Дуг заменио шок-жваку

Откад сам имала шест година, слали су ме ујутру да касирки однесем ситнину упаковану у бели папир на којем је писало пет или десет динара. Она је тако могла да враћа кусур, а ја сам учила да бројим. Данас је другачије. Бар два пута дневно задужујем се за један или два динара.

Мама и бака су продавачице из обе смене знале по имену, и свако јутро им се јављале са "добар дан, комшинице". Није то било из користољубља, али се исплатило.

Када су биле несташице, мама би их замолила да сачувају уље или млеко за моју сестру и мене, које бисмо затим чекале у дугачком реду. Ако би се догодило да га нестане, извукле би га "испод касе".

И данас је слично, једино што роба нестаје зато што је "на акцији", а не због санкција. Ситнине увек фали, само продавци више не нуде "шок-жваку" уместо кусура.

Једно време продавачице су се баш често мењале и било ми је тешко да их попамтим, а и њима да запамте мене – где живим, ко су ми родитељи (када плаћате картицом све се сазна), колико сам неспособна да проберем воће и поврће.

Раније, док сам живела са мојима, указале би ми ако бих хтела да купим хлеб после посла а мама га је већ пазарила. Ако узмем да купим кафу, кажу ми ако је нека друга на акцији.

Сада живим ближе супермаркетима и фале ми моје продавачице. Овде се пречесто мењају, раде као на траци и свака додатна реч продужава ред.

У једној радњи све купце ословљавају са "мацо", "љубави" и "срећо". Мени то не смета, али мом дечку баш и не прија. То је, ипак, боље него када ми само завирују у новчаник да виде да ли имам неки новац који кријем од њих.

Сада често бирам да одем на пијацу. Мама ме је научила код кога шта да купим и упознала ме са "својим" сељацима. Они се не мењају и увек имају кусур да врате јер ништа не кошта 122,99 РСД.

"Ово је моја ћерка." "Јаој што је лепа, на мајку је, види се." Тражи мама десет јаја, а вади јој жена испод тезге најсвежија и највећа. 

Јаја и пиле куповала је доскора код сићушне старице која има тезгу поред свог зета са којим не разговара јер јој је конкуренција. Рачун увек заокружи, али неретко на вишу цифру. Њу прескачем, јер треба бити вешт на пијаци, а ја нисам. Превара ме боли.

Пре пар месеци, питала ја "Пошто је броколи". Одговара ми високи, црни продавац "250 динара", а ја продужим. Он ће затим: "За тебе, лепојко, може и 200." И ја сва поносна како сам спустила цену, купујем.

Неколико тезги даље питам неку старицу пошто је њен броколи: 120 динара. Ех, сујето женска. Један комплимент и ти наседнеш.

Довиђења, комшија.

број коментара 3 Пошаљи коментар
(уторак, 30. јул 2019, 23:45) - Kalesu [нерегистровани]

Sitniš

Zaokruživanje je već postalo normalna stvar, pogotovo od ulaska mode "99,99" i u naše prodavnice (još jedno loše prepisivanje od zapada). Međutim, da budemo iskreni, više puta je bilo i da ja nemam dovoljno sitnog, fali par dinara i kasirka kaže:"U redu, biće drugi put." Ili, treba da mi vrati 7 - 8 dinara, nema sitnog dovoljno, i da mi desetku. Imena im mogu pročitati na karticama na uniformi (ne trudim se da ih pamtim, povremeno se menjaju) a pozdrave, molim, izvolite i hvala ne zaboravljam, iako nismo nešto bliski - iz dobre navike i pristojnosti (stvar kućnog vaspitanja, ne bliskosti sa osobljem prodavnice).

(уторак, 30. јул 2019, 21:19) - anonymous [нерегистровани]

Kartica

Mislim da će ovaj problem brzo biti rešen kada većina bude kupovala karticama, i dalje se dosta kupuje za keš, a mnogi trgovci ni nemaju aparat za kartice. Kada se tu uvede red biće nam svima lakše. Moje dete je stalno donosilo žvake kući kada sam ga slao u prodavnicu 90ih, ludeo sam od toga. Kvarnih zuba koliko hoćeš. Ali smo zato kupovali i na crtu, to su bila luda vremena.

(уторак, 30. јул 2019, 18:22) - anonymous [нерегистровани]

Кусур

Од када наплаћују кесе, чекам кусур или уместо њега тражим 2-3 кесе, зависно од кусура. У радњама где се кесе не наплаћују увек оставим кусур до 10 или 20 динара тј заокружим.