Годишњица погрома на Косову

Данас се навршава пет година од погрома на Косову, у коме је, током три дана дивљања албанских демонстраната, убијено 19 особа, а око 900 рањено. Уништено је око 800 српских кућа и верских објеката. Организатори још увек нису познати. Талас насиља је покренуо серију политичких догађаја, који су, прошле године, довели до једностраног проглашења независности Косова.

Најозбиљнију ерупцију насиља на Косову од окончања рата, коју су највиши званичници НАТО и УН назвали организованим етничким чишћењем, покренуло је утапање тројице албанских дечака у селу Чабра, недалеко од Косовске Митровице, али и хистерија коју су, након тог догађаја, покренули косовски медији и политичари.

Око 900 особа, Срба, Албанаца и припадника међународних мисија је повређено, а више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено. Према проценама УНМИК-а, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Повређено је више од 100 припадника Кфора и полицајаца УН, а запаљена су и 72 возила међународних снага.

У тродневном насиљу убијено је 11 Албанаца и осам Срба. Осим 19 жртава насиља, како гласи званична верзија догађаја, шест лешева допремљених у приштинску мртвачницу, никада није идентификовано.

Истовремено, талас насиља покренуо је серију политичких догађаја, попут извештаја специјалног изасланика шефа Уједињених нација Каи Еидеа и опсервације западних званичника да је нерешен статус био један од кључних покретача немира, што је четири године касније коришћено као алиби за једнострано проглашења независности Косова и подршке САД за такав потез косовских Албанаца.

Током демонстрација, забележено је и неколико случајева када су Албанци помагали нападнутим Србима, али и они су убрзо постали мета екстремиста. У читавој стрци око смиривања насиља нестало је и неколико Албанки старости измеду 15 и 20 година. Трговци белим робљем нису губили време, објаснили су полицајци УНМИК-а.

Немачка обавештајна служба, БНД, од самог почетка тврдила је да су демонстрације унапред планиране, заснивајући такве закључке на транскриптима прислушкиваних телефонских разговора некадашњих команданата Ослободилачке војске Косова.

Већ другог дана насиља, на Косово је стигао командант јужног крила НАТО, амерички адмирал Грегори Џонсон, који је преузео команду над Кфором од Немца Холгера Камерхофа и одобрио размештање појачања, која су, у међувремену, кренула из Босне.

Због трапаве реакције на насиље, Уједињене нације смениле су шефа УНМИК-а Харија Холкерија и на његово место, у мају 2004. године, поставиле Сорена Јесена-Петерсена.

Приштински медијски могул Ветон Сурои тврдио је тада да је политичка елита косовских Албанца прилично "жалосна група људи", лажно патетична и према Србима и према Албанцима. Нешто жешћи био је најзначајнији албански књижевник Исмаил Кадаре који је своје сународнике на Косову оштрио укорио због помисли да ће им паљење српских цркава донети било шта добро. Насиље је осудио и тадашњи премијер Косова Бајрам Реџепи.

Сценографија за насиље

Сценографија за деструкцију постављена је када је челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани обзнанио утапање албанских дечака, описујући га као "напад српских бандита", што изазвало бес међу косовским Албанцима, које, како се у наредним данима испоставило, скоро 19.000 припадника Кфора није било у стању да заузда.

"Српски бандити су имали и пса", рекао је тада Барани, коме су се у распиривању насиља придружили и многи званичници албанских политичких странака са Косова, али на велико изненађење, и прозападно оријентисани лидер највеће албанске партије и чланице владајуће коалиције у Македонији Али Ахмети, који је Србе назвао "монструмима". Демократска партија Косова Хашима Тачија издала је саопштење у коме се наводи да је "убиство деце добро испланирао у Београду, чији су га агенти и извршили".

Барани је, недуго затим, ухапшен под сумњом да је организовао немире, али је једнако брзо пуштен из затвора због недостатка доказа.

Тај митровачки "хуманитарац" је 1999. године лансирао "чувену" причу о спаљивању тела убијених Албанаца у високим пећима Комбината "Трепча" у Митровици, што су тимови француских експерата за судску медицину, наоружани силном опремом и радарима за испитивање аномалија у саставу земље, одлучно демантовали након исцрпне истраге неколико месеци доцније.

Барани је, после рата, двојици новинара "Вол стрит журнала" Роберту Блоку и Данијелу Перлу признао да је измислио ту причу.

Тадашњи портпарол УНМИК полиције Дерек Чепел демантовао да су два албанска дечака настрадала бежећи од Срба и оценио да је насиље на Косову било унапред планирано.

Такође, утврђено је и да је осим дечака који је сведочио пред камерама, смрт у брзацима Ибра избегло још двоје деце, али се њихове изјаве ниједном нису појавиле у медијима.

Ипак, албански медији, пре свих Радио-телевизија Косова, су наставили да емитују контроверзна тумачења овог догађаја, па је и број демонстраната у неколико места на Косову са једва десетак хиљада за неколико часова порастао на пуних 60.000. Насилне демонстрације, истовремено, захватиле су 33 места на Косову.

"Да није било неодговорног и сензационалистичког извештавања о догађајима 17. и 18. марта, ствари на Косову могле су кренути сасвим другим током", наводи се извештају приштинске канцеларије ОЕБС-а за слободу медија, објављеном два месеца после мартовског насиља.

Сукоби у Митровици

Већ око подне 17. марта, како се наводи у 44 стране дугом извештају УНМИК полиције, демонстранти су се окупили у јужном делу Косовске Митровице и блокирали прилазе граду. Готово истовремено, ученици локалних средњих школа напустили су наставу и почели протесте пред тамошњим седиштем УН, тражећи да се казне кривци за утапање тројице албанских дечака.

Неколико стотина агресивнијих мушкараца дошло је до полицијских барикада на мосту преко Ибра, којима су у помоћ пристигли јордански специјалци и препречили им пут оклопним транспортерима.

Демонстранти су, после краћег кошкања прегазили барикаду и засули околне зграде каменицама и "молотовљевим коктелима".

Изненађени што су се пробили тако дубоку на српску страну, али и под баражном ватром сузавца и шок-бомби које су испаљивали прегруписани припадници УНМИК полиције, демонстранти су се повукли на јужну страну. Кфорови војници стигли су тек након што су полицајци успоставили какву-такву контролу на мосту.

Међутим, крај проблема за међународне мисије био је далеко, пошто су учесници протеста почели да спаљују УНМИК-ова возила, што је заокупило пажњу полицајаца, који су тек касније приметили да је нова група Албанаца, укључујући неколико неидентификованих особа наоружаних "калашњиковима", прешла на северну страну, овог пута преко пешачког моста који води ка зони поверења око насеља "Три солитера".

Настављено је бомбардовање каменицама. Неколико Француза и Албанаца је рањено пошто је група демонстраната заустављена ручном бомбом баченом са српске стране, али Кфор ни даље није реаговао, према извештају Међународне кризне групе, због просте чињенице да војници нису имали муницију.

У УНМИК-овом извештају се наводи да су пуцали и Срби и Албанци, али и припадници међународне полиције.

Напад на Чаглавицу 

Демонстранти су, истовремено, почели да се окупљају и у Приштини. Група од око 5.000 студената кренула је пут српског села Чаглавица, свега неколико километара јужно од Приштине.

Да ситуација буде компликованија, дан пре избијања немира, у српском селу Чаглавица недалеко од Приштине рањен је дечак Јовица Ивић, после чега су тамошњи Срби блокирали пут Приштина-Скопље и, у даљем развоју ситуације, постали мете албанских демонстраната.

Како наводи УНМИК, полиција је успела да главнину групе заустави пре уласка у Чаглавицу, али је велики број демонстраната успео да околним путевима дође до одредишта и упусти се у општу тучу са полицијом. Маса је полако потискивала полицију, успевши да се пробије до првих кућа у том селу.

Куће су запаљене, а међународне снаге су се колико-толико консолидовале тек пошто су из америчке базе Бондстил код Урошевца стигли оклопни транспортери и значајна појачања. Руља је, у повратку, спалила и зграде из "Ју програма" у Приштини у којима је  живела шачица преосталих Срби, убивши том приликом једну Српкињу.

За најгоре пропусте Кфора узимају се паљење цркава у јужном делу Митровице, као и уништавање села Свињаре и Бело Поље, јер су војници НАТО, из својих свега неколико десетина метара удаљених база, у највећој мери пасивно посматрали дивљање демонстраната.

"Осим што смо се нашли изненађени жестином насиља, део снага послали смо према граници Србије. Ваљда се очекивало да ће влада у Београду војно интервенисати", објаснио је, тада, један официр Кфора.

Насиље се, затим, прогресивно ширило по читавом Косову. У Призрену су у рано послеподне затворене све продавнице у центру града, а окупљена маса се прво обрачунала са возилима међународних мисија, да би затим попалила све српске објекте у граду, укључујући цркву, Богословију и манастир Светог архангела Михаила, из кога су немачки војници претходно евакуисали свештенике, изазивајући бес медија у својој држави.

Реакције Београда

Тадашњи српски премијер Војислав Коштуница изјавио је да се Срби и Албанци на Косову морају најпре физички раздвојити како би се избегао погром косовских Срба. Шеф Координационог центра за Косово и Метохију Небојша Човић изјавио је да се Војска Србије и Црне Горе мора вратити на Косово и учествовати у заштити српског становништва.

"У случају да се деси да КФОР не испуни своју обавезу из резолуције 1244 и Војнотехничког споразума из Куманова, ми задржавамо право да преиспитамо своју политику према Косову и Метохији", изјавио је тадашњи министар одбране Србије и Црне Горе Борис Тадић.

Због напада на српске енклаве у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су у Београду и Нишу запаљене џамије, а у Новом Саду демолирано седиште Исламске заједнице.

Војска Србије и Црне Горе подигла борбену готовост на највиши ниво, али је НАТО одбио понуду Београд да се војска ангажује у смиривању насиља на Косову.

Призрен - "Зечеви са Косова"

Извештаји међународних мисија бацају велику сенку на слику о способности УНМИК-а и Кфора да читавих пет година након доласка у покрајину контролишу тамошње прилике, као и да успешно интервенишу у случају нереда. Према тим документима, особље УНМИК-а, али и војници НАТО-а највише енергије током два критична мартовска дана провели су "заузимајући повољније тактичке положаје", надајући се како ће рушилачка енергија демонстраната брзо спласнути, и да ће их дивљање демонстраната једноставно заобићи.

Истовремено, службеници УНМИК-а су евакуисани са свих критичних тачака, а у месецима који су уследили били су обавезни да, за злу не требало, непрестано уз себе носе пасоше и извесну количину новца.

"Кад смо после читали извештаје, запањио нас је ниво организације. Једни су блокирали пролаз појачањима полиције и Кфора, други спречавали долазак ватрогасаца, уколико су ови уопште имали намеру да се појаве, трећи палили куће", објаснио је касније један западни дипломата.

"Зечеви са Косова", писао је немачки недељник "Шпигл" текст о насиљу на Косову, наводећи да су Албанци поручили припадницима Кфора да "им неће ништа" уколико напусте манастирски комплекс.

Војници су послушали, а убрзо након њиховог одласка манастир је спаљен. Ватрогасци се, једноставно, нису појавили.

"Осетио сам се као последње ђубре. Најгоре је што су хулигани постигли циљ, јер су војници гледали како напредује етничко чишћење", лист је цитирао једног немачког полицајца.

У тексту се наводи да се паљење манастира Светог архангела Михајла могло избећи да су немачки припадници Кфора тенковима благовремено блокирали приступ.

"Око 200 демонстраната послало је делегацију са белом заставом код Немаца уз обећање да им се неће десити ништа лоше. Ми желимо само да запалимо манастир, рекли су. Заштитници из Кфора су шест монаха и двоје посетилаца ставили у оклопна возила и побегли, возећи кроз плитку воду Бистрице. Манастир је запаљен", објавио је "Шпигл".

Доливајући уље на ватру, локална телевизијска станица емитовала је снимак врећа са људским костима које су пронађене у једној од цркава, наводећи да је реч о остацима Албанаца побијених током 1999. године. Касније се испоставило да је читав извештај ординарна лаж.

У Ђаковици неколико хиљада демонстраната напало је тамошњу црквицу у којој је пет година живело шест старица. После пуцњаве између италијанских војника и Албанаца, војници и старице су напустили цркву, која је касније демолирана. У Пећи се, такоде, окупило неколико хиљада демонстраната са намером да се обрачунају са Србима из Белог Поља, у коме је обновљено 25 кућа намењених српским повратницима.

У општем метежу и хаосу који је пратио спаљивање кућа, италијански војници се нису усудили да приђу Србима већ су захтевали да протрче кроз шпалир разгневљених и наоружаних Албанаца и тако стигну до оклопних транспортера. "Да УНМИК-ов полицајац није убио једног Албанца, Срби би били ухваћени на отвореном и вероватно побијени", наводи се у извештају Међународне кризне групе.

Мада су Кфор и УНМИК полиција били релативно спремни на поновно избијање насиља, маса се поново окупила у Приштини и кренула пут Чаглавице након још једног таласа запаљивих говора некадашњих припадника ОВК и Шаипе Јашари, ћерке Адема Јашарија.

"Скоро сви демонстранти на прилазима Чаглавици били су наоружани", рекао је тадашњи портпарол УНМИК-а Дерек Чапел, који је убрзо након немира смењен са дужности, пошто је међународна администрација увела "нешто рестриктивнији приступ информацијама".

Међу бројним џиповима са затамњеним стаклима који су пратили демонстрације, на најмање три биле су видљиве ознаке Албанске националне армије, а неколико особа је на одећи носило истоветне ознаке. Маса се смирила пошто их је косовски премијер Бајрам Реџепи позвао на разум, али је део групе дивљање наставио у Приштини, где је запаљена још једна црква.

Према извештајима УНМИК полиције и МКГ-а, неколико полицајаца рањено је у међусобним обрачунима међународних полицајаца и њихових косовских колега, али мотиви тих сукоба, уколико није рећ о производу општег хаоса, нису баш најјасније расветљени.

Другог дана насиља демонстранти нису поштедели ни српске заједнице у Липљану, Обилићу, Гњилану, где је, како су навели међународни полицајци, "попаљено све што се могло запалити".

Као и претходног дана, УНМИК полиција, Кфор и Косовска полиција нису успели да заштите Србе, а у неколико наврата и са промењивим успехом у помоћ су позивани и локални команданти Косовског заштитног корпуса - формације која је превасходно организована због одбране од елементарних непогода, али се од мартовског насиља најозбиљније истицала као кандидат за главну улогу у обезбеђивању реда у покрајини.

Као и претходног дана, најжешће је било у Митровици, где су у облацима сузавца и дима, активни били и снајпери, из којих су убијене две особе српске националности, а тешко је повређен и један припадник Кфора. Како се испоставило, снајпериста се налазио на врху једног од солитера настањених махом Албанцима, али је снајпериста после интервенције Кфорових специјалаца убијен.

Полиција УНМИК-а ухапсила је, након обимне истраге, око 260 особа албанске националности оптужених за различита кривична дела почињена током мартовског насиља, укључујући и неколико официра некадашње ОВК.

Организатори и даље непознати

Упркос спектакуларним изјавама међународних званичника како је реч о оркестрираној, добро организованој и припремљеној акцији, позатварано је око 260 мање или више анонимних учесника демонстрација, под оптужбама које се крећу од насилничког понашања, крађе па све до убиства.

Тадашњи командант јужног крила НАТО-а, адмирал Грегори Џонсон изјавио је, непосредно по избијању насиља, да догађаји на Косову "делују окрестрирано и организовано". "Развој догађаја на Косову последњих дана указује на постојање организованог обрасца у том насиљу", рекао је тада Џонсон.

Сличне изјаве долазиле су и од генералног секретара НАТО, Јап де Хоп Схефера, који је косовске Албанце упозорио да греше ако верују да организованим насиљем могу добити од међународне заједнице оно што желе.

Тадашњи командант међународних снага у Босни, генерал Вирџил Пекет, чије су снаге притекле у помоћ колегама на Косову, потврдио је да су нереди "врло добро оркестрирани и организовани", док је командант италијанских снага на ѕападу Косова, Алберто Примисери изјавио да су "Албанци имали спремљен план да опустоше Косово".

Немачка обавештајна служба, БНД, од самог почетка тврдила је да су демонстрације унапред планиране, заснивајући такве закључке на транскриптима прислушкиваних телефонских разговора Самедина Џезаирија, познатог и под ратним надимком "Командант Хоџа".

"Конадант Хоџа", како је тврдила БНД, важио је за једног од најконтроверзнијих бивших бораца ОВК, с обзиром да се пре рата на Косову, борио у Чеченији и Авганистану, док је 2001. године учетвовао и у албанској побуни у Македонији. Према наводима немачких обавештајаца, Џезаири је био "спона" између локалних радикалних исламиста и Хезболаха, од којег је добијао финансијску помоћ. Касније је тврдио да се у Призрену нашао случајно, "како би посматрао птице".

Ипак, статистика Организације за европску безбедност и сарадњу показује да је, због мартовског насиља, косовско правосуђе покренуло 400 случајева, махом због мањих преступа. Прва озбиљна пресуда донета је 2005. године, када је шест Албанаца из Гнилана осуђено на укупно 38 година затвора. Они су проглашени кривим за убиство и саучесништво у убиству Слободана Перића и рањавање његове мајке Анке Перић, која је од задобијених повреда преминула.

Укупно, осуђена су 143 косовска Албанца, од којих 67 на вишегодишње казне затвора,

Најзначајнији међу ухапшенима, непосредно после нереда, био је Сами Љуштаку, некадашњи утицајни командант ОВК и други човек званично непостојеће Косовске тајне службе, који је био осумњичен да је подстрекавао насиље 17. и 18. марта, али оптужница против њега никада није подгнута.

За главне иницијаторе насиља проглашене су разне организације ветерана ОВК, Студентска организација Приштине, Албанска национална армија, као и две минорне политичке партије - Национални покрет Косова (ЛПК) и Национални покрет за ослобођење Косова (ЛКЧК), али је, како наводе западни дипломати, "тешко поверовати да су групе које су претходно једва успевале да скупе две или три хиљаде људи, одједном на насиље наговориле готово 60.000 Албанаца".

број коментара 12 Пошаљи коментар
(уторак, 17. мар 2009, 19:37) - anonymous [нерегистровани]

Neserecan slucaj

Nesrecan slucaj je kada te napadne salucajno 60.000 Albanaca,a ti nemas pravo da se branis. To kazu strane sile. Ccccccc

(уторак, 17. мар 2009, 14:23) - anonymousDjordjevic ZdravkoHamburg [нерегистровани]

Orahovac

Moje je misljenje da vlada srbije malo radi na tom polju sto se tice Kosova .Zato sto sve to ipak ide u pravcu samo sto amerika zahteva od nas i Evreopa .I tako nas dogrizaju parce po parce a mi to jest vlada polako popusta isve ide u pogresnom pravcu.Oni su cini mi se jos davno sebi napravili geografsku kartu a na zalost mi nismo bili ucesnici u krojenju svega toga ! .Posle toliko godina vrlo malo se nasih ljudi vratilo da tamo zivi A to je i l,ogicno ko ce se vratiti u jednom kraju gde vlada haos i bezvladje!(mislim na Kosovu) i tamo bi teljude nasla jos velika tragedija!

(уторак, 17. мар 2009, 13:46) - Aco [нерегистровани]

Kosovo

Ovo je samo za plakati. Salju nase da jim se sudi i salju jih na sigurnu robiju,gde si krivac i kad nije sudjenje zavrseno, a recite mi sta je sa ovim tipovima sto lome krstove sa crkava, nek mi neko kaze gde su oni sad?

(уторак, 17. мар 2009, 13:27) - anonymous [нерегистровани]

Nikada ne smemo zaboraviti

Svi mi srbi dali smo u dijaspori ili u matici nikad ovo nesmemo zaboraviti,sve ove progone,unistavanje svetinja,nasih kuca,osudjivanja ljudi koji su branili svoje,sve su te stvari strasne i bole,mnogo bole.Moramo biti jedinstveni,slozni,slozniji nego ikad,tu prvenstveno mislim na politicare jer dosta je bilo licnih interesa,ljudi prolaze kroz pakao...

(уторак, 17. мар 2009, 11:42) - daniel [нерегистровани]

Sloga

pozdrav iz Slovenije

Samo nas sloga može spasiti i ništa više

(уторак, 17. мар 2009, 11:30) - Miroslav Đukić [нерегистровани]

Ne zaboraviti!

Nikada ne zaboraviti nevino stradale, boriti se da njihova žrtva ne bude uzaludna! Vlasti hitno da traže potpuno ispunjenje Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 UN i povratak srpskih vojnika, policajaca i carinika na Kosovu i Metohiju. Uspomena na 17. mart opominje da je to neophodnost!

(уторак, 17. мар 2009, 10:50) - Miroslav [нерегистровани]

Necemo zaboraviti

Ni ja. Ovo pokazujem svim prijateljima Francuzima....
I zaprepasceni su, jer im nisu ovo prikazali>

(уторак, 17. мар 2009, 10:04) - Serbs [нерегистровани]

Necemo zaboraviti

Necemo i nesmemo zaboraviti, nikada!

(уторак, 17. мар 2009, 09:24) - DRAGAN [нерегистровани]

Sebijo nasa

Dragi Srbi, svaki dan procitam najnovije vesti iz Zemlje, iako ne zivim u Srbiji ali za SVE nas iz dijaspore Srbija je nasa draga majka!
Suze mi krenu kada vidim sta se desava na Kosmetu, a za ono sto su nam ucinili nemam reci!zasto im se ne sudi onim zlocincima koji su unistili srpske svetinje?pardon izvinite gospodo, niste nadlezni za ovo, zaboravio sam to;albanski teroristi pusteni su na slobodi, jer navodno... nema dokaza protiv njih!
smesno i tuzno ali vise sramno!
samo da znaju mocnici sveta da u ime pravoslavlja nisu ubijeni ljudi NIKADA!
NECEMO TUDJE, AL' SVOJE NE DAMO!

(уторак, 17. мар 2009, 08:32) - Daki [нерегистровани]

Ne daj bože

Strašno je bilo gledati slike pogroma koje su stizale sa Kosova i Metohije tog 17 marta te 2004godine.Slike na kojima grupe albanaca lome,pale i ruše sve pred sobom što je iole imalo predznak srpsko.Slike na kojima gore srpske svetinje.To je bilo strašno,a uz sve to i snage koje su bile određene za red i mir od strane UN,su čini mi se mlako reagovale.Čini mi se da se sve to moglo sprečiti,da je bilo volje od strane međunarodnih predstavnika na Kosovu i Metohiji.Ne daj bože nikad više.