Од пирата и пива до Зеленског и Трампа – необични кандидати на политичким изборима

Политика је сувише озбиљна ствар да бисмо је препустили само политичарима. Ове реченица Шарла Де Гола актуелнија је него икада и постала је мото многих, од Владимира Зеленског до Доналда Трампа. Између Украјине и Америке много је неполитичара и комичара у политици; последњи случај је Партија пива на изборима у Аустрији, Покрет Пет звездица је и даље најмоћнија странка у влади Италије, а ми се и даље сећамо Љубише Прелетачевића Белог.

Најважнија вест после недавних избора у Аустрији била је да је партија Себастијана Курца, који је после афере Ибица изгубио место канцелара, добила највише гласова.

А најзанимљивија је била да је Партија пива Аустрије освојила 0,6% гласова у Бечу, са темама потрошње пива, забране мешања пива и борбе против незапослености. Није довољно гласова за локални парламент, али шеф странке тврди да иде у походе на бечке изборе 2020.

Познаваоци начина на који се осмишљавају кампање (свих врста) кажу да је то фантастично име, јер пиво сви воле, да је циљна група одлично изабрана јер привлачи пажњу.

"То је савршена удица", каже писац Ђуро Радосавовић.

"Све остало је већ потрошено, озбиљност више не може никога да привуче и људи прибегавају комедији. Сада онај који се појави на телевизији мора да каже нешто кратко, важно, духовито. Да буде скандал мајстор или комичар или десничар."

Социолог Зоран Стојиљковић каже да је реч о феномену који је присутан у последњих 10 до 15 година и говори о кризи класичног партијског организовања, кризи поверења грађана.

"То је симптом неповерења грађана да ће се њихов глас икада чути. То вам је оно где између обећања и изборне реалности постоје драматичне разлике, где су грађани схватили да нико не заступа њихове интересе. Онда се појавио феномен антистраначке политике", закључује Стојиљковић.

Пивске, пиратске и сатиричне партије – колико су успешне  

Пивских партија било је много по Европи, укључујући и ону белоруску, чији је лидер после паљења националне заставе емигрирао у Чешку и сада је члан Пиратске партије.

А то је једна од озбиљнијих странака неозбиљних имена. Пиратска партија је настала у Шведској 2006. године.  Циљ је био реформа закона у вези са ауторским правима и патентима.

Брзо је добила међународни карактер и мандат на европским изборима. Исландски пирати су 2013. били први који су изабрани у неки национални парламент. Пред изборе 2016. анкете су им чак предвиђале победу, али су на крају били трећи.

У Немачкој постоји сатирична партија која се зове - Партија. Води је Мартин Зонеборн, некадашњи уредник сатиричног магазина Титаник и сарадник Шпигла и ЗДФ-а. Партија је 2014. године освојила мандат на европским изборима са 180 хиљада гласова.

Ове године добили су 900.000 гласова и два мандата. На дан уједињења Немачке 3. октобра су тражили да се поново подигне Берлински зид. Циљ је провокација, посебно десничара. Омиљена тема - корупција.

Дописник РТС-а из Немачке Ненад Радичевић препричава како је Мартин Зонеборн недавно на пропитивању нових европских комесара, поставио питање Дубравки Шујици из Хрватске, предложеној за потпредседницу Европске комисије.

"Он је њу изненадио питањем како је успела за двадесет пет година рада у политици да дође од професорке немачког језика која живи у стану од шездесет квадрата и вози, како је рекао, распаднутог Реноа, до вредности имовине од пет милиона евра. Пробала је да одговори, али сама формулација питања је за многе била доказ да је ту реч о ономе против чега се боре – да политичари улазе у политику да би се обогатили", прича Радичевић.

Људи из света забаве сада су на челу држава - више није смешно

У последње време не истичу се толико необичне партије, већ личности, од којих су неке необичним приступом стигле до најважнијих функција.

Ђуро Радосавовић подсећа на серију "Најјачи глас" о Роџеру Ејлсу који је основао Фокс и који је први покренуо тај талас. Подржавао је и Доналда Трампа као кандидата. Трамп је први који је дошао из света забаве, а да је постао председник.

"То је талас. На овим просторима то је Бепе Грило у Италији. Он је као комичар прескочио све стандардне медије и оглашавање, а користио се Твитером и друштвеним мрежама. Док су се људи смејали, он је постао један од зачетника покрета Пет звезда који је заправо прилично конзервативно-популиситчки покрет данас. Сви који су се смејали Грилу сада се кају због тога. Све је то стенд-ап комедија, и то је најтежа варијанта владања простором. Председник Украјине је мајстор у томе", каже писац Ђуро Радосавовић.

Нико се више не смеје, бар не гласно, ни Зеленском, ни Трампу, иако су обојица јавности дуго били познати у свету бизниса, односно забаве.

Председник Гватемале Џими Моралес јавности је дуго био познат као комичар.

Хајк Марутијан, градоначелник Јеревана, био је комичар и сценариста.

У Бразилу Франсиско Еверардо Оливеира Силва, био је кловн, комичар и певач. Сада је представник Сао Паола у бразилском конгресу. Само један конгресмен је добио више гласова од њега у историји Бразила. Много је сличних примера широм света.

Један од најновијих у Европи је Јан Бемерман, немачки сатиричар и комичар, водитељ на ЗДФ-у. Познат ван граница Немачке по сукобу са турским председником Ердоганом коме је спевао погрдну песму, што је на кратко затегло односе две земље. Овог августа се ругао лидерима немачких социјалдемократа и најавио кандидатуру за председника странке.

"Бемерман је пре неки дан званучно постао члан СПД-а. Сада странци која је у слободном паду по поуларности, није јасно да ли он прави спрдњу са њима или заправо заиста жели да уђе у СПД и као познато лице извуче ту странку из лошег изборног резултата који им се свакако смеши. Сва прилика је да чини ово прво, али је интересантно видети како водећи полиитчари не знају како да се боре са сатиричарима", каже дописник РТС-а Ненад Радичевић.

Професор Зоран Стојиљковић каже да је реч о људима који су не само дошли из света забаве или бизниса, већ који су често и богати.

"Али они говоре да се боре против отуђених политичких елита", додаје Стојиљковић.

"Увек траже групу на коју ће адресирати незадовољство. Било да су то мањине, окружење,или је то само протест против оних који су владали тако како су владали. Жетон ту је увек борба против корупције и политика чистих руку, од којих најчешће не буде ништа".

"Цинични отклон према политици"

Када је озбиљност престала да буде фактор, маркетиншке агенције су увиделе да бирачима треба кратка, јасна и духовита порука. Агенције које подржавају неког кандидата или партију, углавном кандидују готов бренд.

"То је као кад би код нас неко кандидовао Цецу или Здравка Чолића, или Мићка, већ готове људе. Да их брендира, стилизује и каже, рећи ћеш то и то, а буди какав јеси. То је готов кандидат", каже Ђуро Радосавовић.

Он подсећа и на пример када је адвертајзинг предухитрио политику, кад се појавио глумац Андрија Милошевић са наводном кандидатуром, предизборним стајлингом.

Било је, каже, и озбиљних људи који су чак рачунали колико би он могао да добије ако се кандидује. На крају се испоставило да је то била кампања за сок.

"А онда видимо Сергеја Трифуновића", наставља Радосавовић.

"Он је из те бранше, у слиичном првацу је кренуо. Резултати су му за сада добри. Када је неко формиран и брендиран, када крене у адвертајзинг или политику слично је то. Искаче из норми у смислу да зна како да га чују, да заради аплауз и да шармира људе".

Необичне партије или кандидати настају и као неки цинични отклон према политици, где се класични политички обрасци пародирају, сматра Зоран Стојиљковић.

"Формира се политичка група као што је то код нас било са Белим који је имао неслужбени назив из наше кухињске традиције – 'Отиш'о си, сарму проб'о ниси'. То је врста критичког отклона према политици коју носе људи који нису из политике. Феномен који може да задржи пажњу и грађани – или верујући у то или чешће протестно гласајући против политчара које гелдају деценијама – покушавају да артикулишу политичку вољу".

Ђуро Радосавовић истиче да је Бели био "добар почетак".

"Чак и ако је био мамац односно зец, као у тркама да одвуче неког у супротан смер или га умори довољно. У тренутку кад је требало да крене у другом смеру, испоставило се да је као лимитирани геније. Кад је имао екипу иза себе, био је успешан. Он је показатељ кикса, доброг покушаја".

Ко је на Балкану пандан Трампу или Зеленском 

И у окружењу је било сличних кандидата. Тако је бивши комичар и политички сатиричар Марјан Шарец постао словеначки премијер. Пре премијерског места у два мандата био је градоначелник Камника. Сада се сматра озбиљним политичарем.

У Хрватској тренутно има занимљивих кандидата за председника или председницу. Попут музичара, предузетника и економисте Мирослава Шкора. Познат је и као кум Марка Перковића Томпсона. Писац Анте Томић га назива тамбурашем.

"Има једна његова песма, мислим да се зове Мата", каже Радосавовић. "Пева:Дошла је деведесета, отац рече сад или никада. То је слоган који је јак и опсан, али људи се пале на то. А Шкоро није ништа друго до мало уреднији Баја Мали Книнџа или Баја Мали Книнџа Made in EU".

Време политичких тамбураша и сатиричара очигледно тек долази. Разочарање у традиционалне партије им иде на руку.

Питање је колико могу да потрају. Радосавовић подсећа и на стих који гласи: Какав ћемо рефрен, смислићемо нешто. Да освојимо власт, па да видимо шта ћемо да радимо.

Неки би рекли да се тако и Доналд Трамп изненадио кад је видео шта све треба да радиш кад си у Белој Кући. За његову политику се свакако може свашта рећи, али нико не може да му оспори да је занимљива.

број коментара 0 Пошаљи коментар