Dokumentarno veče Tri sužnja socijalizma, Robijaš Vlado Dapčević

Vlado Dapčević (1917-2001) revolucionar, učesnik NOB-a, potpukovnik NOVJ. Po završetku rata, postavljen je za nastavnika na Višoj partijskoj školi, a 1947. godine postaje načelnik Uprave Jugoslovenske armije za agitaciju i propagandu. Na 5. Kongresu KPJ, jula 1948. godine u Beogradu, izjasnio se kao pristalica Rezolucije Informbiroa, zbog čega je proglašen za najljućeg neprijatelja vlasti, što je bio slučaj bez presedana, jer je Vlado Dapčević od rane mladosti i tokom svih narednih decenija, bio neprikosnoveni zagovornik komunističkih ideja. Sledi pokušaj bekstva iz zemlje i prvo od više hapšenja. U istražnom zatvoru u Glavnjači i Banjici, proveo je 22 meseca, a 1950. je osuđen na 20 godina robije. Kaznu je služio u Staroj Gradiški i Bileći. Bio je prvi zatvorenik koji je stigao na Goli otok, i poslednji koji je sa njega otišao. Tamo su na njemu primenjivali najteže metode mučenja. Po završetku robije, zbog pretnji novim hapšenjima, napušta zemlju i odlazi najpre u Albaniju a odatle u SSSR, gde je radio na doktorskoj tezi o istoriji jugoslovenskog radničkog pokreta. Sovjetski Savez napušta 1965. godine i odlazi u zapadnu Evropu, gde je boravio u nekoliko zemalja, čije su vlasti bile upoznate sa njegovom biografijom i saradnjom sa komunistima širom sveta, zbog čega je uvek bio pod prismotrom policije. Sledi novo hapšenje 1975. godine, kao rezultat saradnje između jugoslovenske i rumunske policije. Osuđen je na smrtnu kaznu, da bi presuda bila preinačena na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina. U zatvoru u Požarevcu, kaznu je služio u potpunoj izolaciji.

Govoreći o sebi, svom životu, političkim ubeđenjima, doslednosti i neustrašivosti u borbi za odbranu ideja za koje se borio, kao i o paradoksu da je dobar deo takvih ideja zastupao i režim koji ga je nemilosrdno proganjao, Vlado Dapčević je, u intervjuu za TV Beograd, kazao: „Ako bi neko na ovome svijetu imao razloga da mrzi, imao bih ja, zbog svega što se radilo sa mnom. Ja ih ne mrzim uopšte. Da li ih prezirem, to je drugo pitanje, a s druge strane ja osećam neprekidno jednu stalnu i sistematsku mržnju prema meni i ta mržnja me drži ovde u zatvoru".

Izuzetno svedočenje o vremenu o kome i danas u javnosti postoji duboka podela mišljenja, ali nadasve priča o hrabrosti da se bude „svoj na svome" kada je reč o slobodi mišljenja i integritetu ličnosti, uz pitanje za čijim se odgovorom još uvek traga: „da li revolucija nužno mora da uništi svu svoju decu?"

broj komentara 0 pošalji komentar