Књижевност премрежила свет пре интернета

Мисија Ћирила и Методија одиграла се пре подела у хришћанству, зато би Дан словенске писмености требало да слави цела Европа. То треба да буде празник речи, јер књижевност је премрежила свет пре интернета, оценили су гости емисије "Око".

У календару државних празника имаћемо и један нови - Дан словенске писмености. Славиће се 24. маја, према одлуци Владе Србије, у знак сећања на Ћирила и Методија, осниваче словеске књижевности и творце првог словенског писма.

Дан словенске писмености и културе слави се и у – Русији, Украјини, Бугарској, Северној Македонији, Словачкој, Чешкој...

Предлог да постане празник и у Србији поздављају и писци и професори.

Професор Филолошког факултета и управник Универзитетске библиотеке Александар Јерков сматра да је то уз Светог Саву, највећи празник у српској култури, јер подсећа на дан када смо почели да "стичемо једну врсту свести о себи самима".

Подсећа да је то и дан који слави Универзитетска библиотека, јер је на тај дан основана.

"Да је правде, не би морао бити празник само Словена, јер то је догађај који је променио карту света, карту Европе и као што ми водимо рачуна о датумима значајним за неке друге културе тако би било добро да и те друге културе воде рачуна о догађају који је важан за нас али и који нас спаја. Јер, немојте заборавити, то су векови пре шизме и пре велике поделе, то су времемна када су другачији били односи и ако желимо да мислимо шире и без неке чудне ускогрудости тај словенски празник је празник писмености Европе и целога света", оцењује професор Јерков.

Академик Горан Петровић сматра да би најприкладније било обележавати Дан словенске писмености организовањем великих сусрета писаца и читалаца.

"Мислим да би требало направити једно велико књижевно вече и то радити сваке године на тај дан и не увек у Београду него и у неком другом граду. И можда најбоље ђаке из школа довести у Београд да присуствују, да виде писце уживо", предлог је академика Горана Петровића.

Додаје да се тако велико књижевно вече догодило пре више година на сцени Народног позоришта, када су на сцени Народног позоришта заједно наступали Андрић, Попа, Раичковић, Меша Селимовић.

"Ми можда данас немамо тако крупна и значајна имена као штосу ова која сам навео, али не мислим да не би требало да људи виде, они који нису у прилици да виде, једног Матију Бећковића, Симовића, Душка Ковачевића, једног Дејана Алексића или Љубивоја Ршумовића на једном месту. То је онда прослава речи", наводи Петровић.

Један од најчитанијих српских писаца, добитник Нинове награде, награде Института "Иво Андрић" за животно дело и других значајних књижевних награда, писао је да књижевност премрежује свет, као интернет.

"Књижевност је 'сајбер простор' старији од интернета. Она премрежује свет – ако смо читали исте књиге, ми смо били у истом простору  и имамо искуства која се додирују. То што ми то не препознајемо у стварности кад гледамо, то је друго питање", наводи академик Петровић.

 Изгубљени у преводу

Простор бивше државе као да се вратио у 19. век и време буђења националне свести, бар када говоримо о приликама у језику. Или језицима, јер четири нове државе на простору бивше СФРЈ означиле су и четири језика. И стално поређење – да ли се тако нешто догађа у свету.

"И у Америци би се могло врло лако десити да се преименује језик, па никад се није десило, а посебно у Аустрији, када су тамо после Другог светског рата избегавали назив 'немачки' јер је подсећао на нацизам", оцењује Миланка Бабић, дугогогодишњи шеф Катедре за српски језик на Универзитету у Источном Сарајеву.

Професорка Гордана Илић Марковић, која предаје на најстаријој катедри за славистику у Европи – Катерди за славистику Бечког универзитета каже да постоји чак и речник аутријског језика, али се зна да је то речник једног од дијалеката у Аустрији, али се званични језик зове немачки.

Занимљиво је да на Бечком универзитету постоји група за "босанско-хрватско-српски" – град у којем је Вук објавио нека од, за српску филологију, најзначајнијих дела према Балкану се односи у границама политичке коректности.

А како је на Балкну? Распадом српско-хрватског настала су тако четири имена за језик који сви говоре и разумеју. У Црној Гори пређен је пут од "матерњег" до "црногорског", у стандард су ушли и нови гласови и ознаке, како би нагласили посебност тог језика.

У Хрватској је пређен пут од лупања ћириличних табли до предлога (за сада ипак само предлога) да се то писмо изучава у школи.

У Србији су уведени и преводиоци и судски тумачи за бошњачки језик, мада они који те преводиоце траже језик називају другачије – "босански".

Зашто је проблем именовање језика, најјасније се види у Босни и Херцеговини.

"Инсистирање на називу 'босанки' подразумева државни језик и то је оно што Србима не одговара, као и другим народима. Јер кад смо већ дошли до тога да нам се језик, који је један, политички различито зове, онда не постоји могућност да Срби то прихвате, јер би то значило да се једном формира такав босански идентитет, јер је бошњачка државна језичка политика јако агресивна и настоји да промовише босанство у свему, па се тако и Селимовић и Андрић тумаче као босански писци", појашњава професорка Бабић.

У Србији, покренута је иницијатива да се српском језику и ћирилици да већи значај и јавној сфери. Министарство културе прошлог лета је припремило измене Закона, али још се још није нашао у скупштинској процедури, а не зна се ни кад ће. Али, то није спречило јавност да полемише о положају језика и да ли се треба определити за ћирилично или латинично писмо.

Речник српско-хрватског језика
 
Институт за српски језик Српске академије наука и уметности већ шест деценија ради на речнику. Требало би да буде готов за петнаестак година, уколико буде подршке из буџета. И, што посебно изазива реакције, зове се и даље Речник српско-хрватског језика.

"У Академији је преовладало мишљење да треба задржати назив зато што је почет под тим називом и нема ниједног пројекта у свету који је почео под једним називом, а завршен под другим. С друге стране, то је део наше језичке прошлости и ми је не можемо избрисати свидело се то нама или не, ми је не можемо заборавити и није вредно да се не проучава", наводи Рада Стијовић, научни саветник у Институту за српски језик САНУ.

Додаје да уосталом и Даничићев речник који је почео у Загребу, који се зове популарно Рјечник југословенске знаности, није чак ни у време НДХ мењао име.

"Али, важније од свега је да тај посао (израду Речника) треба и завршити, 15 година је кртак рок и много је јефтиније уложити сада, да се заврши, него чекати још дуго на то", додаје Стијовићева.

Појашњава да оно што Институту недостаје јесте материјална подршка, јер стручњаци – лексикофрафи, раде у условима у којима су, други народи радили у 19. веку.

"Српски рјечник" Вука Караџића

Ма како то деловало невероватно, утисак је да је Вук Караџић пре две стотине година имао већу подршку за свој лексикографски посао. Када је 1818. године у Бечу објављен "Српски рјечник".

Вук је имао одређени број претплатника, тзв. "пренумераната",  који су то дело с нестрпљењем ишчекивали јер су га куповали "за ђецу своју".

"С једне стране, то је био пут ка демократизацији језика и културе, јер је свако могао на свом језику, који говори, да се образује и чита и пише и ми данас немамо више осећај за ту појаву колико је то било важно", појашњава проф. Рајна Драгићевић, управница Катедре за српски језик на Филолошком факултету, значај појаве Вуковог речника 1818. године.

Професорка подсећа и на речи Меше Селимовића о парадоксу тог времена – "Вук је упао у најсавремнију европску духовну струју која је савршено одговарала његовој пучкој народској суштини, тај парадокс који је Европа тог времена подржавала". 

Проф. Драгићевић појашњава – главна европска струја и Вукова пучка суштина су се уклопиле, данас се не би рекло да је тако и да се има разумевања, пре би се рекло да се језичка ситуација користи у политичке сврхе и да су најгласнији они који је користе да би добили неке поене.

број коментара 0 Пошаљи коментар