Биртија “Код последњег залогаја”, јестиве новинарске приче

На овогодишњем Сајму књига се у издању Самиздата Б92 појавио, рекло би се ниоткуда, наслов који је без уобичајене рекламе постао предмет интересовања многим литерарним и животним сладокусацима – Биртија “Код последњег залогаја”.

На необично за домаћа издања промишљеним корицама, сем благо ироничног наслова и имена аутора, Весне Алмог и Александра Васовића, стоји и "70 јестивих прича", путоказ да се ради о садржају ван оквира жанрова.

И заиста, на прво читање било којег од насумично одабраних текстова схватате да су "јестиве приче" најпрецизнији опис онога што ће читаоци искусити на страницама - то је, како кажу аутори, "хранљива књижевност која може да се конзумира само као приповетка, али истовремено и прича коју можете да скувате", и све тако, седамдесет пута.

Књига је настајала на истоименој страници на Фејсбуку, без великих планова, као лична потреба двоје пријатеља и колега новинара да, како кажу, себе ради прибележе њихово бескрајно евоцирање гастрономских успомена.

Одатле је Биртија "Код последњег залогаја" полако крчила пут до многих срца, гладних приповедања у најбољем смислу значења ове запостављене форме књижевности и до редовних пратилаца још гладнијих успомена на доброту наших бака, тетки, али и непознатих људи који су чак и у најтежим ситуацијама и у општој немаштини отварали врата својих кухиња и срца да би нахранили намернике.

"Хранили су ме свугде где ме је професија бацала људи разних нација и вера, и радили то без калкулација и пропагандних марифетлука", каже Александар Васовић, новинар огромног искуства из кризних жаришта, додајући да је тако било "и у Авганистану и на Криму и у Ираку и на Балкану. Људи су свугде исти - отворе ли ти врата својих кухиња, пустили су те и у свој живот. Још ако са тобом поделе и упуство како је то што си јео припремљено, поверили су ти своје историјско наслеђе, а то је немерљиво. Поседну те за трпезу као непознатог, од ње устанеш као пријатељ. Ова књига је својеврсно одуживање дуга."

Приче Весне Алмог најчешће зарањају у дубину првих детињих спознаја о нераскидивој вези између људи и дељења оброка. Објашњава нам да "нас наша биологија учи императиву љубави као сили преживљавања. Колико је пута мирис јабука и цимета у вама побудио необјашњив осећај да вас живот воли, а из тог осећаја израњао лик ваше баке? Све што јесмо је нераскидиво са биохемијским процесима - амигдала, центар емотивног памћења је тик до олфакторног центра па нас мириси најефикасније враћају у пређашња стања. Сваки пут када скувам супу са најквирцом осећам се збринуто и тетошено, као што ме је тетошила моја Мајка. Парафразирала бих Толстоја и рекла да су све срећне љубавне приче историје добрих оброка, а несрећне оне у којима заљубљени једно друго изгладњују. Метафорично, али и буквално. И зато је чак и Васовићева прича о пожару у војном складишту љубавна у свом најдубљем слоју."

"Биртија 'Код последњег залогаја" је штиво које ће вам нахранити прво душу, онда ће вам примамљивим фотографијама "насталим тренутак пре него што је храна била поједена", како каже ауторка, нахранити очи, "а да ли ће напунити стомаке" додаје Васовић, "зависи само од читалаца. Као што су са нама други дали део себе дајући нам рецепте, тако ми наша искуства шаљемо даље као својеврсну штафету која се преноси кроз простор и време."

број коментара 1 Пошаљи коментар
(уторак, 29. окт 2019, 12:57) - Danka [нерегистровани]

Najkvirc

Još kad bi znala kakva je to supa od najkvirca ..
Nikad čula