Sećanje na Košare, dvadeset godina kasnije

Na današnji dan pre dvadeset godina, započela je bitka na Košarama. Bitka na jugoslovensko-albanskoj granici koja je trajala 67 dana, bitka koja je odnela 108 života. Jedna od težih borbi u novijoj istoriji srpske vojske koja je postala simbol odbrane otadžbine.

Radio-televizija Srbije u koprodukciji sa Ministarstvom odbrane snimila je dokumentarno-igrani film "Ratne priče sa Košara" koji će u 21 sat biti premijerno prikazan na Prvom programu. Snimljeno je više od 70 sagovornika iz brojnih jedinica koje su učestvovale u bici na Košarama, a putem rekonstrukcije i dramatizacije njihovih svedočenja, film hronološki prati dešavanja na jugoslovensko-albanskoj granici od 9. aprila 1999. godine do povlačenja naše vojske sa Kosova i Metohije.

Borba na Košarama započela je 9. aprila u ranim jutarnjim satima, kada su snage UČK napale državnu granicu Savezne Republike Jugoslavije iz pravca Albanije. Cilj im je bio da se razdvajanjem i razbijanjem jedinica Vojske Jugoslavije između Đakovice i Peći spoje sa snagama UČK u Metohiji. 

Da je neprijatelj uspeo da prodre na Košarama, sudbina našeg naroda i vojske 1999. godine bila bi sasvim drugačija. 

Deo državne granice oko karaule Košare čine planinski vrhovi čija visina prelazi 2.000 metara, u to doba i dalje prekriveni snegom. Taj deo štitilo je nešto više od sto pripadnika 53. graničnog bataljona, koji su se tokom dva dana borbi suprotstavili desetostruko jačem neprijatelju.

"Ja mislim da je svaki dan bio kao godina, ne znate odakle vas više gađaju, da li minobacačkim minama, da li padaju granate od bestrzajnih topova, da li puščanom municijom", svedoči Saša Radojević, zamenik komandira karaule Košare.

U pomoć graničarima tada je stigao vod Vojne policije. Međutim, napad je silovit i snage UČK uspele su da zauzmu položaje Rasa Košares i Maja Glava, dominantne tačke sa kojih kontrolišu svako kretanje ka graničnoj liniji. Zauzeli su i samu zgradu karaule koja se zbog nepovoljnog položaja nije ni mogla braniti. Strani mediji tada prenose snimke ulaska vojnika UČK, koji to proslavljaju kao svoj uspeh.

Osvajanjem vrha Maja Glava, snage UČK su ušle 100 do 200 metara u dubinu Jugoslavije, a osvajanjem Rasa Košares zauzeli su kilometar i po naše teritorije.

Dolaskom pripadnika 125. motorizovane brigade, koja je do tada pružala dubinsku podršku, formirana je linija odbrane koja je sprečila dalji prodor neprijatelja. Naša vojska narednih dana pokušavala je da povrati Rasa Košares i Maja Glavu. Uskoro im se pridružuju i pripadnici elitnih jedinica: 72. specijalne i 63. padobranske brigade.

Linija fronta je stabilizovana, a borbe sa neprijateljem nisu jenjavale.

"Kiša metaka je proletala. Imali smo sreće da nas nijedan metak nije zakačio, da nas nije ranio. Prišli smo mu sa leđa, čovek je bio šokiran", svedoči o napadu na jedno mitraljesko gnezdo UČK Milutin Radić, tada vojnik na odsluženju vojnog roka u 125. motorizovanoj brigadi. Na svoj položaj zajedno sa vojnikom Darkom Anđelkovićem vratio se sa osvojenim mitraljezom.

Neprijatelj je bio iznenađen i kada su 11. maja po krajnje nepristupačnom terenu na visinu od 1.800 metara na liniju fronta pristigla dva tenka.

Kako opisuje Vladimir Knežević iz 63. padobranske brigade: "Kad su zagrmela dva tenka, kad je zemlja počela da se trese, to je, ne mogu da objasnim, olakšanje. Čovek zbog ljudi koji su to uradili oseća takav ponos. Osećam da nismo sami. Dobro je, došli su majstori."

Bila je to podrška borcima koji su svakodnevno gledali smrti u oči. Ginulo se od minobacača, snajpera, od zabranjenih kasetnih bombi.

Poginulo je 108 vojnika, podoficira, oficira, rezervista i dobrovoljaca.

Prosečna starost poginulih bila je 25 godina.

U bici na Košarama učestvovalo je oko 1.500 pripadnika Vojske Jugoslavije. Borbe su trajale sve do 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije posle Kumanovskog sporazuma povukla sa Kosova i Metohije.

Kada je postalo očigledno da trupe na Košarama ne mogu da se probiju i da je kopnena ofanziva na ovom pravcu nemoguća, krajem maja 1999. godine snage UČK su u sadejstvu sa NATO snagama pokušale da u dubinu teritorije Kosova i Metohije krenu drugim pravcem, preko planine Paštrik ka Prizrenu.

broj komentara 33 pošalji komentar
(četvrtak, 16. maj 2019, 11:39) - Vesna [neregistrovani]

Kapetan velikog srca

U filmu (1:35:00) vojnik Predrag Diković govori kako je prilikom bombardovanja kasetnim bombama njega i njegovog druga, takođe vojnika, telom štitio kapetan Siniša Babić. Hvala Bogu, živa su sva trojica aktera. Koliko je srce tog kapetana, kolika je njegova hrabrost? Ponosna sam što pripadamo istom narodu. Slušamo o mitovima i legendama, a tu pored nas žive i hodaju Obilić spremni da život daju za svoju zemlju i svog druga. Takvi bi trebalo da budu angažovani u našim školama da našu decu uče kako se voli svoja zemlja i svoj narod.

(četvrtak, 11. apr 2019, 22:26) - anonymous [neregistrovani]

@@__"Postovani Srboljube"

Koji su to "nasi" nas poveli u rat sa svima? Jel su to oni nasi koji su bez povoda napali JNA u Sloveniji? Jel su to oni nasi koji su se pre proglasenja nezavisnosti, naoruzali, formirali Zenge a onda poceli napade na kasarne JNA i Srbe civile? Ili mozda oni koji su formirali OVK, i davno pre tih "nasih" na koje mislite, zeleli da od Kosova naprave republiku, a onda kad su formirali OVK napadali civile, pa policajce, pa vojnike dok nisu dobili reakciju od nas? Posto, to su cinjenice. Sad ne znam na koje to "nase" medju ovima mislite?

(četvrtak, 11. apr 2019, 00:00) - anonymous sin Nemanjin [neregistrovani]

@__"Postovani Srboljube"

Ma ti si Momo čudan čovek čim ti narod deliš na izdajnike i tobože one koji nisu. Izdajnici će pre biti ti tvoji koji su nas odveli u sukob sa YU narodima i celom Evropom i nakraju sa našim bivšim saveznicima. Ti tvoji ljubimci su ove momke gurnuli u rat koji nisu mogli dobiti bez saveznika: Dakle nisi u pravu i ne nazivaj nikoga izdajnikom. Nemogu takvi ljudi koji misle kao i ti gurati tuđu decu da ginu za otadžbinu..čija je ta otadžbina od onih koji će sutra da žive od zasluga za koje su ginuli tuđi sinovi ili moji rođaci ili je samo tvoja otadžbina. I nemoj nas ostale koji ne misle kao ti proglašavaš izdajnicima. Kada bi ja vodio politiku svi ovi sa kojima smo ratovali nebi nam bili neprijatelji nego saveznici..I mani se tih gluposti izdajnika i zaštitnika otadžbine jer pametna politika se vodi da imamo saveznike, a ne neprijatelje. I na kraju pored takvih ubeđenih ja nebi vodio Srbiju da mi poklone i Rusiju i Kinu i Ameriku jer našem narodu ni sveti Petar nebi bio dobar. To su uglavnom veliki broj ljudi koji su kroz generacije rasli i gutali laži i dezinformacije pa misle da su svi ludi, a oni u pravu

(sreda, 10. apr 2019, 17:26) - Sestra [neregistrovani]

Nisu

Mnogi nisu, ni Stojadin Tomasevic, 14 aprila je poginuo. Zar nije bio cilj da se svi poginuli spomenu.

(sreda, 10. apr 2019, 14:40) - Кум [neregistrovani]

1.мтб 125 МТБ

У филму се не помиње 1.мтб 125 МТБ, иако је и Она поднела велику жртву на Кошарама!
16.априла на Кошарама, тачније на Маја глави између осталих погинули су:
Капетан Ивица Петковић
војник Голубовић Ненад
војник Божилов Душан
ВЕЧНА ИМ СЛАВА и ХВАЛА!

(sreda, 10. apr 2019, 00:39) - Lana [neregistrovani]

Tuga

Zašto se o podvigu ovih ljudi priča tek poslednjih par godina... Tuga, i ponos do neba... Uzalud, njih više nema...

(sreda, 10. apr 2019, 00:20) - dule [neregistrovani]

herojski za majku srbiju

Neka im je vecna slava...

(sreda, 10. apr 2019, 00:02) - Pop [neregistrovani]

Mali sa kacketom

Koliko sam ovde bio mlad.

(utorak, 09. apr 2019, 23:45) - anonymous [neregistrovani]

Tesko je

Nema imena svih poginulih. U svakom slucaju dokumentarac tera suze na oci.
Beskrajno hvala junacima.

(utorak, 09. apr 2019, 21:32) - Maja [neregistrovani]

...

Gledam dokumentarac i placem. Poginulima vecna slava i beskarajno hvala! Neka vam Bog podari nebeski raj a porodicama utehu i mir.
Prezivelima svako postovanje, hvala vam, junaci