Читај ми!

И у гвоздено доба људима је било тешко да се растану од непотребних предмета, тврде археолози

Од прерасле одеће за бебе до распарене шољице за кафу која нам је остала од родитеља - постоје неки предмети од којих нам је необично тешко да се раставимо. Истраживање које су спровели археолози говори да такав однос према обичним свакодневним предметима људи имају можда већ 2000 година.

У чланку објављеном у часопису Антиквити (Antiquity), др Линдзи Бастер, археолог са Универзитета у Јорку, тврди да би кашике израђене од костију и делови играчака пронађени на зидовима колибе из гвозденог доба, откривене у шкотском сеоцету Броксмуту, као и истрошено камење за брушење, могли бити вековни пример ове необичне везаности за бескорисне предмете, пише Гардијан.

Случајност није било ни место на коме су пронађени овакви предмети, сматра др Бастер, а њихова готово никаква вредност доказује да нису чувани због тога. Она мисли да су то такозване „проблематичне ствари" - предмети који се из емотивних разлога не могу бацити, чак иако више нису ни потребни ни омиљени.

„Постоје предмети, попут оних који се сахрањују са покојницима, а који су им, по веровању, потребни у загробном животу, а имамо и оставе на посебним местима, где су одлагани одређени предмети које су људи приносили као дарове за богове или су их чували због њихове вредности“, наводи Линдзи Бастер.

„Али ту је и ова категорија артефаката – ти мали никакви предмета који нису нити опрема за покојнике, нити имају икакву материјалну вредност или егзотични квалитет, али очигледно нису само обично смеће. Они су намерно чувани.“

Археолошкиња примећује да међу обредним предметима приликом сахрањивања у периоду гвозденог доба није било оваквих „проблематичних ствари“. „Зато мислим да су они красили зидове колиба“, додаје Бастерова.

До ових закључака, како објашњава, дошла је после разговора са многим људима о смрти, туговању и губитку у данашњем друштву. Они кажу како им је тешко да се одвоје од неких свакодневних предмета. 

„Одједном је слагалица почела да се склапа“, каже др Линдзи Бастер.

Наводи да су их, у оним древним друштвима, где покојници нису сахрањивани са употребним предметима из свакодневног живота, вероватно чували потомци, али и да су неки сахрањивани заједно с њима, што можда баца ново светло на тумачење артефаката нађених у гробницама.

Један од таквих примера је прибор за чишћење ноктију, пронађен у неким праисторијским гробовима, али такви прибори пронађени су и у кућама из гвозденог доба на границама Шкотске.

„Сви имамо ону кутију на тавану препуну неких дрангулија – или у ормару или испод кревета – са којима не знамо шта да радимо, али нисмо спремни да их бацимо. Можда припадају неком преминулом рођаку, можда нас једноставно подсећају на нека минула времена“, каже археолошкиња.

Бастерова подсећа и на мали мач у дрвеним корицама који је пронађен у једној гробници из римског периода у Кантерберију, који је можда био омиљена играчка из детињства коју је покојник чувао.

Др Сара Тарлоу, професорка археологије на Универзитету у Лестеру, која није била укључена у ову студију, сматра да је ово истраживање истакло како предмети нису само важни због њихове практичне или симболичке функције, већ и због идиосинкратских и личних значења, која су најчешће повезана са успоменама и емоцијама.

„То је леп начин гледања на праисторију који се не бави само питањем моћи и статуса, и не само религијом и културним идентитетом. Овде је реч о емоционалним везама међу људима, што је дивно“, наглашава професорка Тарлоу. „Мислим да нам ово помаже да замислимо те људе који су живели у гвоздено доба тордимензионално, као људе који су имали осећања, као људе који су имали компликоване међуљудске односе, на исти начин као и ми данас“, закључује професорка. 

број коментара 0 Пошаљи коментар