На изворишту: Мокрогорско светогорје

Филм Општеобразовне редакције, својевремено запажен на IX Међународном фестивалу етнолошког филма 2000. године, посвећен је старословенском култу шума, тачније бору као лајтмотиву вегетабилних циклуса постојаности и вечности.

Висови Мокрогорја чувају сећање на давнину. Они се умивају живом водом из бесмртних врела непропадљивости. То зна и тамошњи човек, у коме живи генерацијско сећање на један прастари храм чији лукови држе куполу која је небо. Ти лукови су борови. Црн, златан или сребрн, какав год да је, бор је свето дрво. Он већ вековима даје човеку луч налик Прометеју. Од његовог дрвета се прави дечја бешика над којом мајка стрепи у првим данима новорођенчета. Он је кум Борама, Боривојима, Борјанама, Боришама, па и ВелиБОРима... Напослетку, његов материјал биће она мембрана између човечијег угаслог тела и хладног леса. Бор је наш верни сапутник у целом животу. Он је такође залог и нада вечног повратка. Влашке петрекатуре, песме испраћајнице нетакнуте каснијим хришћанским наносима и данас носе древну поруку Јелисејских поља паганских народа:
"Боре, боре, драги брате,
Дедер пригни врхе своје
Да наручју своме прострем,
Све наручју и леђима
Да се одморим од труљења
Све до белог пролећа...."
Уредник и сценариста: Велибор Лазаревић
Редитељ: Драган Ћирјанић

реприза, 14. септембар у 00:05 и 08:05

број коментара 0 пошаљи коментар