поменуту врсту открили ботаничари Воислав Николић и Никола Диклић.

Површина заштићених подручја у Србији тренутно је 678.237 хектара, односно 7,66 одсто територије Србије. Ранији циљеви Европе односили су се на 20 одсто територије покривене таквим подручјима, до 2020. године. Какви су захтеви Европе данас у светлу услова који су пред нас постављени у процесу евроинтеграција?

– Завод за заштиту природе активно учествује у свим фазама у поступку повећања површина заштићених подручја на територији Србије, не само у повећању површине Натура 2000 мреже већ и у развијању овог система заштите. Истраживања се спроводе кроз Еколошку мрежу Србије и прикупљањем података за одређивање потенцијалних Натура 2000 подручја у оквиру реализације пројекта „ЕУ за Србију – Наставак подршке имплементацији Поглавља 27 у области заштите природе (Натура 2000)“.

Србија има Еколошку мрежу која је дефинисана Уредбом о еколошкој мрежи, донетој 2010. године и којом је обухваћено 20,93 одсто територије Србије, са површином од 1.849.201,77 хектара.

Еколошку мрежу чини 101 еколошки значајно подручје, као и одређени водотоци са обалским појасом који представљају еколошке коридоре од међународног значаја.

Како Србија напредује на том путу, посебно имајући у виду преговарачко поглавље 27, и какви су планови у смислу стављања под заштиту што већих површина?

– На свом путу остваривања преговарачког поглавља 27 Србија има добре резултате.

У сарадњи са Министарством заштите животне средине и уз помоћ грађана, Завод за заштиту природе Србије активно учествује у процесу израде и спровођења свих пројеката који се односе на очување природних вредности, њихову активну заштиту као и заштиту животне средине, а све у складу са међународном мрежом Натура 2000.

Има ли проблема и који би био „камен спотицања“ у остварењу тих циљева? Третирање отпада и однос према водама су међу горућим проблемима са којима се Србија суочава, на ком месту би била заштита природе (један од сегмената у преговарању по поглављу 27)?

– Завод за заштиту природе Србије је јединствен. Наши биолози, еколози, шумари, геолози, планери, баве се дивним и одговорним послом, проучавањем природе, природних вредности, предлажу заштиту и начин очувања тих природних вредности које Србија има.

На том свом путу Завод, од проглашења природног добра, до начина заштите и газдовања природним добром ради очувања његових природних вредности, има значајну сарадњу са Министарством заштите животне средине и даље са управљачима природних добара, и сви заједно радимо на томе да Србија има очуване шуме, реке, биљни и животињски свет, геолошко наслеђе.

Директиве које се односе на отпад и загађење нису у директној надлежности Завода, али се ми трудимо да учинимо све што је у нашој моћи како би дали свој допринос и у овом сегменту заштите.

У последње време приметан је интензивнији рад на номиновању и заштити подручја у Србији. Шта за грађане (и у социјалном, па и економском смислу) значи више хектара под заштитом?

– Желела бих да напоменем да формирањем заштићених подручја долази до нових социоекономских вредности, које грађанима Србије пружају другачије привредне потенцијале.

Настањен у великим урбаним срединама, човек постаје свестан везе свог опстанка са очувањем равнотеже у природним срединама. Ова равнотежа заснована је на разноврсности природних станишта и дивљих врста које су густо саткане у природне циклусе, појаве и процесе од којих човек има непосредну корист или штету. Да би опстао, човек нужно мора не само да формира еколошки начин размишљања већ и да коренито промени свој однос према природи и заштити њених вредности.

Потреба за заштитом природе је последица драстичног напретка људског друштва, који од 20. века до данас не застаје и не успорава. Рапидан пад бројности популација дивљих врста и изумирање великог броја врста, директна је последица људског утицаја на природу. Осим моралне и етичке потребе да се бави заштитом природе, човек је на то подстакнут најпре све јаснијим негативним последицама по себе самог. Даље коришћење живе природе и измене просторног оквира могући су једино под условима сталне еколошке и научно засноване контроле, чему у прилог иде повећање површине под заштитом.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(субота, 08. јан 2022, 14:22) - Jaroslava Radojevic [нерегистровани]

Ozbiljan problem ozbiljan rad

Gospodja Sibalic nastavlja aktivnost, popularizaciju i poziv na angazovanje svih insitutucja i pojedinaca na ocuvanju prirode Srbije, pri cemu koristi sve moguce resurse. Zahvaljujem i cestitam.

(субота, 08. јан 2022, 11:44) - Matke [нерегистровани]

Samo napred

Pravo je osveženje videti da neko u javnoj službi radi posvećeno i odgovorno, posebno kada je ovako važna tema u pitanju. Jednu Srbiju imamo i moramo da je čuvamo.