Добри човек, Новак Новак

Ове године се навршило четврт века откако је преминуо Новак Новак. Из рукописа његове необјављене аутобиографије и дневничких бележака који се чувају у Историјском архиву Београда, доносимо неколико одломака.

Откако се наша прва телевизијска серија Сервисна станица 1959. године завртела на тада малобројним ТВ пријемницима, следећих неколико деценија име Новака Новака, рођеног као Новак Новаковић (1928-1995), било је синоним добре забаве и хумора. 

Међу незаборавним телевизијским серијама, филмовима за које је Новак Новак писао сценарије налазе се Сервисна станица, Нема малих богова, Срећа у торби, На тајном каналу, Музеј воштаних фигура, Лицем у наличје, Црни снег, Људи и папагаји, Леђа Ивана Грозног, Сачуталац, Столица која се љуља, Дежурна улица, Историја брачног лома у три тома, и, наравно, Позориште у кући... Значајан број Новакових сценарија режирао је Радивоје Лола Ђукић, који је с њим чинио један од најпознатијих ауторских телевизијских тандема бивше Југославије. 

Пет година пре смрти 1995. године, Новак Новак је написао аутобиографију насловљену Позориште у срцу која је остала у рукопису. Ова сећања, по речима његове супруге Светлане, Новак Новак је желео да преточи у романсирану едицију у којој ће доминирати ликови и портрети најзанимљивијих и најпопуларнијих људи са малог екрана током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година. Током 1998. и 2002. делови Новакових мемоара су излазили као новински фељтон, али никада нису објављени као књига. Да би се данас прочитали у целини, пут води у Историјски архив Београда.

Наиме, Светлана Новаковић је 2002. године предала Историјском архиву Београда обимну грађу из оставштине свог супруга, која данас чини Лични фонд Новака Новаковића. Чини га око 200 јединица смештених у 12 архивских кутија. Најзначајнији део фонда су документа, сценарији, рукописи и фотографије, поменути рукопис Позоришта у срцу и две свеске дневника који је Новак Новак водио од 1982. до 1995. године.

У знак сећања на једног од пионира РТС-а, доносимо мали део из ове драгоцене грађе.

Будућност се зове телевизија

Новак Новак је до 1957. био уредник на Радио Београду, а о почетку рада на телевизији у Позоришту у срцу пише:

„У мају '57. радио је престао да користи моје услуге.

Постављен сам за уредника непостојеће београдске Телевизије. Постао сам шеф неограничених количина - ничега. Београдска ТВ је тог маја била управо то: без студија, камера и сценарија, без технике и зграде.

Само ваздух.

Лично - осећао сам се као адмирал поморских снага Швајцарске Конфедерације! Предао сам наследнику свој сто, пепељару и писаћу машину па преселио у - ходник. Ходницима Радио Београда мували су се успорени курири, усплахирени писци, ислужени певачи, скрибомани, кантомани...

Сад смо им се придружили и ми - адмирали! Шака јада, у ствари: неколико новинара, филмских сниматеља, редитеља. Једва смо се између себе познавали али нас је неизвесна будућност збила једне уз друге, као бродоломнике на крхком сплаву.

Будућност се звала ТЕЛЕВИЗИЈА а у њу сам се разумевао колико и у нуклеарну фисију."

Како је Мија Алексић постао звезда

Новак Новак је написао сценарио за прву домаћу ТВ серију Сервисна станица. Режирао ју је Радивоје Лола Ђукић, а главну улогу је тумачио Мија Алексић. Серија је имала 16 епизода и била емитована током 1959. и 1960. године. 

О овој серији Новак Новак у аутобиографији каже: „Када се једном буде писала историја наше телевизије - а писаће се јер смо још гладни магистара и доктора наука - неће се моћи прескочити гласовита телевизијска серија СЕРВИСНА СТАНИЦА. (...)

Млади аспиранти Академије за позориште, филм и телевизију мораће макар и из фусноте бубати 'да се крајем педесетих година овог века појавила прва југословенска играна серија са протагонистом Мијом Алексићем'. Каква била да је била, она се умувала у историју и са њом и њени творци - Радивоје Лола Ђукић и Новак Новак. У историју се не улази сваки дан, историја није кафана у којој су свима врата отворена. У њу се ступа сваки други дан ако човек зна да прескочи онај први, некорисни дан.

То смо управо учинили нас двојица. (....)

Протагониста Сервисне станице и први миљеник телевизијске публике постао је Мија Алексић. Као што то обично бива, десило се то сaсвим неочекивано. Мија се - да отворено кажем - самоиницијативно извукао из сивила који су му наменили писци и редитељ. (...)

Играо је епизодног келнера, неку врсту 'везног играча' између појединих хумористичких нумера и музичких блокова. Мало, исувише мало, за човека који је већ окусио славу као популарни Раф Максић на таласима Радио Београда. Није се дао, дакле. У тој првој епизоди он је заиста разносио кафе и придржавао капуте, али је то чинио са таквим комичарским надахнућем да смо у току емисије спонтано помислили: 'Дођавола! Што му не дадосмо и нешто више?'

Мија се у ствари сам послужио. И то једном неугледном и празном, рекло би се, комуникационом репликом: 'Ја сам вд шеф сервисне станице, друг вд Рака.'"

У два или три маха он је поновио ову фразу, али увек друкчије, богато и смишљено изнијансирано и толико убедљиво да је пред гледаоцима из прве пукао лик притупог, властољубивог, кварног, завидљивог, уображеног, необразованог и тако даље - човека. Читава галерија могућих ликова само у једном лику и то уз помоћ једне једине фразе: 'Ја сам вд шеф станице, друг вд Рака'. (...)

Тако се родила серија од вд Раки. Без намере, узгредно, без припрема, изјава и других таламбаса које претходе свакој телевизијској серији.

Тако сам и ја постао професионални телевизијски писац: без намере, узгредно."

Пријатељство с Лолом Ђукићем

У тексту О Лоли лично и пристрасно, Новак је о свом најважнијем професионалном партнеру рекао:  „Старо правило драматургије - сукоб супротних - не важи за Лолу и мене.

Два тотална антипода, нас двојица, другујемо двадесетак година не одричући се својих врлина и мана. Ево неких:

Ја имам висок а Лола низак притисак;

он презире кафану, ја бих у њој и становао;

ја сам за Звезду, он за ОФК Београд;

он може да ради и 24 сата, ја исто толико могу да ленчарим;

Лола је деда, ја нисам;

Он је у пензији, ја се још батргам.

Хоћу да кажем: пријатељство смо изградили на чврстим различитостима! Због тога је оно, сигуран сам, и тако чврсто.

'За двадесет и кусур година дружења са Лолом', навео сам недавно, 'никада ме није позвао на неку пријатну беспослицу... Увек ме је позивао на посао.'" 

Са хумором нема шале

О Новаковом односу према писању за телевизију у рукопису Позоришта у срцу налазимо:

„Са хумором нема шале. Нарочито ако се серијски производи. Као аутомобили. Тада је то права фабрика: ангажовани су људи и техника, трака ради, роба се испоручује гладном и незаситом тржишту.

Сви - и произвођачи и купци - вичу: још.

Нема одмора, нема личних разлога, нема пренемагања: још, још, још! И не може се после првих саплитања и узбрдице рећи: 'Извините, шалили смо се'.

И побећи у прву рупу.

Када се већ једном упрегнете у та проклета серијска кола - нема натраг! Телевизијска трака има свој неумитни ход: ПОНЕДЕЉАК - смишљање нове епизоде; УТОРАК и СРЕДА - писање; ЧЕТВРТАК - умножавање и подела текста екипи; ПЕТАК - снимање; СУБОТА - емитовање; НЕДЕЉА- разговор о протеклој епизоди и оно обавезно: шта даље?

И тако десет, петнаест, двадесет па чак и седамдесет четири недеље. И тако двадесет година - да смо живи и здрави својој мајци!

Епизоде се, разуме се, могу писати и унапред. Мирно, негде на обали мора или хладовини столетних платана Врњачке Бање.

Тако ради већина писаца.

Лола и ја - н и к а д а!

Разлог: стало нам је да будемо актуелни, да нам не промакне догађај недеље."

Бога му пољубим

Позориште у кући била је једна од најпопуларнијих, а свакако најдуговечнија ТВ серија коју је Новак Новак написао. Редитељ серије је био Дејан Ћорковић. Прва сезона је приказана 1972, a још четири сезоне су уследиле током 1973-74, 1975, 1980-81. и 1984. године - укупно 84 епизоде. 

Серија прати догађаје у стану породице Петровић на београдској Карабурми. Главни ликови су супружници Родољуб и Олга Петровић (тумаче их Властимир Ђуза Стојиљковић и Станислава Пешић), њихов син Борко (Горан Трифуновић), ташта Снежана Николајевић (Олга Ивановић) и кућна помоћница Тина (Љиљана Лашић). Незаобилазни ликови у серији су и Васа С. Тајчић (Драгутин Гута Добричанин), Рођина мајка Вука из Пржогрнаца (Радмила Савићевић), комшија Чеда Мунгос (Бата Паскаљевић) и други. „Наш једини циљ је био да личимо на живот и пружимо гледаоцу мало смеха", изјавио је једном приликом Новак Новак.

По свему судећи, милионски аудиторијум се врло брзо везао за ликове из серије, о чему сведоче и бројна писма гледалаца, у којима су коментарисали заплете и догађаје.

„Управи Телевизије, молим наслов да исти наложи својим службеницима да престану исмејавати мушки род, то јест да престану правити шмокљана од Рође те давати сву власт женама, као да смо нека Шведска, а не Балкан", писао је један гледалац. Други се питао: „Зашто нам Тину дају на кашичицу, као лек?"

Како је Ђуза постао Рођа

Улога Родољуба Петровића била је једна од најважнијих у каријери Властимира Ђузе Стојиљковића. 

Како је ову улогу добио, Новак Новак пише: „Редитељи могу без писца, глумци - баш никако. За писца су они везани као одојче за мајку и од њега усвајају реч и мисао (ако се она затекла код писца). (...)

Са Ђузом сам једно време делио школску клупу и - како то обично бива у животу - тада нисам видео у њему будућег драмског уметника а ни он у мени - драмског писца. Од свих талената којима је тада располагао, сећам се једног: могао је даље да пљуне од неког Ђуре Мандрде који је у тој вештини био чисто олимпијско злато. Ја ни то нисам умео.

И касније, као одрасли људи и професионалци, нисам се интересовао шта и где глумише а и он се није занимао за моја пискарања. (...)

А једног дана ја исписах прве странице Позоришта... Нагурах што милом а што силом гомилу типова у трособни стан на Карабурми, измислих им живот и заврзламе... И гле! Један од створених ликова, Васа С. Тајчић, одмах ме освојио: ишчашен и углађен добродржећи предратни господин са благим окусом прогресивне сенилности. И сад не умем себи да објасним како ми је у том тренутку пао Ђуза на памет. Којим сам асоцијативним поступком дошао до мог другара из школске клупе? (...)

Било како било, упутих се са рукописом Ђузи. И тада, на срећу гледалишта и глумишта, набасах на Драгутина Гуту Добричанина.

„Чим сам те видео, одмах сам те угледао", одвали Гута једну од својих духовитих реплика, а ја рекох полугласно: „Види: тражим 'леба преко погаче!", и Гуту сместа преобратих у Васу а Властимиру западе - Рођа!

Ђузин Рођа од прве је добио следеће карактеристике: колерик са примесама предклимактеричног мушког мекушца. А познавајући лично човека, додао сам му и следеће врлине: прзница, фаталиста и хипохондрик.

За особу његове конституције - богат товар. Не сумњам да и ви мислите да га сјајно носи!

„Кад, рецимо, играм Достојевског", рекао ми је после упознавања са рукописом, „ја обично прочитам све о писцу да бих ушао у његову мисао и поруку. Шта, богаму, о теби да прочитам: понављачко школско сведочанство?!"

Последњи запис

Како је изгледала приватна свакодневица Новака Новака у сплету ондашњих дешавања, писац је забележио у својим дневницима, који се такође чувају у Архиву Београда. Од почетка 1982. до марта 1995, исписао је две свеске дневничких белешки. 

У последњем Новаковом уносу, 11. Марта 1995, стоји: „Преминуо Мија Алексић. Дуго се и успешно борио против свих могућих болести које су га годинама нападале. Лола долетео из Будве да одржи посмртно слово."

Непуних месец дана касније умро је и Новак Новак.

„Добри човек Новак Новак", писало је у Политици, умро је 6. априла 1995. године. По његовој жељи, испратили су га најближи, без помпе. Говор је одржао Лола Ђукић.

Недуго потом, у септембру, преминуо је и Лола.

Екипа Сервисне станице, која је деценијама доносила осмех на мале екране, напустила нас је исте године, 1995. На ТВ програму одавно ништа више није било смешно.