Кад писац постане придев

Време нас учи забораву, али оно има још једну важну особину: изоштрава слику о људима и догађајима. Колико је битно одстранити сваковрсни шум најбоље знају они који се баве спектроскопијом, акустиком, па и историјом. Сто двадесет година од рођења (и који дан више) Хорхеа Луиса Борхеса није згодан повод за присећање на животопис, али је прилика за сумирање благотворно седиментног рада духа времена.

Француски канал Арте каже да је Борхес данас постао придев и то је, чини се, најтачнија оцена круга писаца у који се уврстио овај Аргентинац. Стати уз оно бекетовско, мановско, јонесковско и чеховљевско, и постати борхесовским, недвосмислена је похвала нечијег литерарног талента. Али, уједно то је највећа осуда, за коју не знам да ли би је Борхес понео с осмехом на лицу.

Постати придевом, па говорити о борхесовском утицају, борхесовским настављачима, борхесовском духу историје, борхесовским маштаријама или борхесовској иронији, по српском правопису значи писати име Борхес малим словом, што речито говори о мери удаљавања од самог Борхеса, који се, очигледно, пише великим словом.

Да ли данашње генерације читалаца могу онако невино да уђу у библиотеку и открију "Маштарије" или "Алеф", како је то средином осамдесетих чинила моја генерација, или и пре тога генерација током седамдесетих? Чини се да не могу.

Нема за Борхеса изгледа више оних летњих дана, када се црвена прашина ниско ковитла по плочнику, а нови читалац излази са његовом књигом у руци и не опажа врело сунце које га шиба као власник непослушног пратиоца...

Не, Борхес се данас штампа у сабраним делима или у једном тому (на библијској хартији). Подразумева се да су сви прочитали оно што је написао, па ником не пада на памет да обнавља његова највећа дела.

У моди је апокрифни Борхес (Шта поново читам, Књига Борхесових увода и слично), Борхес у туђим сећањима (Успомене Марије Кодаме) и Борхесова топографија. Борхес је постао велики, па отуд за многе које читање слабије занима: озбиљан и прекомпликован.

Све то није био циљ једног шетача по наличју својих беоњача (слепи Борхес тако је говорио да шета). Борхес је пре свега волео да путује у маштаријама, а у томе је видео нешто хомеровски и чисто.

Ипак, већ том темељном поетичком одлуком, Борхес је одредио и свој успон, и противнике, и слатку декаденцију у којој као класик ужива данас. Одлучивши да пише о оном што нити види, нити је икад видео, Борхес је као писац неумољиво ударио на миметичност, односно пресликавање стварности у књижевност.

Колико је до његовог времена то било ретко, види се по томе што је чак и велики Ман, свега неколико деценија раније, сматрао немогућим да напише "Чаробни брег" уколико не проведе неколико месеци у санаторијуму за туберкулозне! Али, то се догодило пре Другог светског рата, а у том великом рату убијено је близу два милиона јеврејске деце.

После 1945. писци су се разочарали у стварност. У Европи се на Кафку угледају Ками, Сартр и Пирандело; са Бекетом у драму апсурда залази Јонеско. Ипак, сви ови писци "остављају једну ногу у реалности".

Борхес се, међутим, одваја од видљивог и поручује да су књиге, списи, анали и библиотеке подстицајније од животописа родног краја или било каквог домаћег колорита.

И како то бива са историјским процесима, за Борхеса се не може рећи да је први који се окренуо измаштаном и фантастичном као окосници књижевности. Он се појављује као онај који је следећим нараштајима писаца оставио оно што се данас популарно зове "ноу-хау" ("know how", "знати како"), односно инструментариј за одвајање од реалности.

По том књижевном оруђу Борхес је постао омражен и популаран колико и Ајнштајн који се окивљује за "know how" атомске бомбе, или Бензер који створио алат за будућа генетска клонирања.

Тако је до данас, чини се нарочито код Срба, где је Борхес означен као поетички непријатељ генерација писаца локал-патриота који мисле да је њихов родни крај најзанимљивији на свету, или је незаобилазан јер су се у њему деслили непојамни злочини о које књижевност не сме да се оглуши. Борхес је, дакле, онај који узнемирава и део је изопаченог фолклора (по)етичких непријатеља чија се литература једна аморална уметност.

Ипак, за другу линију, Борхес је онолико незаобилазан колико је за прву групу бласфемичан. Иако се својевремено против Борхеса спровела права епидемиолошка заштита, овај фантаста "заразио" је читаву генерацију писаца рођених око 1950, па и старије и начинио две крупне струје у модерној српској књижевности.

Борхес је и данас одговоран за постмодерни конструктивизам у српској литератури (Басара, Продановић, Аћин, па и Албахари) али и за поетике базиране на креирању интимних крајолика (Великић, Петковић, чак и Велмар-Јанковић).

Један писац тако је постао придев и у нас. А и придев се, на муку оних који Борхеса још не воле, мења по падежима. Много тога тако је и данас борхесовско; од борхесовског сачињена је незаобилазна линија српске књижевности; борхесовском се враћају чак и они који га не воле; борхесовско испитују и млади који су се родили после његове смрти; с борхесовским нам ваља, дакле, живети; о борхесовском и на српском је већ написана читава библиотека.

И на крају вокатив: о, борхесовско, да ли би те Борхес поздравио!?

број коментара 2 Пошаљи коментар
(четвртак, 17. окт 2019, 12:26) - anonymous [нерегистровани]

Svaka čast

Uživanje je čitati reči gospodina Gatalice.

(понедељак, 14. окт 2019, 12:47) - anonymous [нерегистровани]

Odlican tekst

Odlican tekst kao i uvek. Da li biste mogli da pisete o aktuelnim romanima, koje biste preporucili, a koje ne itd. ?