Велики лајк за комшију са умрлице

Кренете ујутру у продавницу по хлеб и видите фотографију комшије на бандери. Ово је некада био најчешћи начин да сазнате да је неко умро. Данас не морате да чекате да се одштампа и залепи умрлица. За смртни случај сазнате чим тај неко испусти дах – на Фејсбуку. И више нема потребе да посетите породицу преминулог да бисте изјавили саучешће, јер је лакше да своје жаљење искажете написмено – у коментару испод статуса. Да ли отићи на сахрану? Опционо је. И то ће бити на интернету.

Љиљана је месецима боловала од карцинома. Тешке тренутке њена породица делила је са родбином и пријатељима. Оним који су их посећивали, али и оним бројнијим – на Фејсбуку. Уз поруку "Мајчице, шта ћу кад ми ти одеш" на друштвеним мрежама осванула је њена фотографија из дана када су јој болови били најјачи, а болест већ видно променила лични опис.

Након њене смрти, породица је свакодневно објављивала – умрлицу, гробно место, потресне песме са посветом. Годину дана касније њихови стварни и виртуелни пријатељи могли су да виде и да је добила споменик.

"Отварам Фејсбук да видим шта има ново. На почетној страни мермер и слика покојнице. Нисам могла да верујем шта то моје очи виде. Гледам слике и читам коментаре, саучешћа и речи утехе. Била сам шокирана", каже њихова рођака Милијана Теодосић.

И умрлица и споменик добили су много лајкова – старијих, млађих, родбине, пријатеља, комшилука. Не и од рођаке Милијане.

"Зар су овакве ствари за лајковање и коментарисање? Своју бол не треба да јавно износе на друштвеним мрежама већ да то подели са својим најближим и у кругу своје породице. Вероватно мисле да све што им се деси у животу, било нешто лепо или тужно, треба објавити јавно, да сви знају", каже Милијана.

Међу корисницима друштвених мрежа које је РТС анкетирао има оних којима не смета када неко обавести пријатеље да му је преминуо члан породице. На такве објаве понекад ставе тужић (несрећни емотикон), изјаве саучешће у коментару или се информишу о сахрани.

Међутим, готово сви анкетирани ужасавају се читуља, видео-снимака, учесталог жаљења за покојником, песама са посветом, потресних статуса... Где је граница?

"Граница је, као и увек, питање мере, укуса, васпитања, традиције, умерености, одмерености и потребе да одржите и заштите своју личну и приватну сферу од уплива других. Потпуно је различито да ли делите информацију о нечијем одласку или жалите јавно, уз сведоке и публику", каже психолошкиња и психотерапеуткиња Радмила Вулић Бојовић.

Оно што највише збуњује је – како неко усред највеће туге због смрти вољене особе размишља о друштвеним мрежама?

"Чини се да данас ако ниси нешто 'поделио', то као да се није ни десило. Са ове стране, ништа није нормалније и примереније него да када већ 'живиш' на Фејсбуку и вест о смрти неког теби драгог поделиш са пријатељима тако што ћеш написати статус. Са друге стране, проблем настаје онда када оно што лично сматрамо уобичајеним, пожељним, 'нормалним' пројектујемо на друге људе и љутимо се на њих што се понашају другачије него што бисмо ми то чинили. Различити људи жале и тугују на различите начине", истиче психолошкиња.

То објашњава и зашто се у разним локалним групама на Фејсбуку објављују читуље и информације о сахрани.

На једну такву објаву, уз приложену фотографију покојника из млађих дана, пристигло је више од 120 коментара, тј. израза саучешћа, неверице, знатижеље о узроку смрти, заједничких селфија, фотографија посмртних венаца са пригодном поруком...

То што је Фејсбук постао модерна бандера за умрлице за тридесетогодишњег Николу не представља ништа чудно.

"Живот се променио, друштво се променило. Ако плаћамо рачуне на интернету, ако стављамо огласе на интернету, ако читамо на интернету, купујемо на интернету, ако су сви људи на интернету, а желимо да их обавестимо да је неко умро (притом, ФБ пријатељи су вероватно људи којих се то тиче), негде је логичан потез да се умрлица стави или да се обавесте људи кад ће бити сахрана. Ко ће данас да иде до гробља па да види то на зиду? Или на бандери испред локалног маркета", каже Никола.

Да сазнате када ће бити нечија сахрана може бити корисније од мноштва фотографија којима нас наши виртуелни пријатељи свакодневно обасипају – са свадбе, крштења, рођендана, изласка у кафану. Такве објаве нам, међутим, не сметају.

"Мислим да су то два различита појма, весеље и туга, мада и у овоме има нека граница до које може да се иде јер ипак су то интимни тренуци који се спроводе у кругу своје породице и нама драгих особа, а не на Фејсбуку где има особа које лично и не познајемо", сматра Милијана.

Али, ако нам не смета да неко са нама дели срећне тренутке на интернету, зашто не умемо да будемо прави пријатељи и нађемо им се и онда када је тешко?

"Генерално, људи више воле добре од лоших вести. И то важи за све људе, на свим меридијанима. Лакше нам је да будемо део нечије среће, него нечије туге, мислим да се ово неће тако брзо мењати, без обзира на технологију. Можда се лоше осећамо јер нас нечија смрт подсећа на то да смо и сами смртни, а страх од смрти је универзалан и врло дубок људски страх", објашњава психолошкиња.

ТВ звезда VS Тетка Славица

Светска вест била је да ће сахрана певачице Витни Хјустон бити преношена на интернету. Било је то 2012. Пет година касније брујала је цела Србија када је на Фејсбуку уживо (лајв) преношена сахрана најстаријег брата Карића. Шокирао је јавност и Јутјуб снимак сахране из Сомбора – додуше, несвакидашње, јер људи у црнини на њој нису жалили, већ су се веселили уз музику и пентрање на сто.

И сваки пут као да је први – људи се и даље изненаде када на платформама где је све улепшано, гледају голи живот, односно смрт.

Изненађење је, чини се, мање уколико је реч о јавној личности. Али, у времену када је свачије приватно јавно, јасно је да таква почаст није резервисана само за "звезде".

А, и зашто би била? Зар нечија мајка, тетка, супруг, нису заслужили исту славу само зато што нису били познати?

Уколико прихватимо чињеницу да живимо у дигиталној ери, јасно је да ће оваквих објава бити све више. Али, како да прихватимо то да у сваком тренутку на друштвеним мрежама може да нам "искочи" неки покојник?

"Кључна реч је толеранција. Научити да живимо са тиме да су други људи ипак други и другачији, да њихови избори не морају бити слични нашима. Неопходно је прихватити промену, као нужну чињеницу живота ( И смрти, у овом случају) - у неким ранијим епохама су објаве о рођењу или смрти извикиване на градским трговима, данас је за то један од медија Фејсбук", каже Радмила Вулић Бојовић.

А, Фејсбук је ту улогу озбиљно схватио. Тако је од пре неколико година омогућио да, у случају смрти корисника, породица наложи гашење профила – или затражи да се он претвори у меморијалну страну.

Будимо искрени, вероватније је да ће у једној години више људи посетити ту страну, него отићи на гроб покојника. И оно што је још важније, пријатељи и рођаци ту могу да се присећају заједничких тренутака, анегдота, објављују фотографије, обележавају важне датуме – те сећање на особу са оног света наставља да живи у неком новом, виртуелном.

Међутим, могле би друштвене мреже да покажу осетљивост и за оне који би од оваквих ствари најрадије окренули главу. Тако би, на пример, могла да постоји опција да вам се на почетној страни не појављују објаве о смрти.

Ипак, овде постоји замка – врло је вероватно да прођу године а да не сазнате да неки ваш пријатељ или рођак више није међу живима. Могли бисте да пропустите и сахрану, а није искључено ни да навучете бес родбине, пошто се недолазак на погреб у нашем друштву узима за зло (осим у баш, баш оправданим околностима).

Оправдања овде нема, јер не можете рећи да нисте знали. Било је на Фејсбуку.

број коментара 6 Пошаљи коментар
(недеља, 09. јун 2019, 12:31) - anonymous [нерегистровани]

Jao

Kako je ovo morbidno.

(петак, 07. јун 2019, 23:03) - anonymouszoran tucakovic [нерегистровани]

komentar

ako ovo zazivi to ce biti dokaz da smo izgubili dusu kao narod sta znaci objava na fejsbuku o tragicnom dogadjaju ya porodicu koja izgubi svoju dragu i voljenu osobu to je samo mrtvo slovo na papiru nista vise bez osecanja i boli a mi rbi smo poznati i po tome da iznosimo preterano i nepotrebno hrane na groblje pa se to posle baca sto je greh i niko o tome ne misli vec ko da se takmice ko ce vise i bolje hrane izneti na groblje povodom sahrane i ostalih parastosa a i bol koji osecamo prilikom gubitka voljene osobe je sigurno veliki i iskren iz srca i duse ali i tu se vidi koliko ljudi ne citaju bibliju ako su zaista pravi vernici jer u njoj lepo pise ne ridajte -placite za voljenima vec se radujte ako zaista verujete jer isus je kazao ko veruje u mene imace vecni zivot .

(петак, 07. јун 2019, 15:53) - Milan [нерегистровани]

Elektronske citulje

E-citulje su sasvim normalna stvar, jer je logican sled u novom tehnoloskom dobu, tako da cudno nista ne vidim da se i socijalne mreze koriste za te stvari

(петак, 07. јун 2019, 13:41) - Zoran [нерегистровани]

nova vremena

Autor, psiholog, a i Milijana mogli bi da shvate da su se vremena promenila.I našim babama je možda bilo čudno kada se slika pokojnika kačila na banderu.Potpuno bespotrebna tema....A oni, kojima smeta slika pokojnika na Fejsu, nek uklone čoveka iz prijatelja i gotova stvar.Opcija hiljadu...

(петак, 07. јун 2019, 09:17) - major [нерегистровани]

U centar

Bravo za rubriku! Crno, ali duhovito, slika i prilika modernog čoveka, da ne kažem Srbina.

(петак, 07. јун 2019, 08:37) - anonymous [нерегистровани]

Novotarije mogu biti od koristi

Nisam protiv ovih novotarija. Možda je neukusno objaviti snimke sa sahrane i slično (podseća na rijaliti) ali objaviti vest da je neko umro i kada je sahrana je sasvim u redu i poželjno. Zahvaljući "Online" umrlicama i memorial sajtovima saznao sam puno o datumima rođenja i smrti rođaka koji su se odselili u Ameriku pre više od 100 godina (i ostavljao virtuelne cvetove) i tako uspešno napravio porodično stablo. Kasnije su mi se čak ti rođaci javili i zahtevali neke informacije o rodbini u Srbiji. Mislim da bi u Srbiji takođe trebalo napraviti memorial sajtove jer mi generalno slabo vodimo računa o porodičnoj istoriji.