Завирих у девојачки дневник, боље да нисам

Фотографије првих 15 година мог живота су ретке – углавном са рођендана и ретких путовања. Снимке немам. Сећања су избледела. У кутији од ципела, испод граматике енглеског и правописа српског језика, чувам, међутим, стари дневник. Читам га након превише година, препознајем свој неуредан рукопис. Ипак, оно што памтим, није оно што пише.

Била сам четврти разред основне школе када сам почела да пишем свој први дневник. Био је жут и имао катанац на себи. Имала га је и моја две године старија сестра, али је њен био розе. Такође увек закључан. Али кључ исти.

Нема месец дана откако сам га, двадесет година касније, као неку временску капсулу, опет отворила. Нису у њему биле тајне, али јесте понека клетва којом сам упозоравала сестру да га не чита. Предострожност као последица чињенице да сам ја уредно читала њен.

Година је 2000. Пише тачан датум и време када сам бележила тренутке: 14. новембар, 19 часова:

Драги дневниче,

Данас нам је дошао татин другар Гаги у госте. Донео нам је чоколадe. Бака увек каже да када идеш негде у госте мораш да понесеш бар турску кафу.

Окрећем странице.

Драги дневниче,

Умро нам је Блускај (тако нам се звала рибица, плави борац, којег смо тада чували). Много сам тужна. Тата каже да ћемо га сахранити на Калемегдану. Већ ми много недостаје.

Априлилилили!

Да ли је могуће да сам са 11 година била толико морбидна? Измислила да је умро кућни љубимац, како бих преварила саму себе! И успело је, након две деценије.

На понеким страницама је и коментар моје сестре, информише ме да га је читала.

Годинама касније, крајем средње школе, када су почели први озбиљнији љубавни јади купила сам љубичасту свеску са насликаним паром који игра танго. Писала сам мелодраматично, чак и са понеким стихом. Блам ме док читам, али ћу ипак поделити неколико реченица.

2. јул 2008.

Исписујем нове странице и страх ме је што су и оне посвећене њему... Јуче сам сазнала да сам уписала факс на буџет, али то је небитно. Битни смо плес и ја и сваки покрет који одиграм док мислим на њега...

Читајући дневник, у нади да га нико никада неће пронаћи, јер ми је жао да га бацим, откривам правилност да сам се на свака три месеца смртно заљубљивала.

Никога од њих нема на фотографијама, али стотине исписаних редова и жуљ на домалом прсту који сам тада добила, сведоче о мојим осећањима, о збрканим мислима, маштањима, сновима, наивности, недостатку храбрости.

Године студирања и све што је уследило налази се на мом Фејсбук налогу. Тривијалној замени за дневник.

О њему ћемо други пут.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(петак, 14. јун 2019, 12:04) - Penzioner [нерегистровани]

Povremeno sam pisao dnevnik,

i kad pročitam,ražalostim se!-Bio sam toliko pametan,da sam napravio samo jednu grešku:Oženio sam se!-Razvod ne može to da ispravi!

(петак, 14. јун 2019, 11:40) - Jasna [нерегистровани]

Uticaj mame

Mene je majka stalno "terala" da pišem dnevnik. Sa ove vremenske distance, sada shvatam zašto. Nikada nisam volela takve stvari, dnevnike i leksikone, ali verujem da nekim devojkama znači što su ga pisale. Sada, kada se ne sećam gotovo ničega iz detinjstva i kada imam troje dece čiji mi je život bitniji od mog, pomalo mi je žao što nisam vodila dnevnik češće. Ostale su neke uspomene na odlazak na more sa roditeljima, prvu simpatiju, ali premalo..... prolete život. Deco pišite dnevnik, mnogo znači.