Служење уметности а не служење уметношћу

У нашој средини још се довољно не уочава разлика између ангажоване књижевности и ангажованог писца и стога би ове појмове требало разграничити.

Писац има обавезу да буде ангажован, али он ту обавезу има као и остале јавне личности. Морално је недопустиво за сваког ко има јавни утицај и име да своје ставове држи код куће.

Писци су стога, као и музичари, сликари, историчари, филозофи или физичари, обавезни да дигну глас против расизма, национализма и псеудонаучне ускогрудости.

Рецимо чак да писци имају обавезу да то чине чешће од других јавних личности, јер је матерњи језик виталније узидан у основе сваког друштва, него боје, тонови и научна сазнања. Но, чак иако им се прида већи јавни значај, и у том случају писци пре свега морају бити ангажовани као јавне личности и књижевници.

Сасвим је друга ствар са њиховом књижевношћу.

На овом месту није потребно дубље улазити у поетичке расправе: јасно је да свака ангажована књижевност у својој основи има тезу; несумњиво је такође да је свака теза врста идеологије која за циљ има да оснажи један поглед, поредак или идеју наспрам других супротстављених.

Не искључујем сваку могућност ангажованој књижевности да постане велика, нити чињеницу да се она зачиње јаким и искреним осећањима, али ако нас нечему учи историја литературе и уметности уопште, онда је то да је уметност с тезом увек била другоразредна у односу на ону која је неговала опште погледе.

Треба додати и ово, борба за идеолошку книжевност (где се под идеологијом може сматрати и залагање за исправни поредак ствари) увек је собом носила срџбу, реваншизам и неку врсту разрачунавања са идеолошким опонентима, а то никад није био плодоносан терен за уметност.

Српској, као ни једној другој књижевности сигурно неће ићи у прилог да се исфабрикује читава библиотека са осветољубивим тоновима као главном одредницом, јер ће се извесно показати да је то обично траћење папира. И ту стижемо до парадокса: пишући ефемерну књижевност писац подрива углед и своју јавну реч, коју би могао и морао да користи као књижевник. Они који желе да допринесу српској литератури тако јој чине двојаку штету: насељавају је рђавим књигама, а себе прокламују у величине које имају мало утицаја на стварност око нас.

Потпуно је различит други пут. А све делује готово саморазумљиво. Коме је стало до српске књижевности, треба да пише велике књиге на српском језику. Велике књиге морају бити општељудске и треба да имају напредак човека као своју једину тезу. Дакле, сви који су уплашени за српску књижевност и верују у свој таленат, треба да започну са писањем свог магистралног дела.

Закључак може стога бити један. Велика је разлика између служења својом уметношћу и служења својој уметности. Сваки писац мора напре бити слуга своје уметности, а та уметност, ако је права, освојиће срца публике, па ће и снага јавне речи уметника бити огромна. Сетимо се примера Томаса Мана, Бертолда Брехта, Александра Солжењицима, Бориса Пастернака, или наших Слободана Јовановића, Јована Дучића и Милана Ракића. Ко год против историјске неправде жели да се бори попут ових писаца, мора најпре да напише оно што су они написали. 

број коментара 4 Пошаљи коментар
(понедељак, 12. авг 2019, 19:03) - anonymous [нерегистровани]

Ne ............... moze da su uzme sve .. ???

Samo ono sto oni kroz mrezu propuste..
Najkrupnije ribe ostaju vjeri i nevjeri na veceri...

(понедељак, 12. авг 2019, 18:45) - Slavica T. [нерегистровани]

Omiljeni pisac

Moj omiljeni i najbolji nas pisac. Uzivam da citam sve sto napisete

(понедељак, 12. авг 2019, 18:43) - anonymous [нерегистровани]

Ne moze

Ne moze, ne moze, ne moze, ne moze.... SE PISE ODVOJENO.
Prvo naucite pravopis a onda kritikujte. Slavica T.

(понедељак, 12. авг 2019, 09:28) - anonymous [нерегистровани]

Razlike su davno uocene i maximalno iskoristene...

Umjetnost nije bozanstvo...
Njoj se nemoze sluziti..
Umjetnost je vjestina koja dimenzionirana talentom...
Pravo na vlasnistvo iznad umjetnosti prisvajaju sebi
religija i politika.
Potcinjavaju umjetnost sebi u sluzbu...