Ја нећу погинути на путу

Са 26 година сам положила возачки. Са 27 сам научила да возим бицикл. Наводно се те ствари не заборављају, али поприлично сам сигурна да бих могла то да демантујем сопственим примером. Сада маштам о електричном тротинету, али га не купујем. Не желим да будем део црне статистике на нашим путевима.

Последње две недеље нешто се догодило. Људи свакодневно гину на путевима. Рећи ће саобраћајни полицајци да је то због сезоне одмора, па људи журе, возе уморни, не везују појасеве, причају телефонима... Шта год да је, није нормално.

За то време, моја возачка дозвола безбедно чами у новчанику. Извадим је само када ми треба њена фотографија као илустрација за неку вест. А носим је са собом за недајбоже, ако мог дечка ухвати грч у нози па не може да настави да вози или ако неко у друштву попије. Мада у том случају ја не смем да пијем, па и овај други разлог отпада.

Мој страх је реалан. Од тренутка када сам положила до данас села сам пет пута за волан и то сваки пут да бих вежбала. Положила сам штреберски, са максималним бројем поена на теоријском испиту и свега неколико грешака приликом практичног дела, који сам из прве положила (и то поштено, за разлику од многих које познајем).

А онда сам помислила како бих могла некога да убијем, да аутомобил проклиза, да пешак или неки пас излети на пут, да ми откажу кочнице (гледам доста филмова). 

Када би било довољно стаза у Београду, као што их има у Новом Саду, бицикл би био одлично и поприлично безбедно превозно средство. Њиме углавном могу себе да повредим. Бар сам тако мислила.

Возила сам једном бајс до Аде Циганлије са најбољим другом. Све је ишло супер, међутим, на путу се појавиле неке баре и ја решим да успорим како се не бих испрскала. Није баш да сам само успорила, биће да сам и скроз закочила. Како не би на мене налетео, мој добри дуг је – полетео. Преживео је. Дакле и на бициклистичкој стази ме треба избегавати.

И то не само мене. Недавно сам била у шездесетпетици када ју је ударио бициклиста. Мртвих није било. Љутих јесте.

Кад сам била девојчурак, тата је отишао у Немачку на неку обуку за рад на рачунарима. Надала сам се да ће ми купити барбику, баш сам се радовала. Кад оно, добила сам ролере. Сморила сам се.

Међутим, мало по мало, кренула сам да их возим. Никад нисам научила да кочим. Заустављала сам се у трави, или бих се набила на клупу. Лакша варијанта је била када бих налетела на узбрдицу, тада би ме чиста физика спасила.

Онда сам почела да сањам да журим негде на ролерима, али да непрестано падам, и када паднем једва устанем. Можда нису копачке, али окачила сам их о клин.

Страхујем ипак за друге. Када мој дечко оде да вози ролере на Ади, није ми свеједно. Увек може неко да излети и да га "покупи". 

Сада маштам о електричном тротинету! Делује идеално, може да иде и тридесет на сат и на рате да се купи. Кацигица на главу и могу куда пожелим. Додуше, они са којима сам причала, а возе га, имају красте на коленима. 

Међутим, док се не регулише куда могу да га возим, а да ме пешаци и бициклисти не псују, ја ћу се држати својих здравих ногу. Оне могу и по киши и по снегу.

број коментара 8 Пошаљи коментар
(четвртак, 08. авг 2019, 18:32) - Nikola [нерегистровани]

Trotineti

Zabrane bicikala i trotineta ne vode nikuda. Treba prilagoditi ulice potrebama korisnika ostalih prevoznih sretstava, a ne zabraniti ih. Neka Beograd zatvori po jednu kolovoznu traku u svakoj od prometnijih ulica i pretvori je u dvosmernu biciklisticku stazu za trotinete, bicikle, rolsule, rolele, elektricne skejtove, monocikle, segveje itd. Bulevar Kralja Aleksandra, bulevar Despota Stefana, ulica Kneza Milosa imaju i do 4 strake. Jedna od 4 trake se moze rezervisati za dvosmerni saobracaj trotineta i slicnih prevoznih sredstava. To je jedino moguce resenje za sve. Pesaci ce tako biti bezbedni, jer nece biti trotinetskog saobracaja po trotoaru. Isto tako se vozaci automobila vise nece mesati sa trotinetima. Ne treba zabranjivati nova resenja, treba prilagoditi ulice novim resenjima. Nerealno je ocekivati da svako moze da se prevozi licnim automobilom.

(уторак, 06. авг 2019, 10:40) - anonymous [нерегистровани]

Ауто је

без даљег потребан.Зато га користимо кад је потребан.Не да се оде окод другара две улице даље на пиво или иза ћошка у продавницу.

(уторак, 06. авг 2019, 09:54) - anonymous [нерегистровани]

Vozačica

Ostani dosledna sebi (zbog sebe i drugih) i nemoj voziti. Očigledno vožnja nije tvoja jača strana. Usput, hvala na iskrenosti, na ulicama je jako mnogo "vozača" i "vozačica" koji ne bi smeli ni peške da učestvuju u saobraćaju.

(уторак, 06. авг 2019, 07:48) - anonymous [нерегистровани]

e...

fali samo kultura u saobracaju koje u Srbiji medju vecini vozaca nema,ne postuju ogranicenja i signazizacuju saobracaja,piju,,telefoniraju,neki puno rade i umorni su, voze brzo da zavrse sto pre ili sto vise svoj posao,nervozni, pogotovo vozaci u gradovima,sviraju,psuju,neki hoce i da se biju...nema kulture u saobracaju, to je problem najveci...

(уторак, 06. авг 2019, 07:33) - anonymous [нерегистровани]

Страх

Тај страх о коме ти пишеш, сигурно није реалан. Ако бисмо сви тако размишљали, нико из куће не би излазио, свуда би могао неко да нас "покупи".

(понедељак, 05. авг 2019, 14:19) - Vozač [нерегистровани]

Bezakonje

U uslovima puta i generalno mentalnom sklopu većine stanovnika ove naše zemlje, pravo je čudo što nema više incidenata od onoga što se vidi. Bojim se da će ih biti sve više, jer je kulture sve manje, polaganje za dozvolu je sve besmislenije, a tehnike koja ometa pri vožnji sve više. Vozim za jednu kompaniju već 10 godina i svakim danom mi je teže da izbegavam incidente. Da li sam ja posustao ili ljudi lošije voze, evo ne znam. Najviše bih voleo da postoji više kontrole policije svuda po putevima, a ne da preko aplikacije vidimo gde ih ima i da onda znamo unapred gde da vodimo računa. I ja nekada prekoračim kada ne vozim teret, niko me nikada zaustavio nije. Polazim od sebe i vodiću računa, jer sam nedavno jednog kolegu izgubio, to me je osvestilo. Mislim da bi mediji trebalo više da se bave ovim problemom, koliko je moguće. Pozdrav svim savesnim vozačima, čuvajmo naše i njhove živote (znate na koga mislim!)

(понедељак, 05. авг 2019, 14:13) - Drmr [нерегистровани]

Tacno tako

Drzi se zdravih nogu,i ja to radim,mozemo se parkirati gde hocemo,jedino ako nekom zasmetamo,pomerimo se.Na ulicama i putevima samoubice i ubice,izbegavajmo dok god mozemo,to je preporucljivo.A da,ponekada upotrebim biciklu,ekoloski potpuno cisto,elektricni trotinet i bicikla nisu bas ekoloski cisti,od kuda je struja za punjenje baterija.?

(понедељак, 05. авг 2019, 14:07) - anonymous [нерегистровани]

Svaka čast na tekstu

Tekst je za naslovnu stranu.
Ima dosta nas koji smatramo da ne moramo imati prevozno sredstvo i da su noge dovoljne.
Iz Novosadskog ugla, naš Novi Sad je toliki da naj dalje tačke grada možeš preći za 1h pešaka.
Stvarno mi nisu jasni oni koji moraju autom ići a pucaju od mladosti i od zdravlja.
Autobusom si za 10 minuta na drugom kraju grada. Nije veliki grad.
Beograd već jeste veliki, ali mislim da ima puno onih koji nemaju potrebe da sedaju u auto i da mogu pešaka da idu na posao, da se vide sa društvom, da odu na trening, da izađu u provod itd...