Берлин и Беч: Беле лађе на црној води

Најновија премијера текста Елфриде Јелинек "Црна вода" у бечком Академском позоришту меша реалност и фикцију, живот и уметност у сугестивној представи која Аустрију и Немачку оптужује за акутни фашизам. У Ерфурту је либерал Кемерих изабран за покрајинског премијера гласовима десничарске АфД странке – изабран, па се повукао, вратио и опет повукао, све у три дана. Реакције на оба догађаја откривају неуралгичну тачку модерног друштва где све постаје или црно или бело. О свету без сенки и боје.

Такозвани "Ибица видео", снимак који је у мају прошле године срушио аустријску владу и означио почетак аутодемонтаже аустријске Слободарске партије, постао је уметничко језгро једнозначног текста "Црна вода".

Назвати драмске текстове Јелинекове "једнозначним" је уметничко светогрђе, кад се зна да књижевна критика управо хвали нијансе у њеном опусу.

Али тамо где је Јелинекова политичка, она је без нијанси, па је тако редитељи и интерпретирају на позоришним даскама. Домовина Јелинекове, а то је културни круг немачког језика и грчке античке драме је, по њеном тумачењу, фашистичка. Таква била, таква и остала –то је политичка клица око које Јелинекова креативно подиже сваки драмски текст.

У језику античка, у поруци политичка, то би био најкраћи опис Елфлриде Јелинек као драмског аутора.

Сходно томе је тешко описати радњу њених драма, зато што оне пре свега морално бичују друштво, посрамљују га, понижавају, провлаче кроз блато, кроз, управо како наслов последњег дела каже "црну воду", ону загађену фекалијама, заражену воду.

"Црна вода" као "црна смрт"; "црна смрт" као политичка куга; политичка куга као фашизам сада и овде.

Не само то, често је немогуће, без увида у текст, видети шта је на сцени уопште од Јелинекове, а шта су тексту додали или одузели редитељи, драматурзи и ансамбли. Ликови такође бивају произведени ад хок, од делова графички непрекинутог поетског ланца, ког редитељи "испорцијаше" фломастером, исеку као метарску робу и поделе глумцима.

Управо тако немачки редитељ Роберт Боргман (р. 1980, Ерфурт) описује рад на "Црној води": Глумци су добили "порције" текста, а ко са својом порцијом "није знао шта да започне", тај је могао да се мења, да другоме да своје, да се трампи за нешто што је с његове/њене стране давало више смисла (из интервјуа Боргмана за Дие Прессе, 5.2.).

Елфриде Јелинек пише уметнички и језички "отворене" текстове који се довршавају у креативном чину тек на сцени као колективна дела читавог ансамбла. С обзиром на ниво колективног инпута, сценски резултати су обично врхунски, као и сада са "Црном водом".

Али онда на снажну визуелност дође директни закључак да су данас сви фашисти, или ако нису да помажу фашисте, или да несвесно раде ка фашизацији Аустрије, Немачке, у даљем кораку Европе, у даљем поступку света.

Може ли се уопште све што је данас лоше у европској политици редуковати на обновљени фашизам? Има ли данас у Европи упште других лоших осим фашиста?

Инфекције, бацили, бактерије, биолошке метафоре

Радња "Црне воде": Клица фашизма се пробија кроз историју, док у позадини тече видео снимак с Ибице у сфумато-квалитету. Препознају се обриси Штрахеа и Гуденуса док у разговору са "богатом Рускињом" испод стола продају аустријске медије, националне изворе чисте воде и последње остатке политичког ћудоређа.

Између тих чинова актуелне националне издаје, потпомогнуте двоструким "Себастијаном Курцом" – играју га истовремено два глумца – Феликс Камерер и Кристоф Лузер у уским Курц-оделима и са Курц-фризурама – ваља се историја.

Зашто два Курца? Па два пута је победио на изборима!

Историја на бини је некад рушилачки активна, некад пасивно-агресивна у виду упечатљивих табло-сцена:

- Полиција млати, али млате и демонстранти.

- Веласкез (средина 17тог века) слика "Мале дворске даме"/Лас менинас у Мадриду.

- Цитира се музејска сцена из Хичкокове "Вртоглавице". Глумица Каролина Петерс, костимирана као Ким Новак у том филму, седи испред слике која уместо њене прве инкарнације "Карлоте" показује лице осуђене немачке десничарке Беате Чепе, све с пиштољем у крилу.

- "Госпођа Штрахе" (права Филипа Штрахе је бивша повереница Слободарске партије за заштиту животиња) води свог мужа као истренираног мајмуна да публици објашњава како је дошло до сусрета на Ибици.

- Пинк горила рандалира на сцени.

- Бидермајер пар посматра догађаје.

- "Ангела Меркел"/Мартин Вутке стоји са рукама сложеним у њен идиосинкретски знак ромба.

- "Eintritt macht frei" ("улазак ослобађа", игра речи на "рад ослобађа" из Аушвица) стоји на видеу који показује свечане степенице Бург-театра, бочни улаз с југа, некад посебни улаз за цара и дворску свиту.

Радња изгледа хаотично кад се препричава, а није. Све држи на окупу чврста идејна структура, да наиме фашизам као идеја и систем постоји барем од Средњег века.

Бург-театар као Аушвиц? Наравно, у Бургу, се играло и кад су нацисти владали Бечом. После Холокауста, уметност је изгубила право на постојање, говорио је Адорно...

Хабсбурзи као фашисти? Менина као протофашиста? Наравно, Веласкез је сликао шпанског краља Филипа ИВ, претпоследњег владара из шпанске линије Хабсбурга. Слатка мала принцеза у центру слике је инфанткиња Маргарета, Филипова ћерка, коју су малолетну удали за ујака, цара Леополда И у Бечу.

Након што је губила трудноће једну за другом, Маргарета је поверовала да су је Јевреји "зачарали", па је наговорила мужа да испразни бечки јеврејски гето. Како су се у европској историји "празнила гета" не треба објашњавати.

Бидермајер пар? Бидермајер је био период (средина 19 века) кад су се царски поданици систематски учили понизности, тако да кад је на власт дошао Хитлер, онда су били истренирано понизни.

Пинк горила? Фашисти у пролећном модном издању, неолиберали глобалисти које занима само профит, крупни капитал који отвара врата фашизму, као што је то учинио 1933. у Немачкој.

Не само да су сви лоши владари кроз историју, осим свесно фашистичких као Хитлер, прозвани као фашисти у пупољку, већ су сви они као такви створили бацил, вирус фашизма, који је инфицирао данашње друштво.

"Вирус фашизма", "фашизам као инфекција" су објашњења која употребљава сам редитељ представе Боргман у интервјуима.

Домаћа позоришна критика такође описује, махом у хвалоспевима, "Црну воду" као представу о "фашистичкој инфицираности" модерног друштва.

Са инсценацијом најновијег текста Елфриде Јелинек, неке актуелне политичке гарнитуре су се се нашле описане биолошким метафорама.

Њих су, биолошке и медицинско-патолошке метафоре, управо дискредитовали фашисти и нацисти, кад су "биолошки" чистили Европу од – Јевреја, Славена, Рома, менталних болесника и осталих "патолошких" категорија.

Сад је ствар окренута на главу: Некад су десничари говорили о "вирусу" нелегитимних друштвених група, данас то чини лева хуманистичка интелигенција кад говори о "вирусу фашизма" у лику Себастијана Курца.

Џаба му Зелена камуфлажна униформа, кад се види да је вирулентан као вирус!

Како се Немачка инфицирала, а да није ишла ни у Кину, ни у позориште

До сада се говорило о томе какву слику модерног друштва рефлектује драмска уметност нобеловке Елфриде Јелинек. То би била импресија хипертрофираног, хиперактивног фашизма као монокултуре историјског зла – да под фашизам спада све што икад није ваљало.

Али шта ако је она у праву, и то ретроактивно, најмање две ипо хиљаде година? 

Питање је реторичке природе. Ипак, недавни догађаји из Ерфурта, немачке покрајине Тирингија, заиста отварају незгодне паралеле.

Основне чињенице су познате: Средином прошле седмице је у покрајинском парламенту у Ерфурту изабран либерал Томас Кемерих (ФДП) за премијера Тирингије. Изабран је гласовима посланика ЦДУ/ЦСУ и АфД.

Федерална канцеларка Ангела Меркел, шефица ЦДУ-а Анегрет Крамп-Каренбауер, либерална хуманистичка јавност, највећи медији немачког говорног подруја, сви они у томе виде прст историјског фашизма.

Гледано црно-бело, без сенки, рекло би се да у локалном парламенту Тирингије од 90 места седи 48 фашиста који су гласали за Кемериха – од тога 21 Меркелиних "фашиста", пет либералних "фашиста" из ФДП-а и 22 права, из локалне фракције АфД-а коју води Бјерн Хеке (Björn Höcke), фашиста.

Одлуком Управног суда у Мајнингену од 26. децембра прошле године је допуштено да се Хаке назове фашистом. Директно, без наводника. Истина суд је одлуку донео у хитном поступку и конкретној прилици, за употребу у демонстрацијама најављеним под мотом "Протести против расистичког АфД-а и фашисте Хекеа", али безбедност правног оквира је свеједно остала.

Сад долазе два елемента који миришу на понављање историје, барем у наративу.

Први елеменат: Ангела Меркел и Анегрет Крамп-Каренбауер су у седмицама пре гласања у локалном парлементу у Ерфурту одиграле подлу игру која им се сада обија о главу. Одлуком децембарског партијског конгреса, савезни ЦДУ је локалним фракцијама забранио да пактирају са "партијама на рубу политичког спектра", што значи не само са радикално деснима као АфД, већ и са радикално левима, како Унија дефинише Левицу/Die Linke, (демократску) странку која се развила из некадашње источнонемачке комунистичке партије.

Подлост је у томе да је однос снага у парламенту Тирингије био познат још од покрајинских избора у октобру, кад је Левица добила 29 места и постала прва странка, АфД са 22 друга, ЦДУ са 21 послаником трећа, Социјалдемократе са 8 места четврта, а Зелени и Либерали једнаки са по пет посланика. Математика је била таква да је покрајински ЦДУ, ако је хтео да остане релевантан, а хтео је, морао да пактира или са Левицом или са АфД-ом.

Логика ствари и политичка реалност те покрајине су налагале да дотадашњем тириншком премијеру Боду Рамелову (Левица) треба продужити мандат. Незгодно, човек игра за бивше комунисте, али шта да се ради, народ га воли и бира.

Али да би Рамелов наставио да буде покрајински премијер, било је потребно 46 гласова, што се рачунски није могло покрити посланицима Левице, Социјалдемократа и Зелених. Била је потребна помоћ ЦДУ посланика - али њима су биле везане руке партијском одлуком на савезном нивоу.

Тако се тирингијски ЦДУ бацио у политичко-математичке игре прикупљања већине и завршио у кревету са фашистом Хекеом и компромисним кандидатом Кемерихом из мини либералне странке.

Меркелова и Крамп-Каренбауерова су у протекла три дана потрошиле јако пуно политичке енергије да локални ЦДУ извуку из персоналног аранжмана са АфД-ом, и то након што су га буквално гурнуле у ту ситуацију. Са енергијом су отишли и последњи остаци ауторитета и кредибилитета који те две политичарке још имају унутар странке.

Меркелова и Крамп-Каренбауерова сада инсистирају на новим изборима у Тирингији. Само напред, коментаришу медији као Шпигел, ФАЗ или Пресе, зна се ко ће највише профитирати од нових избора – АфД и Левица.

ФАЗ: "ЦДУ лута по лавиринту".

Тирингија, па зар опет?

Други незгодни елеменат је да је у Тирингији 1929. почео Хитлеров ход кроз институције који је кулминисао преузимањем власти у Берлину 1933.

После покрајинских избора у Тирингији 1929, грађанске партије нису имале већину за избор локалне владе. Морали су да сарадјују или са социјалдемократама или са Хитлеровим НСДАП-ом.

Изабрали су Хитлерову партију као мање зло. Остало је историја.

Један од коментара у суботњем издању аустријског дневника Дие Прессе води детаљну евиденцију о паралелама онда и данас на примеру Тирингије.

Чак се појављују и исти играчи под другачијим именима, каже ауторка Анелизе Рорер: "Интересантне су и друге паралеле. Овако историчари објашњавају успех националсоцијализма: ситни грађански слојеви, махом лево опредељени, патили су у временима глобалне економске кризе бојећи се губитка егзистенције. То је била суштина локалне побуне против Берлина. То треба запамтити, како кршење табуа у Ерфурту опет не би довело до суперкатастрофе у Берлину."

Успут, управо је отварањем граница за абруптну неконтролисану миграцију 2015/16, променом кохезије друштва, лаконским проглашавањем ислама за део немачке традиције и тврдоглавим негирањем реалности, Меркелова произвела егзистенцијални страх у провинцијама, истог типа као онај који је некад у етапама довео Хитлера на власт.

Провинције у питању су источне, али је грех западни.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(понедељак, 10. феб 2020, 12:31) - anonymous [нерегистровани]

Internet novinarstvo

Ovaj tekst nije svojstven internet novinarstvu. Predugačak je i previše disperzivan.