Све тајне Истанбула и како су џамије добиле име

Прво јутро у Истанбулу у којем свесно доживљавам град, и већ је јасно: он је веће чудо и од песама које су му спевали. Уверен сам да на једном од седам брегова светли оно куранско маслиново дрво, ни источно ни западно.

У Стамболу, на Босфору, болан паша лежи. А "лијепа Фатма", такође болна пожелела "жуте дуње" цариградске. Па "ситно коло до кола, чуло се до Стамбола". Измаглица од нота, сете и десетераца окруживала нас је од раног детињства, а усред те измаглице био је митски град – невиђено омиљен или омражен, најчешће обоје у исти мах. Визант, Констатинопољ, Цариград, Истанбул.

Шверцери су седамдесетих доносили робу са турских пијаца, као јефтинију алтернативу тршћанским крпицама. "Какав Запад, Турска је Запад", знала би рећи Бика, када би хвалила своју истанбулску робу у босанској касаби.

Истих тих седамдесетих, носећи турски џинс, редовно сам посезао за књигама из мајчине библиотеке. Штефан Звајг је у "Звезданим тренуцима човечанства" оставио запис "Освајање Византије". Памтим драматично поглавље Керкапорте. Радило се о једној цариградској капији коју браниоци 1453. нису замандалили да би турске трупе туда нагрнуле у град.

Гледао сам и документарни филм Фатиха Акина Crossing The Bridge – The Sound of Istanbul. Тај соунд ме је на неки начин и домамио овамо. А прочитао сам и књигу Орхана Памука о његовом родном граду – Истанбул, успомене и град: "Да ли је тајна Истанбула у његовом сиромаштву које живи поред славне историје; у томе што упркос толикој отворености за спољне утицаје води затворен махалски и друштвени живот и што му се свакодневица састоји од трошних, крхких односа у позадини величанствене природне лепоте окренуте према споља? Али свака прича повезана са оштим карактеристикама једног града, његов дух или биће, претвара се посредно у разговор о нашем сопственом животу, а још и више о нашем сопственом духовном стању. Град нема другог центра осим нас самих."

Златни Босфор

Све су то слике које су настале пре мог доласка. А сада оне бледе пред ранојутарњим светлосним спектаклом над Босфором. Устао сам рано. Синоћ је падала киша. Али облаци се са азијске стране размичу и пуштају да сунце, које се помаља, проспе сву срчу ломљеног злата свих царских ризница на површину воде. Стојим на равном хотелском крову и гледам како лађа – данас се то зове танкер – пресеца златни тепих на свом путу ка западу.

Нигде ни једног јединог становника од укупно 15 милиона колико их живи у ширем подручју града.

Окренем се и видим читаву каскаду кровова и тераса, све до врха брега на којем се разбашкарила моћна госпођа широких бокова – Аја Софија. А лево од ње, уденута у пејзаж антена и димњака – Ахмедија. Прво јутро у Истанбулу, првих петнаест минута у којима свесно доживљавам град, и већ је јасно: он је веће чудо и од песама које су му спевали.

Првог дана смо протутњали кроз све знаменитости у центру. На интернету смо купили улазнице. Редови пред Аја Софијом или Ахмедијом – џамијом султана Ахмеда – коју због плавих плочица зову и Плава џамија, напросто убијају сваку жељу за сусрет са историјом. Зато је куповина карата пре доласка у град најпаметније решење.

Не треба пуно трошити речи на Аја Софију. Споља гледана, она је монументална. Дивите се неимарима који су је овакву и оволику саградили пре хиљаду и по година. Дуго је то била највећа црква укупног хришћанства. Али када сте унутра, у полумраку, и дигнете поглед ка куполи, подићи ће вас жмарци. Попнете се на галерију да би се срели са замишљеним Исусовим лицем на откривеним раскошним мозаицима. Цариград је очито био место на којем су градили за вечност.

Пролазак кроз Плаву џамију није донео онај медитативни мир својствен исламским богомољама. Маса света која се изува, улази са својим ципелама спакованим у кесе – жене обавезно задужују мараме за покривање главе – неописива гужва и буквално протрчавање кроз унутрашњост, остављају мало места за дружење са вековима меморисаним у лепом здању. Ахмедија је тако ипак најлепша када се гледа од Аја Софије.

Окупљалишта богобојазних људи

Реч џамија су Турци из арапског пренели на Балкан. Изворно је на арапском значила "окупљалиште". У савременом арапском језику реч џамија не означава место молитве већ се користи у другом значењу, као факултет. Турци су задржали значење које су дали и нама. У потрази сам за местима која ће ми дати то што тражим – мир који се осећа у дворишту Бегове џамије у Сарајеву.

Тај мир је свуда око човека када уђе у двориште џамије Мехмед-паше Соколовића, нашег човека који је постао најмоћнија фигура царства после султана. На каменом дворишту, углачаном стопалима верника, кишом и вековима, скупило се само неколико старијих муслимана. Туриста скоро да и нема.

Овде, на стрмини према Босфору у сплету сокака може се замислити колико далеко је тада био Вишеград, а колико јака нит мора да је повезивала пашу са родним крајем који је из истамбулске перспективе био на крају света. И онда се све повеже – арихтекта Синан, "османски Микеланђело" саградио је и ову елегантну џамију и вишеградску ћуприју на Дрини.

Тако ја, почетком 21. века седим у сенци здања из 16. века схватајући да су генијални људи много пре нас проникли у поезију камена и пропорција. А наше је да те пропорције упамтимо као свечане тренутке када смо били део једног већег склада.

Сиђе ли путник још неколико стотина метара кроз ту махалу према Босфору, наићи ће на необичан призор. Кучук Аја Софија би била најстарија византијска црква у граду – да није њених минарета који је означавају као џамију. Потпуно јасан старовизантијски стил грађевине да наслутити, да је она, док је још била црква, послужила као узор млађој сестри – Аја Софији – направили су увећану верзију јер је склад ове мање богомоље заиста јединствен. Ни овде нема превише туриста. У џамијском дворишту можете да седнете на клупу и размишљате о пролазности, као старац на улазу који прстима покреће своју бројаницу.

Истанбулске џамије и цркве су толико бројне и осебујне, да би само за њих требало написати посебну књигу. Све што је замисливо већ се у Истанбулу градило – од византијских цркава, преко велелепних џамија које су се по сјају и величини трудиле да надмаше Аја Софију, до барокне џамије на обали Босфора, која показује да је Истанбул редовно усисавао и западноевропске стилске елементе.

Светлост звезде у кандилу

Ипак, када сам се трећег дана боравка у граду, изашавши из Мисирли чаршије, која у западним туристичким водичима означавају као Египатски базар зачина, упутио махалским мравињаком, поприличном узбрдицом – Истанбул је сав бреговит – после двадесетак минута отхукивања, јер је у октобру било топло, нашао сам се пред Синановим поносом – Сулејманијом.

Та џамија је једна од најлепших сакралних грађевина које сам видео. Велелепна, а складна, репрезентативна, а витка и разиграна, са прелепим двориштем и старим турбетима, ова џамија има јединствен положај изнад Босфора.

Прва асоцијација је – Базилика Светог срца (Сакре кер) на Монмартру у Паризу. И тамо су, као и овде, брижљиво одабрано место и грађевина јасних линија постали једна од најлепших силуета коју видите одоздо и један од најлепших видиковаца са којих се може погледом загрлити цели град.

Син јерменских православних хришћана, мимар Синан, није уручио само јединствен поклон свом госодару, Сулејману Величанственом, чије је турбе поред џамије једнако посећемо као и сама богомоља, већ и целом човечанству. Унутар џамије, као у многим другим исламским сакралним грађевинама калиграфски је овековечена 24. куранска сура Ан Нур – названа по једном свом ајету – светлост. Ту се каже да је Алах извор светлости небеске и земаљске. Помиње се ниша са кандилом, а кандило је као звезда. Помиње се и маслиново дрво, ни западно ни источно. "Алах води ка светлости својој оног кога он хоће". За мене нема дилеме да је небеска светлост дотакла Синана и оно што је он градио.

Хиљаду очију

Једно цело преподне је потребно свакоме ко одлучи да посети Топкапи сарај – султанову палату у којој се од освајања Константинопоља четири века одлучивало о судбини царства. Назив Топкапи је нама лако разумљив – капија топова. Улаз у султанову палату је изграђен на месту где су турски топови разорили византијску капију.

Уђете кроз Царска врата у прво, управно двориште које је окруживало двор, и опет сте суочени са византијским коренима града – Црква свете Ирине која је у османско доба служила као складиште муниције и касарна за јаничаре, а од 19. века је претворена у музеј. Кроз Врата поздрава доспећете ближе језгру османске моћи – ризници и софи на којој се већало о светској политици. Врата чедности, не без хумора у идеји онога који је додељивао називе, воде до харема и приватних одаја. А четврто двориште је султанова голема тераса изнад Босфора – ту је владар проводио дане у шетњи и разговору.

Драма Османског царства је имала своју главну позорницу овде. Водич, човечуљак са великим кишобраном, прича нам да султани нису вербално општили са слугама. Један пљесак руком или накашљавање били су сигнали чије значење робови нису смели да пренебрегну. Иначе их је могло задесити погубљење у дворишту. Он нам прича и о времену када је Султан Махмуд II силом почео спроводити реформе, јаничари су се успротивили. У Топкапи сарају их је јуна 1826. погубљено на хиљаде, а султанови топови су их спржили у касарнама. Касније је масакр око 30.000 јаничара китњасто назван "добротворни догађај".

Изађе ли се из султанове палате и пође за трамвајским шинама доле, према Златном рогу, видеће се кула на тврђави – Павиљон свечаних поворки. Отуд је султан пратио поворке еснафа у свечаним униформама и параде, али и надзирао рад своје владе. Са тог места је Кемал Ататурк 8. јуна 1928. обзнанио увођење латиничног уместо арапског писма.

Иза те куле је некадашњи део Топкапи сараја претворен у Парк Гулхане - ако бисмо га изговорили као Ђулхана препознали бисмо у називу Кућу ружа Назим Хикмет, један од великих турских песника 20. века, иначе рођен у Солуну, који је због свог левичарења доста времена провео у турским затворима, па је избегао у Москву и тамо умро, оставио је песму "Орахово дрво".

...ја сам орахово дрво у парку Гилхане
Старо орахово дрво, квргаво и храпаво
Али ти и полицајац то не видите.
Моје лишће су руке,
Имам их тачно сто хиљада.
Тебе и Истанбул додирујем са сто хиљада руку.
Моје лишће су очи, у чуду гледам унаоколо,
Тебе и Истанбул посматрам са сто хиљада очију.

На концу, морам да кажем: Назиме, у праву си. Баш толико очију је потребно за овај чудесан град.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(четвртак, 12. дец 2019, 02:45) - anonymous [нерегистровани]

RE: Cuj, tuzna istorija

Naravno da je tuzna i tuznija biti ne moze. Covjek je lijepo napisao da je istorija tragicna za Srbe "i tamo i ovamo", i u cemu je pogresio??? Preko 400 godina danka u krvi, poturcivanja pravoslavnog zivlja/vjerovatno i Vasih predaka/, otimanja i zlostavljanja. Ukoliko to nije tragicno pa sta je onda tragicno? Zivot na Balkanu bi danas bio bitno drugaciji da turska noga na njega nikada nije krocila. Dogodine u Prizrenu.

(среда, 11. дец 2019, 12:18) - Stefan [нерегистровани]

Au

Pa Solun svi zovu Thessaloniki osim Jugoslovena :)

Mada ne mogu da kažem. Instambul je neverovatan grad. Malo u tekstu mirise muslimansku propagandu. Ali bio sam u Instambul mnogo puta i stvarno je moćan grad. Ako mene pitate daleko veći centar naroda nego npr Jerusalem.

(понедељак, 09. дец 2019, 11:15) - anonymous [нерегистровани]

Smetaju me...neuki.

Istanbul se prije Konstantinopolja zvao Byzans.
Konstantn je dao ime po sebi...pravo hrišćanski. Zašto se nije nazvao grad Hristopolis?
Uostalom Aja Sofija je pravljena kao mouzolelej samom sebi.

(понедељак, 09. дец 2019, 10:05) - anonymousPero iz Svedske [нерегистровани]

Smetaju me !!!

Menjati imena gradova ,,to mene smeta,to je samo istoriski "Falsifikat" ili bolje receno"Politicka manipulacija
treba vratiti originalna imena kao na primer..
Istambul (Orig. Konstandinapolj)
Solun (Orig.Thessaloniki)
Plovdiv u Bugarsku(Orig.Filipoupolis)
Bitola u Makedoniju(Origi. Heraklija)..


(недеља, 08. дец 2019, 18:28) - anonymous [нерегистровани]

Carigradska patrijarsija

E na koncu, postovani moram i ja nesto da kazem. Mogu da razumem da niste stigli, niste zeleli da posetite Carigradsku patrijarsiju, ali da pisete o toliko svetinja u Istanbulu, a da ni jednom recenicom ne pomenete Vaseljensku patrijarsiju, najblaze receno je nedopustivo. Kazete "Sve tajne Istanbula", pa vidite, bas bi bilo ineteresantno ispricati i opisati otkud ona bas tu u Istanbulu Vaseljenska patrijarsija i dan danas. I jos po nesto, pa bi mozda prica bila kompletnija.....

(субота, 07. дец 2019, 23:42) - anonymous [нерегистровани]

Cuj, tužna istorija

...samo zato što su u pitanju Turci, tj muslimani? Osmansko carstvo je bilo najtolerantnija muslimanska imperija! Daleko od toga da je bila savršena...
A šta je vizantija radila? Bila bolja ? Rim je bio bolji? Rim proganjao hrišćane kao.pagane, a onda su hrišćani proganjali pagane? Hrišćana tolerancija i plemenitost? Gde nestade posle 4 vijeka?

(субота, 07. дец 2019, 23:27) - anonymous [нерегистровани]

Divan tekst

I tuzna istorija. Tragicna za Srbe i tamo i ovamo.