Читај ми!

Како је некада било рониоцима у скафандерима тешким 80 килограма

Упркос тешким и незграпним ронилачким оделима током 19. века откривене су многе драгоцености у подводној археологији. Класични ронилачки скафандери, попут експоната из збирке Музеја науке и технике, постепено су истиснути из употребе и широко отворили пут спортско-рекреативном и истраживачком роњењу.

Некада је укупна тежина опреме коју је ронилац морао да стави на себе да би се у класичном скафандеру спустио и радио на речном или морском дну износила је око 80 килограма.

Претеча ронилачког одела које се чува у сталној поставци Музеја науке и технике потиче из 1817. године и дело је инжењера Августа Сибеа из Енглеске, који га је конструисао и први пут употребио. Oдело се састојало од металне кациге и водонепропусне кошуље која је досезала до испод појаса рониоца, објашњава Гордана Каровић виши кустос Музеја науке и технике.

„У то одело се ваздух убацивао под притиском нешто вишим од оног на коме се ронилац налазио, тако да је испод рубова кошуље ваздух излазио напоље. То је био један врло једноставан систем, али не баш много добар за рад, с обзиром на то да се могло радити само у усправном положају. Било какво нагињање или померање доводило је до тога да сав ваздух изађе испод те кошуље и доведе рониоца у озбиљне проблеме“, додаје Каровић.

Будући да се ово одело показало као недовољно добро, исти инжењер, Август Сибе, 1837. године, применио је водонепропусно, потпуно херметички затворено гумено одело са металном кацигом. Тако конструисан ронилачки скафандер, али један век млађи и у мало побољшаној варијанти, данас чува Музеј науке и технике. Комплетна ронилачка опрема стигла је у музеј као поклон нашег значајног хидро-грађевинског предузећа „Иван Милутиновић Пим“ из Београда.

„Имамо кацигу спојену са ронилачком пумпом, којом је ронилац све време опслуживан ваздухом са површине и металним цревом. Да би се направио неки баланс, ронилац је морао да има на себи оловне ципеле од којих је свака тежила 10 до 12 килограма, како би била стварена равнотежа у односу на горњи део тела. Међутим, ни то није било довољно, ваздух који је улазио у то одело доводио је до велике пловности рониоца, што је једна изузетно опасна ствар, јер усред повећане пловности ронилац врло брзо може да буде избачен на површину воде“, напомиње Гордана Каровић.

Будући да ово веома опасна ситуација у роњењу, рониоцима су због тога били стављани и тегови на груди и леђа, од по 18 до 20 килограма. Рониоцима је била обезбеђена комуникација са површином и баш због те тешке опреме увек су имали по два помоћника на површини који су им преко ронилачке пумпе убацивали ваздух. Ваздух је увек био под нешто вишим притиском од оног на коме се ронилац налазио што је обезбеђивало да ваздух који се потроши врло лако излази у воду.

Ова врста ронилачког скафандера, била је у великој употреби на Медитерану, у професионалној употреби, приликом вађења сунђера, корала и потопљених бродских олупина. Тек половином 20. века, са развојем лаке ронилачке опреме са компримованим ваздухом и захваљујући регулатору за дисање под водом, сензационалном проналаску Жака Кустоа и Емила Гањана из 1943. године, тешка ронилачка опрема постепено је потиснута из употребе. Нова опрема омогућила је широку примену спортског, рекреативног и истраживачког роњења.

четвртак, 13. јун 2024.
20° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије