Марко Тајчевић – 120 година од рођења

Међу српским композиторима који су превасходно деловали у периоду између два светска рата и стваралачке подстицаје претежно налазили у богатој ризници фолклорног музичког наслеђа – значајно место заузима Марко Тајчевић, рођен 29. јануара 1900. у Осијеку.

Тајчевић је основна музичка знања стекао у родном граду, учећи да свира виолину. Студирао је композицију у Прагу и Бечу. Завршне кораке у музичком школовању направио је у Загребу, где је и започео своје професионално деловање.

Најпре је био наставник у Женској грађанској школи, Учитељској школи и Реалној гимназији, а затим и у музичкој школи „Лисински“, за чије је оснивање 1927. године и сам покренуо иницијативу.

Године 1940. Тајчевић је прешао у Београд. Велики део своје професионалне активности и даље је посвећивао педагошком раду. Био је најпре професор музичке школе при Музичкој академији, а потом и професор Музичке академије, у којој је предавао композицију и теоријске предмете.

Као композитор изразито националног усмерења, Марко Тајчевић узима народни мелос као своје примарно стваралачко полазиште; показује изразити смисао за уметничку стилизацију фолклорне материје кад обрађује изворне народне напеве, као и кад ствара надахњујући се духом фолклора. И у делима у којима нема директних асоцијација на народни мелос, примењена музичко-изражајна средства граде атмосферу која носи печат нашег тла, каткад уз наговештаје композиторове наклоности ка руском музичком реализму.

Поштујући традиционалне вредности и прихватајући само оне савремене поступке који се уклапају у његов стилски идеал, Тајчевић гради умерено модеран музички језик. Ограничава се углавном на мале облике, које минуциозно дотерује у композиционо-техничком погледу, уживајући с правом углед великог мајстора минијатуре.

У средишту Тајчевићевог стваралачког интересовања налазе се вокалне форме – хорови и соло песме. Хорске обраде народних мелодија повезане су у облик свите или руковети, под називима Македонске песме, Веселе попевке и слично.

Намењене аматерским хорским ансамблима, већином су једноставније грађе. Слично у погледу облика, међутим, конципиране су и значајније, сложеније хорске композиције на народне текстове. Тајчевићево музичко тумачење овде је блиско аутентичним народним напевима. Таква дела су, на пример, драматично узбудљиве Комитске песме за мушки хор и лирски инспириране Пјесме из Градишћа за мушки хор и алт соло, на текстове из збирке „Јачке“ Франа Курелца. Из Курелчеве збирке је и текст опсежне Јачке од кананског весеља из 1968. године, народног, хумором обојеног виђења познате библијске легенде, коју Тајчевић обликује као својеврсну а капела „ораторијумску“ сцену мањег формата за мешовити хор.

У духовном опусу Марка Тајчевића налазе се четири композиције за мешовити хор настале у временском распону од четрдесет година – између 1928. и 1968. године. То су: Литугија Св. Јована Златоустог, остварење Четири духовна стиха, Псалам 69 и Сеј дењ, дело рађено на стихове 118. псалма. Остварена у синтези елемената традиционалног српског појања, српске и руске црквене музике, Тајчевићева Литургија предвиђена је за богослужбену употребу, као и за концертно извођење.

број коментара 0 Пошаљи коментар