Изложба у бечком Јеврејском музеју приказује историјске и актуелне димензије страха
У бечком Јеврејском музеју отворена је изложба о страху, која комбинује историјску хронологију са том универзалном људском емоцијом. Долази у тренутку када се европска јавност боји да се светска политика води са превише, или напротив премало страха.
Ангст је тако комплексна реч у немачком, да се и без превода усваја у другим језицима. Означава страх, али као потмулу претњу, као језу која се увлачи у кости – исконски страх, егзистенцијални, страх од губитка вољених особа, од прогона, болести и смрти. Прави страх – он је фројдијански појам:
„На овој изложби страх се посматра под различитим аспектима: У приватном животу, у религији; у социјалном контексту као страх унутар изолованих колектива, страхови у политици, трагови рата у души; страх од страха, од прошлости и будућности, страх од превише заштите који рађа фобије. Део поставке тематизује и најновије догађаје у Израелу. Ово су врата из склоништа у кибуцу Нир Оз, у коме је Хамас прошлог октобра убио четрдесет и отео осамдесет људи“, наводи кустоскиња Андреа Винклбауер.
Врата, обичан објекат, који у контексту добија одлике хорора. Олупана врата потичу из једног стана у бечком Леополдстадту. У њих су нацисти трпали Јевреје у очекивању депортације – но непознати би и пре тога долазили, лупали пајсерима, шапутали и претили. Добре душе би покушавале да убаце храну, али како у тој ситуацији разликовати пријатеља од непријатеља?
„Ово није изложба на којој се добро осећате, није пријатна. Дизајн ствара атмосфера која гризе. Константа су табле с текстом поређане као архаичне стеле. Боје варирају, што није једноставно, јер су боје кроз историју оптерећене симболикама. Код страха најпре падају на памет црна и тамно сива. Али шта је са жутом, која има тако тешке конотације у јудаизму и хришћанству? Дуго смо размишљали, да ли је легитимно узети жуту. Превагнуо је закључак – када, ако не сада када се ради о страху“, истиче Штефан Фурер дизајнер изложбе.
Леонард Коен пева молитвени пијут пребачен у поп-баладу; лица нестају у отровним парама, згрчени људи чекају бомбе. У посебној соби су Очи Парасту Фарухар, иранске уметнице у егзилу, паноптикум у коме се назиру измучене, падајуће фигуре. То су очи страха, истовремено и очи контролора страха.
Коментари