Радмила Петровић: Волим да се поигравам с оним с чиме се не би смело играти

Радмила Петровић, млада песникиња родом из села Ступчевићи код Ариља, одскора изазива већу пажњу читалачке публике. О њеној поезији похвално се изражава Милена Марковић, њене песме на друштвеним мрежама у мноштву оних који то ових дана чине, дели и сам Миле Кекин.

Због чега је једна двадесетчетворогодишња девојка, дипломирани економиста, заслужила толику пажњу и какве су њене песме које привлаче чак и оне који нису редовни конзументи поезије.

Радмила Петровић рођена је 1996. године у Ужицу, а одрасла у Ступчевићима код Ариља. Завршила је Економски факултет у Београду. Као лауреат 42. Лимских вечери поезије објавила је збирку песама Мирис земље (Дом културе „Пиво Караматијевић“, Прибој, 2014.), а као победник 22. Поетског конкурса „Десанка Максимовић“ збирку Целулозни рокенрол (СКЗ и Ваљевска гимназија, Ваљево, 2015). 

Заступљена је у песничким зборницима, учествовала на читањима поезије у Београду. Њену нову збирку песама под називом Моја мама зна шта се дешава у градовима недавно је објавила издавачка кућа „ППМ Енклава“.

Ко је Радмила Петровић? Шта је брине, а шта весели?

– Ко је Радмила Петровић је питање којим се Радмила Петровић бави већ неколико година и, по свој прилици, бавиће се још дуго. Можда заувек. Брине је пандемија корона вируса и још много ствари, весели је одлазак на село код родитеља.

О чему млад човек размишља у општој хистерији изазваној короном? Како се носи са својим страховима?

– Мислим да ће само срећници остати читави након ове ситуације. Све чему могу да се надам јесте да ће људи које волим бити међу њима, ту убрајам и себе.

Трудим се да ме не поједе сопствени страх. Храброст, међутим, не значи одсуство страха, већ деловање упркос њему. Носите се с њим с више или мање успеха, на крају је једино битно да вас није прогутао.

Када се говори о Радмили Петровић, већина је поистовећује са једним руралним имиџом који сте о себи створили. Чему то поигравање?

– Лепо си приметио да сам сама то створила. Приметио си то пре мене. С једне стране то јесте поигравање, а са друге стране то је механизам одбране. Заправо, све је то механизам одбране. Ваљда ми је било потребно нешто чиме бих оправдала осећај неуклапања.

Аргумент „ја сам издалека“ или, још боље, „не знам о томе, долазим са села“, увек је био од помоћи.

Како размишљате о месту поезије у свом животу и уопште у свету? Песници често бивају глас народа, од њих се очекује да тумаче нашу стварност, а заправо могу бити интровертни и затворени.

– Кад би читавом свету поезија значила колико мени, припадници жандармерије не би пребијали девојке на протестима, барем толико би био бољи свет.

Поезија ми свакодневно помаже да тражим одговоре на питање ко сам ја заправо. А то је једино питање које се рачуна.

И када су интровертни, песници много говоре о свету. Какав уопште може бити свет који вас натера да изградите један нови за себе? Мора ли песник бити ангажован?

– Ништа се не мора, песник пише о свету у коме живи, свом односу према њему, и потпуно је легитимно да проговори о неким неуралгичним тачкама друштва. Наравно, то зависи од његове потребе да каже нешто и на ту тему.

Сам чин писања је својеврсно разрачунавање. Не морате експлицитно написати „Хоћемо промене" или „Доле Влада" да бисте били друштвено ангажовани. Лично, више ценим ангажованост на тематски нижим нивоима. За мене је највећи ангажман да пишем на свој начин, другачије од осталих.

Поиграва ли се Радмила Петровић националним стереотипима? Срећемо стихове „прасићи су били хрскави, јели смо и мислили, окрутан је тај капитализам", али и песме као што је „Српкиња сам, али ми Косово није у срцу него ти". Има ли новог смисла иза ових рушилачких стихова?

– Радмила воли да се поиграва с оним с чим се „не би смело играти“ и увек то ради са одређеном намером. Ето, на пример, сигурна сам да тог мученог Косова има много више у Радмилином срцу, него у срцу оних који непрестано трубе о њему, а ништа конкретно нису успели да ураде.

Знамо да су се неке од најбољих песничких генерација у свету, али и код нас, управо разрачунавале са пређашњим традицијама. Где је корен вашег, чини се, дубоко социолошког разрачунавања?

– Корен свега је туга коју осећате. Неко мора да окрене лице ка ватри. То раде неки песници. Они се окрену и кажу: неправдо, овог пута си нанета погрешном човеку. Не можете се разрачунати како треба ако гледате само себе, морате то урадити и за оне пре вас који то нису могли/хтели/умели да ураде.

Само једну ствар треба да знате: кад почне, разрачунавање никад не престаје. И немојте мислити да ће вас људи превише разумети, ваша туга остаје само ваша.

Од песника се очекује да изнова стварају на поетској линији којом су кренули. Плаши ли вас помисао да ће после почетног одушевљења вашом поезијом очекивања бити на високом нивоу?

– Већ ми је јасно да постоје та „висока очекивања“ када је у питању мој будући рад.

Искрено, то није баш најпријатнија ствар. Кад сам имала све петице у прва четири разреда учитељица је рекла тати видећемо докле ће издржати. Кад сам завршила основну школу опет се чекало да се види то.

Кад сам завршила средњу, исто. Издржала сам све и издржаћу шта год буде потребно. Нека свако очекује много од себе, а друге нека остави на миру.

Надам се да ћу бити довољно храбра да се мењам. Рекла бих да нисам особа која ће да живи од „старе славе“. Напротив, потрудићу се да (на)пишем нешто боље и другачије. Циљ писања није само преношење слика из стварности већ и поетичко, тематско и стилско истраживање.

Три песме Радмиле Петровић:

 

I - Говорили су ми да је Београд град
у коме никог не смеш да погледаш у очи

ја сам шмекер-девојка.
имам перорез у џепу
и жице у брусхалтеру.
не знам да причам о филмовима.
знам како се саде лук и грашак
и да точкови трактора блокирају
кад нестане уља за хидраулику,
али њега то не интересује.

он је мушкарац-дама.
не зна како функционишу
породични системи
са секирама, вилама и грабуљама.
зна која су вина добра,
који капути преплаћени,
али мене то не занима.

мала, зајеби, каже
и ја се сетим
како је врућина била велика
тог лета у малинама, а цена ниска
па смо блокирали пругу,
преврнули марицу
и да је један из жандармерије
имао исто тако сјајне очи
и поглед који помера кашике.

било је наређење:
не сме се пробити кордон
али кажем, цена је била ниска,
нисмо могли раднике да исплатимо.
и све су то били
неки мушкарци-даме у оклопима
које су жене из мог села
пробијале камењем.

тамо где сам одрасла
нежност се не исказује према људима,
она се чува
за мачиће што се окоте у штали.
тамо научиш неке форе,
онда одеш далеко
и тражиш мушкарца који на њих не пада.

кад га сретнеш почиње рат
за који немаш никакву стратегију
зато што је љубав једноставна
а ти си пре свега девојка
и у неке битке
не улазиш да би победила.

II - Моја мама зна шта се дешава у градовима

моја мама нема сина
нема оверену здравствену књижицу
њено срце није од челика

сурутка јој тече под прстима
самоћа се разлистава у стабљике купуса

и само је мотика оставља без даха

она зна да су татине руке армирани бетон
речи црни лук близу очију

разуме језик биља
има одговор на питање земље
али ћути

овде чудан значи добар
а будак значи смрт

моја мама нема сина да је заштити

разумно је било једино напустити нас

наопако, мама
шта би тек од мене било да си отишла.

III - Само желим неког да расклопимо
трактор мог оца у тишини

ја сам шмекер-девојка
имам перорез у џепу
и жице у брусхалтеру

стављала сам срце под хипотеку
хтела да градимо дом
сад нисам сигурна
да ли ме је ико од тих људи волео

али пустила сам прошлост да то и остане
ја се, тата, прва пробијам кроз снег
и цветам, као кукурек

бирала сам храну, устајала касно
нема од таквих ништа, говорио си

а знаш каква ћу ја, тата, бити жена
јака као шифре на имејлу
нећу се шминкати, хранићу се здраво
на мом челу писаће органик

ноћу ћу ходати сама
бићу девојка-хајдучка трава
онаква какву никад не би оженио

опстаћу кад громови ударају
у трафостанице, кад спикер говори
не излазите без преке потребе
а пензионери ломе кукове на тротоару

сама сам, тата, јер је сам љутић-девојка
мелем, ако ме прислониш на кожу
а кад ме држиш предуго, отварам ране

ја сам свеже биље, тата, и суво сам биље
на тавану које чека да приставиш чај

само никад нисам осетила да сам
мајчина или твоја душица

али, опростила сам

трактор је стартовао у зору и враћао се
кад падне мрак

није време
за мене су напорно радили моји родитељи

број коментара 11 Пошаљи коментар
(уторак, 27. окт 2020, 12:23) - anonymous [нерегистровани]

Sve pohvale!

I najlepse zelje za srecan zivot i rad.

(уторак, 27. окт 2020, 09:28) - MAU [нерегистровани]

Bravo!

Sjajna i originalna poezija! Dolazi iskreno...sa dna duse. Opisuje stvarnost i pesnikinju dok "pliva" kroz istu.
Bravo Radmila, samo naprijed, ostani svoja i originalna! Covjek se moze mijenjati i osvajati nove horizonte, a ipak ostati svoj i nepotkupljiv :)

(понедељак, 26. окт 2020, 16:05) - Danka [нерегистровани]

Bravo!

Bravo Radmila !
Ove tri pesme su fantastične. Kolko sutra idem u knjižaru.

(понедељак, 26. окт 2020, 02:44) - Ivan [нерегистровани]

Ivan

Ništa posebno i krajnje odvratno i degutantno hahaha!!!

(недеља, 25. окт 2020, 00:13) - Branka [нерегистровани]

Uzivam u pesmama tvojim

Bravo, devojko. Divno i iskreno. Bogat, a tako jednostavan jezik. Ti si negde u svojoj poeziji slicna Srdjanu Valjarevicu. Mozda znas njegovu pesmu Otac. Proizvela si kod mene istu emociju! Bravo za tvoju recitost, direktnost, tvoj stav. Odlicna si. Zasluzujes najbolje.

(четвртак, 16. јул 2020, 12:45) - anonymous [нерегистровани]

има их

Знам да оваквих девојака има. Само се боје да изађу. Изађите и борите се, храбро подигните главе и реците одакле сте. Победићете.

(среда, 15. јул 2020, 16:23) - Весна [нерегистровани]

Радмила Петровић

Дивно. Искрено. Бритак језик.

(среда, 15. јул 2020, 15:28) - anonymous [нерегистровани]

Predivno

Svaka čast devojko! Samo napred!

(среда, 15. јул 2020, 10:04) - НИшЛеа [нерегистровани]

Свака част!

Изврсно, само тако настави Радмила!

(среда, 15. јул 2020, 09:37) - anonymous [нерегистровани]

xxx

Интересантна девојка!