Како смо победили НАТО на интернету

У време НАТО агресије на Југославију интернет је већ био довољно развијен да може да послужи као средство за пропагандни рат. Боље су га користили они који су се бранили јер им је главни циљ био да они које НАТО бомбардује добију људски лик. Сматра се да је то био први рат који је вођен и на мрежи. Војислав Родић, један од првобораца, описује те дане и објашњава зашто верује да је Југославија тај рат добила

Како је сада Росандићима, сасвим самима на Хавајима?

Ово је питање које ме је највише мучило крајем марта 1999. Радило се о српској породици која је живела на једном од хавајских острва и оданде беспомоћно посматрала шта се ради њиховој домовини.

Слике ужаса на тв-у су биле повод за њихово љутито (гласно) реаговање, бука је узнемирила комшије, које су одмах звале полицију.

Онда је уследио разговор са полицајцем, који је био потомак хавајских урођеника и врло брзо је схватио сву тугу и немоћни бес, па су Росандићи прошли само са благом опоменом.

Зар нисам имао прече бриге у време када су бомбе падале по граду у коме живим?

Оно што ме је потресло је била та ужасна усамљеност, беспомоћност на другом крају света у тренутку када смо по први пут осетили заједништво – не као политичку флоскулу, већ као инстиктивну блискост у време стварне животне опасности.

Тако долазимо до једног од првих ефеката интернет ратовања – брисање физичке удаљености и осећај блискости са људима на другом крају света.

А 1999. се заиста водио Први Интернет рат.

Како смо "ратовали" у време када је укупан капацитет свих интернет линкова наше земље био 8 Mbps?

Цвркутање модема 

Везе са интернетом су обављане тако што би сте се повезивали модемом преко (често аналогне) телефонске линије, па после дуге паузе испуњене кликтањем цифара (неки су знали да препознају број и када се зове дигитална линија), затим хистерично пиштање преко звучника модема (временом научите и да ли ће пиштање резултирати успостављањем везе, или ћете поновити цео поступак), а затим би црвене диоде на вашем модему почеле весело да светлуцају, доносећи вам вести од пријатеља и са, тада тако малобројних, веб сајтова.

Дочарати ту, помало магијску, операцију некоме ко је одрастао уз стално присутан широкопојасни интернет (који више нико данас тако и не зове) је исто као и објаснити некоме ко је одрастао уз кућни телефонски апaрат (па још бежични) ситуацију у којој амерички фармер двадесетих година прошлог века пише дописницу (шта је то "дописница") својој телефонској компанији да му је веза у прекиду и ако неко може да сврати у следећих пар недеља он би био веома захвалан.

Први дани агресије су били испуњени управо "повезивањем" телефонских и интернет веза.

Родбина из иностранства више није могла телефоном да добије своје најближе, али је интернет ипак радио.

Друштвене мреже нису биле ни у зачетку, популарни интернет прегледач је био Netscape, а претраживач Yahoo (тадашњи "гикови" су користили Northern Light!).

Поруке смо размењивали на форумима (претеча друштвених мрежа) и на е-маил листама, које су имале и по више десетина хиљада чланова. Пошаљете имејл поруку на адресу листе и сви чланови је добију, онда неко одговори свима, а затим настане еквивалент данашње "твитер олује" (twitter storm).

Прве поруке су се односиле на немогућност добијања родбине у Србији телефоном, па смо онда почели да радимо неку врсту internet exchange сервиса (не у данашњем смислу речи), која се састојала у томе да позивамо телефонске бројеве наведене у имејл поруци и онда разговарамо са непознатим (најчешће успаниченим) људима којима смо прво морали да објашњавамо ко смо и како знамо за њих, а онда би преносили породичне вести, па би одговоре слали имејлом родбини и пријатељима у иностранству.

Телефонирање имејлом 

Углавном су деца из "белог" света молила родитеље да иду у склоништа, а родитељи њих да не иду на демонстрације. Нису слушали ни једни ни други, али је било битно да се оствари комуникација, јер док је год постојала нека, макар и посредна, веза било је лакше и једнима и другима.

 

Сајт inet.co.yu (за тадашње време уобичајен веб сајт компаније која пружа интернет услуге) смо у ноћи између 24. и 25. марта претворили из компанијске презентације у информативни "портал" и решили да дајемо "вести" о ономе што се дешава око нас.

То је било време када су штампани медији тек опипавали виртуелну медијску реалност, најчешће би неки недељник поставио скенирану насловну страну последњег броја штампаног издања, али су почели да се појављују и професионални портали са агенцијским вестима, врло малим фотографијама, док је видео запис био права реткост.

Не заборавимо да је Facebook основан 5 година касније, YouTube 6 година касније, a Google само 6 месеци раније.

Какав је био садржај тадашњих порука? Реакције "наших у белом свету" су најчешће биле поруке подршке, врло често у повишеном емотивном тону, пркосне и охрабрујуће.

-----Original Message-----

From:anonymized [SMTP: anonymized@cg.yu]

Sent:27. marec 1999 01:44

To:rat@inet.co.yu

Subject:podrska

Uz vas sam do groba!

Cekam NATO govnare da se spuste na zemlju onda su moji ili bozji!

anonymized, nisandzija MB 82 (VP 2370,Zemun,1989)

- крај поруке - 

Најчешће су то биле вести о протестним скуповима који су организовани широм света. Добијали смо и фото-извештаје са демонстрација – ове су одржане 29. маја у Отави, 30.јуна у Торонту, 5.јуна 1999. у Сан Франциску:

Ми смо на сајту и у преписци објављивали оно што смо видели својим очима (најчешће просторно ограничени на најближу околину).

Међутим ограничења у кретању смо надокнађивали широком мрежом "дописника" – а то је био свако ко је имао компјутер са интернет везом (тада се то двоје није нужно подразумевало) и вољу да јавља о томе шта се дешава у његовој околини. Као што је спонтано растао тим оних који су одржавали садржај на сајту, тако је расла и "дописничка мрежа".

Тада смо схватили да морамо да решимо питање провере вести које су нам стизале са терена, како домаћег, тако и иностраног.

Нисмо били у прилици да било кога пошаљемо "на лице места" да провери истинитост навода, али смо научили да се ослањамо на вишеструку проверу сваке вести из разних извора.

"Радар" аматери 

Увек би сачекали да добијемо више вести о истом догађају, звали смо људе које смо познавали лично, локалне центре за узбуњивање, полицијске станице, а непроцењиву подршку смо имали од мреже радио-аматера.

Тај хоби је био популаран и представљао је својеврсну "друштвену мрежу" пре него што је тај појам добио значење које данас има.

Оно што је посебно издвајало радио-аматере је било што су се међусобно познавали годинама (најчешће не лично, већ остваривањем радио-аматерских веза), имају свој кодекс, дозволе, међународно признате лиценце.

Имали су огромно искуство у остваривању веза у ванредним ситуацијама (природне непогоде), а за време агресије су представљали важан извор актуелних информација за све који су могли да их прате.

Сваки налет непријатељске авијације су пратили и без радара. Ко је могао да слуша њихове преносе "рата уживо", ноћу се ослањајући највише само на звук авионских ескадрила, имао је бољи увид у дешавања од оних који су пратили полетање авиона на тв станицама преко сателита. Архива њихове комуникације је важан део историјске грађе из овог периода.

Све ТВ станице и њихова мрежа предајника су били под сталним ударима непријатељске авијације.

Морали су да раде у ратним условима, али у ситуацији када није било могуће да тв станице програм емитују преко интернета до изражаја је долазила сналажљивост појединаца.

Бржи од телевизије 

Када је погођен воз у Грделичкој клисури екипа локалне телевизије из Лесковца је прва дошла на лице места и снимила прилог.

Један од камермана је имао на свом рачунару видео-гребер картицу којом је извукао поједине фотографије и послао их нама. Мање од два сата по нападу смо на сајту објавили вест са лица места, поткрепљену фотографијама разарања путничког воза.

Тек неколико сати касније је (заувек озлоглашени) Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, почео са својим "објашњењима" о возу бржем од ракете ваздух-земља, а све поткрепљено "убрзаним" видео снимцима.

Аутентична вест са лица места је имала много већу тежину од удаљених "анализа", али како је учинити видљивом у медијској магли која је доминирала, као и у сваком рату.

Тада смо почели да увиђамо колики су домети "грађанског новинарства" и какви су мрежни ефекти када се велики број људи укључи у дистрибуцију информација, али и дезинформација.

Како уопште проверавати истинитост примљених вести?

Добијете електронску поруку од непознате особе, позив са непознатог броја (у ствари тада на аналогним линијама и нисмо могли да видимо број са кога долази позив) са поруком која је на први поглед хитна и од пресудног значаја за животе угрожених.

И све то у повишеној емотивној атмосфери пуној анксиозности – куда ће ноћас да ударе?

Када примите пету поруку од неког НАТО војника који се наводно не слаже са агресијом и пита вас како може да вам помогне, а садржај и форма поруке су идентични – тада схватите да се и друга страна озбиљно упустила у нову димензију ратовања и да се иза више, привидно добронамерних, порука крије један те исти аутор, што вас научи да будете опрезнији у томе како ћете и да ли уопште да одговарате баш на сваку поруку.

Токсичне вести и НАТО леци

У рату морате брзо да учите јер се грешке скупо плаћају, а прилику за поправни испит можда нећете имати.

Некад су поруке биле заиста занимљиве, можда и аутентичне, али и ефекат изазивања панике код противника је значајна компонента ратног напора, а то смо стално имали на уму.

Пише нам исељеница из Перуа, којој је школска другарица (удата за НАТО официра) јавила да јој је муж увече причао како су тог дана у авио-бази товарили велике пакете са лецима у авионе, а њему је било чудно што је особље које је вршило утовар било обучено у заштитне АБХ комбинезоне!

Овакве приче су се шириле огромном брзином и истог дана смо били запљуснути упозорењима да никако не дирамо летке јер су отровни или заражени неким опасним биолошким материјалом.

Шта урадити – упозорити све на могућу опасност, или прећутати и смањити панику, уз увек присутну мисао – а можда ту ипак нешто има? Леци су иначе били предмет подсмеха - како због садржине, тако и због форме.

Када ми је пријатељ из Ниша јавио телефоном да је на кућу преко пута његове пала касетна бомба као и да је чуо да су оборена два НАТО авиона одговорио сам му да одмах дајемо вест о бомбардовању Ниша касетним бомбама, али то за обарање два авиона, 'ајде молим те нађи од кога си чуо, па нека он каже од кога је чуо док не дођете до неког ко је нешто заиста видео, а онда нека тачно преприча шта је видео...

Најчешће се дешавало да људи са земље виде како авиони избацују термо-мамце за противавионску артиљерију, што би протумачили као траг погођеног авиона.

Пријатељи са Исланда 

Како смо технички одржавали веб сајт који се за неколико недеља пробио међу првих 10.000 на целом интернету (истина тада много мањем).

У то време када би сте посетили веб сајт неке глобалне компаније на насловној страни би вас поред садржаја сачекало и неколико линкова: Ако сте из Европе кликните овде, ако сте из Америке кликните овде, ако сте из Азије и Аустралије кликните овде. У то време нису још постојали сервиси (као Akamai) који би аутоматски распоређивали упите посетиоца на "најближе" или најмање оптерећене сервере, па ако сте желели брже учитавање веб странице требало је прво да размислите у ком делу света се налазите и онда кликнете на одговарајући линк за брже учитавање веб страница.

У почетку се наш веб сервер налазио у просторијама фирме, повезан са интернет провајдером попречном везом (стално отворена).

Већ после неколико дана је сајт био практично "невидљив" због оптерећења те попречне везе, па смо брже-боље преместили сервер код нашег провајдера.

Касније смо схватили да смо имали среће што је провајдер имао и генератор за непрекидно напајање, и то смештен на камиону.

Олакшање је потрајало мање од недељу дана, а онда је експоненцијални раст посете опет учинио наш сајт неподношљиво спорим. Шта сад да урадимо? Постали смо жртве сопственог интернет "успеха".

Тада добијамо мејл интернет провајдера са Исланда – свиђају му се наше вести, не воли политику НАТО пакта, али сајт нам се споро учитава – да ли смо расположени да нам он бесплатно држи непрестано ажурирану, синхронизовану, копију сајта?

Прихватили смо великодушну понуду, а у року од следећих неколико недеља на сличан начин смо постали корисници још неколико mirror сервера (од Америке до Аустралије).

Одједном смо технолошки ушли у сферу веб сајтова међународних корпорација, које себи могу да приуште mirror копије у целом свету. Затим је уследио период убеђивања наших посетилаца да мало "шарају" кад посећују сајт и да запамте у својим интернет прегледачима њима најближе адресе.

Страх од искључивања са мреже 

Да ли смо стрепели да ће нам искључити интернет - било прекидом саобраћаја, било блокирањем нашег националног домена, или другим методима филтрирања саобраћаја?

О томе се једно време доста причало, али и сами смо дошли до закључка да је то мало вероватно, јер и агресору је исто тако било неопходно да има интернет везу са становништвом које жели да покори. У блиској будућности ће напади на интернет инфраструктуру, као део ратних операција, сигурно бити високо на листи оружја судњег дана.

Што је једно друштво више зависно од интернет технологије, самим тим је и више зависно. Као што смо престали да користимо изразе као што је "информациони ауто-пут" или "е-трговина", тако ће ускоро бити плеоназам "сајбер-оружје" – највећи део оружја ће бити управо оно што данас зовемо "сајбер-оружје".

Без буке ће бити искључивани критични друштвени сервиси – све комуникације, енергетика, водоснабдевање.

Преводиоци хероји 

Како смо обезбедили да се вести преводе 24 сата дневно 7 дана недељно - на енглески, немачки, касније и на руски?

Прво смо имали доценткињу са Филолошког факултета која се трудила да нам енглески буде коректан, али ни она није могла да ради 24 сата.

Тада су нам се прикључили "преводилачки" тимови из САД и са Новог Зеланда.

Та расподела је била значајна јер су радили у удаљеним временским зонама, а радило се о људима који су имали своје професије, а поподнева и (њихове) ноћи су биле посвећене превођењу вести.

Немачки превод је радила девојка из Прокупља која је сама издржала свих 78 дана.

Нису постојале посебне језичке верзије сајта, што је данас уобичајено. Вести су ишле једна за другом и свака је била на свим језицима. Тек пет година касније, када смо угасили сајт са вестима, јавили су нам се многи "наши" Американци (трећа и ина генерација, рођени у Америци, никад били у Србији) који су се жалили јер им је управо тај начин презентације вести представљао могућност да сами науче језик својих предака!

Бели анђео 

Када је агресија почела скенирао сам страницу из календара са репродукцијом Белог анђела и понудио свима који су заинтересовани да им је пошаљем.

Наравно, у духу тадашњег времена и нетикеције скренуо сам свима пажњу да је фајл прилично велики (.bmp од скоро пола мегабајта) и да опционо могу да га "зипујем" да буде мањи, за оне са споријим интернет везама.

Ни слутио нисам да ћу недељама потом свакодневно примати молбе из целог света да пошаљем Белог анђела. Тада сам постао свестан значења Черчиловог захтева да се усред највећег ратног напора повећа буџет за културу "То тражим да нас подсети за шта се боримо".

Када смо добили фотографије бомбардовања од чувеног светског фотографа Томислава Петернека помислио сам да је то као да уредништво школских зидних новина добије од Паје Јовановића платно да употпуни садржај његовим скромним прилогом. Највише ми је било жао што смо морали да смањимо резолуцију на тада прихватљив ниво

Живот и у рату чине мале ствари, а не само покрети трупа, бомбардовање, дејство ПВО, окршаји на фронту.

Када сам пред Ускрс пролазио поред ресторана ПОЛЕТ на Цветном тргу у излогу сам видео ускршњи аранжман са неколико малих зечева.

Фотографије које сам тада направио су изазвале огроман број позитивних коментара – тај контраст између детињасте усхићености малим зечевима и лепљиве траке преко излога, која тако речито говори о надолазећој опасности, је имао емотивни ефекат који се може поредити са сликама разарања које ће тек уследити.

Колико су културне активности биле битне за нас у земљи, можда су биле важније "нашима у белом свету".

Замислите како изгледа када исељеник на Новом Зеланду, после свих вести на тамошњој телевизији, преко веб камере код раскрснице "Лондон" угледа нашу фолклорну групу која игра у сред најпрометније раскрснице у Београду.

Тадашњи квалитет слике је био као да пренос фудбалске утакмице гледате кроз "шпијунку" на вратима, али су зато емоције употпуњавале ниску резолуцију и доводиле је преко данашњих 4К.

На веб сајту смо имали посебну рубрику "Ментална Хигијена" то је била "слободна зона" за потискивање анксиозности – текстови, карикатуре, фото-монтаже, разни савети, све што је могло да помогне да се ублаже психолошки ефекти сталног ишчекивања следеће узбуне.

Све ово су само делићи непрегледног мозаика из тог периода – вести, фотографије, дневнички записи, анализе, поезија, сатира, а у томе је учествовало неколико десетина хиљада људи из земље и света, као и бројне организације.

Лекције које смо тада научили о понашању појединаца и организација у мрежном окружењу су у свему примењљиве и данас, када су нам на располагању много развијенији интернет сервиси.

На крају – шта смо тачно постигли свим овим мрежним активностима?

Нама је тада изгледало да је суштина наших активности у томе што смо истинито преносили збивања код нас и што је на тај начин светска јавност упозната са погледом са друге стране. Нисмо тада били довољно свесни другог ефекта интернет комуникације – "непријатељ је добио лице".

"Непријатељ" смо били ми, али не онако како нас је приказивала заглушујућа пропаганда великих медија, већ су ту временом главну улогу одиграли детаљи међуљудске комуникације.

У великом броју случајева смо приметили да се тон комуникације значајно мења после неколико размењених порука.

После прве поруке у којој смо обасути увредама, ако би смо одговорили смиреним тоном, на добром енглеском, а онда написали "извини, почиње узбуна, морам у склониште" онај са ким смо се дописивали би одједном почео да се брине – јер би осетио да је са друге стране исто тако неко ко седи за својим рачунаром, вероватно у још по нечем близак њему, али у реалној опасности.

Како смо добили лица 

Корисник њузгрупе из Америке, који још увек подржава рат, објашњава у чланку Гардијана како су се променила његова осећања.

"Када је рат почео, прибележио сам неке српске имејл адресе, писао тим људима и упутио им поруке пуне мржње. Tада се десила занимљива ствар. Почео сам да бринем за те момке и њихове породице док је трајало бомбардовање. Упознао сам те људе и тако је непријатељ добио лице. Више не мрзим Србе."

Свеукупни пропагандни напор агресора је имао само један циљ – дехуманизација непријатеља, јер када непријатељ нема људско лице, када се сведе на ниво штеточине – све је дозвољено.

Несумњиво геноцидне ратне активности се у перцепцији модерног новочовека (homo digitalis) своде на ниво дератизације, дезинсекције и дезинфекције.

Не убијају се људи, већ не-људи, не убијају се породице већ се неутралишу хорде дивљака који не заслужују да деле исто небо са нама – модерним, као-сав-остали-слободни-свет, људима.

Редовно ажурирање етичким закрпама се подразумева и оне се спроводе континуално, без могућности бирања, јер сада је све у "облаку".

Мржња се пажљиво култивише непрестано понављаним неистинама, а саосећајност је не само непостојећа, већ и непристојна.

Али када "непријатељ" добије лице, мржња губи на оштрини, почиње да се јавља осећај солидарности, саосећајности, преиспитују се активности сопствених политичких и војних лидера.

Управо у томе томе се састојала наша победа у Првом Интернет рату.

Да парафразирам Ајнштајна – не знам чиме ће се све водити Други Интернет рат (који је увелико у току), али Трећи ће се водити кредом на табли...

број коментара 7 Пошаљи коментар
(недеља, 26. мај 2019, 16:19) - anonymous [нерегистровани]

ej ti

citiram" takvih pobeda nam vise ne treba." svrsen citat. Trebaju nam takve pobede! Jer to je borba za opstanak naseg naroda! 

(недеља, 26. мај 2019, 14:43) - anonymous [нерегистровани]

kontraš

Država nam nije veća ali je mogla da bude manja?

(субота, 25. мај 2019, 12:07) - Драган [нерегистровани]

Јединство и слога једнако потребна и у миру

Хвала на одличном тексту, пуно ствари сам сазнао и потврдио уверење да смо сложни као народ (само) кад нас задеси велика несрећа. Слога нам треба увек и свуда где нас има. Треба нам и сад, да се помиње сваки вид борбе и јединства у време агресије, сваки чин још некажњеног злочина над Србима (трећи пут у 20.веку). ИСТИНА се неће сама пробити до свести људи западног ("демократског") света, морамо јој помоћи упорним понављањем. Зрело за озбиљан документарац на РТС 1.

(четвртак, 23. мај 2019, 15:35) - Petko [нерегистровани]

Altavista

Glavni pretraživač je bila altavista a ne yahoo!
Inače, odličan tekst! :)
Netscape is not dead! :)

(четвртак, 23. мај 2019, 00:33) - Милош [нерегистровани]

Сећам се Инета...

Како да заборавим. То се освежавало неколико пута дневно у потрази за најновијим вестима. И сам сам дао мали допринос тој борби, и поносан сам због тога. Заиста, борили смо се како смо могли са тим спорим везама, али срце је радило своје.

(среда, 22. мај 2019, 17:08) - ESKADRILA [нерегистровани]

ESKADRILA

Slazem se. Treba preci na teroristicki vid borbe. Udariti im po transportnoj mrezi, mostovi, nadvoznjaci, pruge, tuneli, hidro-centrale, nasipi .. Terorizam je opste prihvacen i od samih zapadnih politicara .. samo im ga treba dati onakvog kakvog ga sire celom planetom ..

(среда, 22. мај 2019, 16:21) - anonymous [нерегистровани]

1999 = 2019

Od tolike pobede vidim da nam je drzava posle ovolikog pobedjivanja mnogo veca nego pre agresije, a takodje i nas protivnik se potpuno raspao i od tad niko vise za NATO nije cuo ni na TV ni na internetu. Svaka cast svima koji su se borili za svoje sunarodnike i najblize, ali nemojmo sada praviti isti cirkus kao pre 20 godina i praviti nekakvu veliku pobedu, takvih pobeda nam vise ne treba.