Моја три дана луксуза

"Дакле, горећу у паклу – за ручак сам јела печену препелицу", гласила је порука коју сам другарици послала после првог оброка у луксузном хотелу на Лари, у анталијској регији. Три дана касније, прошла сам све стадијуме привикавања на луксуз и била сам убеђена да сам га већ одавно заслужила.

Просечан српски новинар који живи само од своје плате себи баш и не може да приушти некакав луксуз и раскош.

Када кажем "просечан", мислим на статистику, односно на ону причу према којој неки једу купус, неки месо, а у просеку сви једу сарму. А сарма, признаћете, и није неки луксуз.

Међутим, понекад се деси да, љубазношћу људи из туристичких агенција, забасамо међу оне који (статистички) једу само месо.

И тако је добри Мехмет групу српских новинара повео у своју отаџбину, како би нам показао лепоте Анталијског вилајета.

Не могу да се сетим шта сам очекивала од пута, али оно што сам искусила, сасвим сигурно нисам.

Прва четири дана провели смо у хотелу "Свандор Топкапи палас". Леп хотел, пет звездица, на располагању вам је све што би могло да вам затреба. И, што је изузетно важно, могли би себи да га приуште и ови што (статистички) једу сарму. Додуше уз доста финансијске дисциплине током целе године, али она се подразумева ако не желите да радите само за стан и храну.

Моја прича о луксузу односи се на преостала три дана нашег пута, када смо прешли у хотел "Титаник Мардан палас".

Оксфордски речник луксуз дефинише као "стање велике удобности и елеганције, нарочито оно које укључује велике трошкове". Луксузне ствари се дефинишу као оне које "нису од виталне важности, али су пожељне, скупе и тешко је до њих доћи".

Пет стадијума привикавања

И као што психолози дефинишу пет стадијума превазилажења губитка, тако сам ја искуствено дефинисала пет стадијума привикавања на луксуз: неверица–нелагода–ово и није тако лоше–супер ми је–хоћу да ми је овако увек (упомоћ, нећу кући!).

Неверица вас преплави од тренутка када се приближавате хотелу. Предња фасада изгледа као груба парафраза неке грађевине из "Прича 1001 ноћи" – статуе султана, фонтане, позлата.

Изградња хотела коштала је око 1,4 милијарде евра, а на детаље је потрошено 40 килограма злата!

Од тренутка када крочите у лоби хотела заслепи вас одсјај хиљада Сваровски кристала којим су украшени сви лустери. А има их много.

Ако сте, као ја, склони минимализму, одмах прелазите у други стадијум – нелагоду. И она траје.

Прво упознате свог личног асистента који вам је на располагању 24 сата и са њим комуницирате преко апликације. Мој асистент се звао Џем, али ми је некако било непријатно да га узнемиравам. Реално, није ни било потребе.

У почетку ми је било непријатно и да газим по персијском тепиху – оном правом, увезеном из Ирана. Размишљала сам шта би се десило да га уфлекам. Због тога се ваљда нисам усудила да отварам флашу црвеног вина које ме је, као знак добродошлице, чекало на сточићу.

Од неверице до нелагоде

У тој другој, фази нелагоде готово ме је дотукло када се предвече појавила сићушна жена која је навукла засторе, упалила лампу, поред кревета поставила комад тканине (да се спусте стопала кад се устаје из кревета), донела собне папуче, затим на јастук поставила чоколадицу и разгрнула постељину.

Немо сам је посматрала како се жустро креће по соби и осећала се прилично будаласто јер, Боже мој, све то умем да урадим и сама.

Е ту долазимо до оне оксфордске дефиниције луксуза – реч је о стварима и појавама које вам уопште нису неопходне, али вам пријају.

Поред тога, људима који плаћају за луксуз, сасвим сигурно прија и чињеница да су међу малобројнима који могу себи да га приуште.

Осим оне печене препелице с почетка приче, изоставићу причу о храни. Наиме, ко год је искусио турски ол инклузив концепт, зна да хране има у изобиљу и да је веома укусна. Без обзира на број звездица.

Нелагода почиње да нестаје када зађете иза хотела. Иако је и ту све велико и претерано, почињете да схватате како је лако привићи се на луксуз.

Ово уопште није лоше

Очима прија плаветнилo џиновског базена, великог као фудбалско игралиште (око 16.000 квадрата). Прија вам да пијуцкате пиће заваљени у лежаљци заклоњеној балдахином. Пиће вам служе и док сте у води, треба само да допливате до шанка.

Савршено чиста плажа засута је белим песком увезеним са Малдива. И колико год то звучало претерано, много је лепши осећај газити по њему, него по оном са плаже која је свега стотинак метара даље.

Пре него што заноћите већ сте у трећој фази ("ово уопште није лоше"). Када се пробудите и попијете кафу на огромној тераси стигли сте до оног "супер ми је" стадијума. И тај осећај вас не напушта.

Невоља је у томе што сте крајичком мозга свесни да све то неће потрајати. И да сте на два дана од фазе "упомоћ, нећу кући!".

А шта ако траје заувек?

Откако сам се вратила у Београд, покушавам да замислим како би се провели људи којима је такав живот свакодневица.

Да ли би они свог хотелског асистента цимали десетак пута дневно? Да ли би им вода у базену била превише хладна, пешкири у купатилу недовољно мекани, а јастуци превише високи?

Јер, када се на нешто навикнете, границе онога што очекујете се померају. Можда то објашњава изреку да се новцем не купује срећа.

Када, као ја, стицајем околности будете окружени луксузом, трудите се да уживате у сваком тренутку.

Схватите да се на луксуз лако навикава и питате се зашто га је неко други заслужио више него ви.

Најбољи тест снаге воље јесте излагање искушењу. А ја сам овог пута потпуно оманула. И уопште ме није срамота.

број коментара 3 Пошаљи коментар
(среда, 05. јун 2019, 21:17) - anonymous [нерегистровани]

.............

za 1500€ mozete da letujete gde hocete ne morate ici u Tursku. Sto se hrane tice za 150 € na dan mozete jesti mnogo toga i popiti i niste u obavezi da to bude uzastopno svaki dan. Ima posebnih mesta gde mozda vredi potrositi dosta novca ali za ovako nesto cene su preterane asto su takve krivci su ponajvise oni koji ce kada im majstor dodje u kucu biti u stanju da se cenkaju i za 10€

(среда, 05. јун 2019, 12:49) - anonymous [нерегистровани]

luksuz

Luksuz nije za svakoga i svako ne moze sebi priustiti luksuz. Odmah se prepozna covek koji ne zna da se sa luksuzom oko sebe ophodi. Svako treba za samog sebe naci pravu meru. Ako je bas ta prava mera luksuz, onda zaista zavredjuje da se priusti. U protivnom niko ne treba da se trpa tamo gde realno ne pripada.

(понедељак, 03. јун 2019, 14:48) - anonymous [нерегистровани]

Za novac

Za novac se kupuje zadovoljstvo, sreca?zavisi sta vidis u sreci?Za novac moze da se proda moral, i privatni i poslovni, ako osoba ima nekog morala i zna sta je moral